Gorica Doderović Stanković

NISMO SHVATILI KRAJ                   2021.god

Da li si nekad osetio u trenu
da mi tvoja strast nedostaje?
Da li si nekad ljubio senu
i bio leptir što u letu nestaje?

Da li si grehove i moja nadanja
odneo daleko,u rano svitanje?
Da li si bio jači od padanja
i nisi znao odgovor na pitanje?...

Da li si čekao lagane korake
pretvoren u nadu i mili zvuk,
ili si rukama pipao oblake
želeći zagrljaj i znani struk?...

Jesi li želeo komadić sreće
sa mojih usana ko rose kap,
ili si verovo da kiša sve će
odneti kao ogroman slap?...

Uzalud plačes i zoveš mili,
snovi su prošli ko cvetni maj.
Možda smo uvek u zabludi bili
i nismo shvatili da je kraj.

BROJ  TRI                   2020.god

Život je previše sam.

Živimo u šupi broj tri

na uglu proleća.

Imamo ceo grad nad glavom.

Ne otvaramo vrata

onima koji donose kišu.

Ona može da udavi ptice

a mrtve ptice ne mogu da lete.

Kad smo krenuli

nije nam bilo hladno.

Mesec je krstario

i poklanjao nam vatru.

Oči su se punile nebom....

Ogrubele ruke nismo krili.

One čekaju bilje

da ih ozeleni i umije reka.

Ponekad se oči  trune.

Mi ne plačemo.

Pevamo toliko glasno

da nas je strah da ne ogluvimo

od tolikog peva.

Na usnama i obrazima prkos,

na ramenima neostvarena htenja.

Samo ponekad kidiše korenje

na tvrdo uzglavlje.

Uzalud se vreme kaje.

BELE  KOŠULJE                  2019.god

Nisam vam tražila ništa

a nudili ste

nije da niste.

Bele košulje sa dugim rukavima

one što se kopčaju pozadi.

Gajih cveće

a teraste me da klešem spomenike.

Rečima trovaste krv

a ja vam slikah nebo i travu.

Bojiste me u sivo

a ja crveni mak stavih na usne.

Isekoste bor i oteraste ptice

a ja mrvice bacah da ih dozovem.

Prosuste me ko pesak ispred praga.

U ogledalu videh papirne oči.

I odoh...

Tiho...

U kočiji bez zvuka.

Prodadoh prsten bez sjaja

na pijaci starih stvari.

Kupih drvo drena da napravim frulu.

Zar je greh pevati ?

U haljini od ljubičica

slikam proleće

i k'o balerina tražim tačku oslonca.

SOBA ZA BOL            2018.god

Svi smo imali sobu za bol.

Oko stola smo glumili sreću

dok su nam u glavi zujali zbegovi.

Gubili smo svest.

Gazili smo čežnje

prosute na pod i sve je umiralo

samo su muskatle cvetale na osunčanoj terasi.

Ranije smo trebali biti uništeni.

Sanjali večito ništa,

vrištali na sebe u sebi

dok su kukavice sa krova blagosiljale naše raspadanje.

Ljubav je prestajala da postoji

i tiho se plakalo.

Štipali smo se prstima pretvorenim u skalpele.

Rečenice su pljuštale ko vremenske nepogode.

A onda smo odjednom zanemeli.

Da smo zagrebali u stvarnost

videli bi dva ludaka.

U dzepovima smo nosili

ljubičaste zvezde iz straha da se srce ne pretvori u kamen.

Pomračio nas je mesec

onog dana kada su potekle detinje suze.

Tužno zar ne?

Naša koliba je izgorela u jesen

i tu je kraj priče.

Sa očima ratnika dva svica

odletese u noć.

Ne smemo da odustanemo od sebe.

Po nekim tudjim zidovima crtamo nebo.

Ptice koje su dugo živele u kavezu kad izadju iz njega i dalje vide rešetke.

Ponašamo se kao sa smo došli

iz nekog drugog vremena sa druge strane.

Vama je teško da slušate

meni je lako da pišem.

U dzepovima nosim još uvek

ljubičaste zvezde.

BESKUĆNI PRAG    -2017.god

 Na izmaku noći nova zora zori

 i kao da život tad na smrt liči

 o zašto baš mene zaoriše vetrovi

 i stegoše srce da od bola ciči.

 Od tovara stege vid mi obnevide

 pa ne vidim svetlost što mi Sunce šalje

 sve što imah lepo ti sa mene skide

 sad bez ičeg lepog kako krenut dalje.

 Pogledam to lice i to čelo sivo

 osetim hladnoću pa me jeza hvata

 da li imaš srce i da li je živo

 istopi hladnoću pokucaj na vrata.

 Zaostale suze na gomilu stavljam

 na beskućni prag kuće ih točim

 teškom tišinom se javljam

 hoću da ti kažem... nemogu da sročim.

 Raspeto mi srce u pesmu te piše

 i priziva senke izgubljenih snova

 mnogo puta rekoh da ne mogu više

 nisam htela život sa ovolko bola.

MOJE PESME       -2016.god

Led je goreo dok sam na nebu

svojim rukama pipala oblake

za srecu znala da malo treba

u snu oživljavala tvoje korake.

Sanjala san za novi dan

zatvorena u kavezu kao ptica

rukama svojim mekim ko lan

brisala suze sa bledog lica.

Sve moje radosti i moje tuge

stavih ko pečat na papir beli

slikah ih bojama šarene duge

da ozivim osmeh uveli.

I nebo je znalo da zaplače

kad sam od tuge pisala rimu

Sunce me grlilo sve jače i jače

iz grudi mojih topilo zimu.

Sanjala sam mirnu luku

spasavala brod što tone

za spas trazila samo ruku

vetrovi nemira da me ne lome.

Imala sve nemala ništa

žedno srce je žuc pilo

sakupljala pepeo kraj zgarišta

srce je lepše snove snilo.

Oštrica mača me je sekla

srce se raspuklo ko od olova

ćutala na ognju se pekla

sadila cveće na mestu korova.

Rodjena s dušom da sebe dajem

 nepronadjena jos postojim

obasjana sunčevim sjajem

još uvek plavo nebo volim.

 U snu bez sna zora me budila

 rumen stavljala na bledo lice

 plavom nebu njedra nudila

 sanjala da letim krilima ptice.

 Skidala u snu haljine tesne

 trčala po livadi sanjanih snova

 ostavih trag pišuci pesme

 ne želeci zivot prepun bola.

Sahranila srecću sto mi je uze

bacila sve ružno u bezdan gluvi

trazila da mi se vrate suze

na putu života sto se mrvi.

Htela da gradim dvorac ljubavi

davala zvezdanu nit iz duše

kovala gnezdo lancima najdebljim

skidala okove koji me guše.

Novim vetrima sunce lovila

srcem svojim pesmu pisala

od života se nisam umorila

nisam živela samo sam disala.

Naucila tugu da huči tise

beskućni prag mi jedino osta

sve sam radila ne mogu više

sudbina moja nek ti je prosta.