Translate

utorak, 22. studenoga 2016.

Gorica Doderović Stanković


SOBA ZA BOL            2018.god

Svi smo imali sobu za bol.
Oko stola smo glumili sreću
dok su nam u glavi zujali zbegovi.
Gubili smo svest.
Gazili smo čežnje
prosute na pod i sve je umiralo
samo su muskatle cvetale na osunčanoj terasi.
Ranije smo trebali biti uništeni.
Sanjali večito ništa,
vrištali na sebe u sebi
dok su kukavice sa krova blagosiljale naše raspadanje.
Ljubav je prestajala da postoji
i tiho se plakalo.
Štipali smo se prstima pretvorenim u skalpele.
Rečenice su pljuštale ko vremenske nepogode.
A onda smo odjednom zanemeli.
Da smo zagrebali u stvarnost
videli bi dva ludaka.
U dzepovima smo nosili
ljubičaste zvezde iz straha da se srce ne pretvori u kamen.
Pomračio nas je mesec
onog dana kada su potekle detinje suze.
Tužno zar ne?
Naša koliba je izgorela u jesen
i tu je kraj priče.
Sa očima ratnika dva svica
odletese u noć.
Ne smemo da odustanemo od sebe.
Po nekim tudjim zidovima crtamo nebo.
Ptice koje su dugo živele u kavezu kad izadju iz njega i dalje vide rešetke.
Ponašamo se kao sa smo došli
iz nekog drugog vremena sa druge strane.
Vama je teško da slušate
meni je lako da pišem.
U dzepovima nosim još uvek

ljubičaste zvezde.


BESKUĆNI PRAG    -2017.god

 Na izmaku noći nova zora zori
 i kao da život tad na smrt liči
 o zašto baš mene zaoriše vetrovi
 i stegoše srce da od bola ciči.

 Od tovara stege vid mi obnevide
 pa ne vidim svetlost što mi Sunce šalje
 sve što imah lepo ti sa mene skide
 sad bez ičeg lepog kako krenut dalje.

 Pogledam to lice i to čelo sivo
 osetim hladnoću pa me jeza hvata
 da li imaš srce i da li je živo
 istopi hladnoću pokucaj na vrata.

 Zaostale suze na gomilu stavljam
 na beskućni prag kuće ih točim
 teškom tišinom se javljam
 hoću da ti kažem... nemogu da sročim.

 Raspeto mi srce u pesmu te piše
 i priziva senke izgubljenih snova
 mnogo puta rekoh da ne mogu više
 nisam htela život sa ovolko bola.


MOJE PESME       -2016.god

Led je goreo dok sam na nebu
svojim rukama pipala oblake
za srecu znala da malo treba
u snu oživljavala tvoje korake.

Sanjala san za novi dan
zatvorena u kavezu kao ptica
rukama svojim mekim ko lan
brisala suze sa bledog lica.

Sve moje radosti i moje tuge
stavih ko pečat na papir beli
slikah ih bojama šarene duge
da ozivim osmeh uveli.

I nebo je znalo da zaplače
kad sam od tuge pisala rimu
Sunce me grlilo sve jače i jače
iz grudi mojih topilo zimu.

Sanjala sam mirnu luku
spasavala brod što tone
za spas trazila samo ruku
vetrovi nemira da me ne lome.

Imala sve nemala ništa
žedno srce je žuc pilo
sakupljala pepeo kraj zgarišta
srce je lepše snove snilo.

Oštrica mača me je sekla
srce se raspuklo ko od olova
ćutala na ognju se pekla
sadila cveće na mestu korova.

Rodjena s dušom da sebe dajem
 nepronadjena jos postojim
obasjana sunčevim sjajem
još uvek plavo nebo volim.

 U snu bez sna zora me budila
 rumen stavljala na bledo lice
 plavom nebu njedra nudila
 sanjala da letim krilima ptice.

 Skidala u snu haljine tesne
 trčala po livadi sanjanih snova
 ostavih trag pišuci pesme
 ne želeci zivot prepun bola.

Sahranila srecću sto mi je uze
bacila sve ružno u bezdan gluvi
trazila da mi se vrate suze
na putu života sto se mrvi.

Htela da gradim dvorac ljubavi
davala zvezdanu nit iz duše
kovala gnezdo lancima najdebljim
skidala okove koji me guše.

Novim vetrima sunce lovila
srcem svojim pesmu pisala
od života se nisam umorila
nisam živela samo sam disala.

Naucila tugu da huči tise
beskućni prag mi jedino osta
sve sam radila ne mogu više
sudbina moja nek ti je prosta.



Nema komentara: