Slavka Klikovac

TVRĐAVA BEZVREMENU             2021.god

Hvatam sunce dlanovima da pomilujem nebo,
snove ti moje šaljem da ti potpora budu,
trag tvoj da sačuvaju
u lelujajuće nebeske košmare.

Ruke okrenutim ka nebesima, zraku
kite grane, tješe tvoje nemire.
Iscjeljenjem tvojim sazvežđa opijam.
Radujem naše dane tražeći milost željama.

Uselila sam u zjenama svojim tvoju sjenu,
vremensku zonu pripojila životu,
vezivala je zlatnim nitima za bitisanje duše
gradeći tvrđavu bezvremenu.

Pomilovani su zvuci međuglasja,
tvog i mog zova što naše postojanje čuva.

UKRADENI ŽIVOT                2015.god

Papirni  brod si
usidren u moru
mojih suza.

Sakljupaš
jutrnju izmaglicu
iz mojih zjena,
mjesečevu mi
otimaš čar.

Očima mojim
gledaš  s palube broda...
I njih mi uze!

Dušu mi
s osvitom jutra piješ,
usne mi izborane
patnjom kradeš.

Šta ću ja bez usana
što nadu su
postojanju šaputale?

Sluh mi
lomnim sidrom  zveči.
Riječ sreća
ote se iz smisla.

Hoću svoje sidro
da rijec sreća
njime napišem!

I kormilo
mojih misli,
nespretno rukama grabiš,
utrobu mi u čvor vežeš,
dnu mora
reljef  gradiš.

Šta  ću ja bez misli
što ukrao si?

Zjene mi
moje vrati,
nijesu one krive
što prepoznaju
ruke kao ugarke
spržene
nestankom tvojim.

Šta ću ja bez zjena svojih
što razgrtale su tamu
da put pronadju?

Tražim sunce danu,
potonulom u magli,
u sjenci,
lik da pronđem.

Dlanove
zarivam u zube,
da krik utihne.

Sjenka mi krvari
u razuzdanoj šaci.
Ni sjenka mi nije živa...

Nijesi mi ostavio
ni svele grudi
što hrana su bile,
zaloga krvi mojoj,
štit njedrima
što gradile su.

Zamajce moje otimaš,
u metu oka ih slamaš
u snagu prekora zidaš.

Kako  bez uzdaha
osloboditi otrov
dok zemljom mi
 pokrivaš rane.

Uzmeš li mi i suze
luka spasa
će ti more
mojih suza biti.

Kada njihova plima
krmu o dok slomi,
oluja uzdaha
jedra odnese,
suze zapljusnu
vrh jarbola,
tada ću znati
da u suzi živiš ti
i moj ukradeni život.