Zaspala je mladost, bez mirisnog cveta
i umiru ptice, tek srušenih gnezda,
u meni se bude mrtvilo i seta
dosežu do neba i do palih zvezda.
U dubini svojoj, caruje lepota
sa kojom se sreće, pesma mojih nada,
kroz predele puste, grobnice divota
na prostoru svome, suvereno vlada.
Tamnica slobode, a nijedna žrtva,
postaje polako, utočište moje,
zanos kratko traje, dok priroda mrtva
uzima i mene pod okrilje svoje.
Prolaznost je večna, mladost dalje teče,
a žudnja za njom, starosti se boji,
gde jutarnja magla, potiskuje veče
opomena moja, neumitno stoji.
Na kraju tunela, počiva tišina
i granica njenih, na vidiku nema,
prkosno uzdignuta do skromnih visina
u zaborav pada i lagano sneva.
Proslost bez života, uzdisaje budi
tragovi na licu, s vremenom se bore,
kad izgube bitku, ko ce da im sudi
dok njihova mladost u nepovrat tone.
Posmatram je nemu, odlazi bez reči
i u zadnjem času, izdaje me snaga,
njene mane više, nema ko da leči
napušta me zauvek, mladost moja draga.
Verujem i dalje, da ću opet sresti,
njene tople skute i ogrtač beli,
možda na trenutak, tad ću mirno sesti
i gledati večnost, što je sa mnom deli.
Nema komentara:
Objavi komentar