Svetlana Stanković

NOĆ BOLA I LEDA                    2023.god

Koračam u zimskoj noći.
Led mi peče topla stopala i dlanove,
Stud se u kosti uvlači,
Prve pahulje hlade modrice na umornom licu.
Vetar mrsi raspletenu kosu.

A samo sam htela da kažem: Nedostaješ mi!
Samo sam htela da ga zagrlim,
Samo sam htela osmeh da ugledam na kamenom licu,
Samo sam ruke pružila, u zagrljaj da se sklonim,
U zenici njegovog oka da nestanem.

Od prvog udarca nisam ni trepnula,
Za drugi ni jauk pustila,
Od trećeg suza nečujno iz oka skliznu,
Četvrti me na vratima zaustavio,
U bezizlaz sam kročila.

Zimska noć stopala već ledi,
Kosti se u lomno granje pretvaraju,
Srce se u paramparčad slomilo,
Ljubav se u lavirintu patnje izgubila,
Mržnja se u njegovom oku skamenila.

Samo nemi krik odjekuje:
Svete, ne okreći glavu!
Svete, pomozi u ovoj tami od života!
Svete, pokreni se i pogledaj!
Svete, ne žmuri više nad patnjom mojom!

ZRNCE SREĆE                      2022.god

Čašu žuči noćas ispijam,
Čemer mi lagano niz grlo klizi.

Još ovaj put otrovom lečim dušu,
Još ovaj put na ranu stavljam so.

Bol se razleže slabašnim telom,
Novim bolom lečim stari bol.

Damarom kucaju neki zaboravljeni dani,
Pa iznova vaskrsavaju sećanja na nih.

Hoću da zaboravim,
Hoću da odem.

Ka zvezdama pružam ruke,
Slabašna, daleka svetlost greje mi srce.

Suza zaleđena u oku ostaje,
Lažni osmeh negde u uzdahu nestaje.

Ruku ka čaši vina pružam
I u božanskom nektaru nalazim zrnce sreće.



NOĆ BEZ ZVEZDA

I zvezde se noćas skrile
Mesec stidljivo viri iza tamnog oblaka
Tek da razbije tminu sobička skrivenog u potkrovlju.

Nedostaje joj taj treptaj zvezda
Treptaj koji nagoveštava jutro
Zašto se i mesec noćas skrio?

Dok šćućurena bolno leži u kutku izgužvane postelje
Misli joj plutaju između sna i jave
Drhtave uzdahe smenjuju jecaji
Jecaji se u nemi krik pretvaraju.

Bol, sve je noćas samo bol
Ne samo ovo zgrčeno, isprebijano telo
Bol je u rastrgnutom srcu
Bol je u opustošenim emocijama.

Konfuzija, agonija, bezizlaz
Sećanje na ravnodušnost,
Sećanje na bes
Sećanje na udarce, uvrede,
Na mržnju u oku zaleđenu.

Sećanje na prvi zaljubljeni pogled,
Na slučajni dodir dve tople ruke,
Na lagani poljubac kao treptaj leptirovih krila.

Ljubav, mržnja,
Sreća, strah,
Radost, bol,
Smeh, krik!
Sve je košmar u noći bez zvezda.

PAMTI                             2019.god

Pamti poslednji sjaj u mom oku,

Pamti poslednji dodir mojih ruku,

Pamti poslednju reč koju sam izgovorila,

Pamti moj krik koji nije prešao preko usana.

Bila sam zaljubljena u tvoje oči,

Volela sam tvoje ruke i dodire,

Sa čežnjom sam slušala tvoj šapat,

I nisam prepoznala tvoje laži.

Iznenadio me bes u tvojim očima,

Uplašila jačina prvog udarca,

Sakupljala sam se u svojoj ljušturi od tvojih prezrivih reči,

Pokušavala sam da razumem, da zaboravim, da prebolim.

Moje noći postale su strah,

Moji snovi postali su mora,

Moji dani bili su bez sunca,

Tvoje prisustvo bilo je okov za mene.

Pamti poslednji sjaj i suzu u mom oku,

Ne zaboravi poslednji pokret mojih ruku da se odbranim,

Neka te bole moje neizgovorene reči i molbe,

Neka te budi moj krik koji nikada nije prešao preko usana.

UMRLA JE, A MOGLA JE DA ŽIVI          2018.god

Majčina prva radost,

Očeva nada,

Sestrina ljubav najveća,

Dečija zaštitnica.

Rađalica,

Čuvalica,

Bdijalica,

Brižnica,

Pričalica,

Maštalica,

Davalica,

Snevalica,

Sanjalica,

Ljubavnica,

Domaćica,

Čuvarkuća.

Majčina prva radost,

Očeva nada,

Sestrina ljubav najveća,

Dečija zaštitnica.

Naša tugovanka,

Naša sramota,

Naše breme,

Jer, umrla je, a mogla je da živi.

Nikoleta Nina Teofilović

TEŠKA RUKA

Gledam u nebo i brojim zvezde…

Nadam se da će proći modrice

nastale ove kasne noći,

ali i one prošle.

Gledam u nebo i brojim zvezde,

ali mojih zvezda više nema, ne sija nijedna.

Sve ih je on ugasio .

Svaku je zvezdu upropastio.

Tugu je on u meni zapalio.

Umesto milovanjem,

Svakim je udarcem moje suze brisao,

Svojim nogama moje telo i dušu gazio.

Šta sam mu to uradila pa me je tako kaznio?

Gledam u nebo i pitam se gde su moji,

pitam se kako je majka što gleda svoju ćerku,

nekada velikog junaka, 

a sada polomljenu i zaboravljenu

kao posle teškog rata…

Gledam u nebo i modrice pokrivam rukama,

trebalo bi mi stotinu ruku da ih pokrijem sve,

one su znakovi moje tuge, moje sramote .

Ehhh, teška je moja muka!

A ljudi je vide i ćute tek tako,

baš ih je briga što jedna muška ruka

ubija bez ikakve sramote ovog andjela bez krila .

Eh, a sećam se kako sam samo vesela bila…

Gledam u nebo i slušam tišinu,

Doskoro je ovde bila buka,

Čuo se vrisak žene…Mene…

Bila me je teška muška ruka.

A ja sam molila da to ne radi,

Rekla da ću promeniti sve,

Ali ruka je bila jače, a reči moje slomljene.

Edita Vlahov

KAD SVE UTIHNE               2021.god

Kad sve utihne 

Glasovi,dodiri i riječi 

Hrapave 

Ishitrene

Grube... 

I te ruke što guraju nas 

U ponore i bezdane strašne 

Odaje bez svjetla 

U kojima dugo vladale su tame. 

Kad sve utihne Jasnije se spozna 

Oćutiš tišine. 

Napojiš sve žeđi 

Na izvoru svojeg bića. 

Riječi nema...straha...tmine. 

I prsnut će ponovo sunce 

U tisuću boja. 

Svaka zraka bit će tvoja. 

Kad sve utihne 

Ljubav čista usnut neće 

Samo svjetlost k nama kreće.

JOŠ JEDNA JE ŽENA                  2019.god

Još jedna je žena

Polomljena,

A njegova lutka ona nije.

Još jedna je žena

Cipelom i kamenom udarana,

A njegova mačka ona nije.

U kućni pritvor

Još jedna je žena

Zatvorena,

A robinja mu nije.

Šutnjom u svom domu

Kažnjavana,

I glađu i zabranama kretanja

Na poslušnost primorana.

Još jedna je žena ...

Je li važno tko je i gdje živi

U selu, na otoku ili gradu

U malom trošnom stanu ili vili?

Kakva su njena jutra?

Ni plava, ni sretna

Ni cvrkutava.

Njena sretna jutra su

U prašnjavim okvirima

I izlizanim pjesmama

Već odavno,

Nepovratno zaglavljena.

PISMO                           2018.god

Znaš li, da nisi takav

Lakše disala bi.

Češće maštala

Vjernije čitala

Bez grča se smijala.

Onoj mojoj flauti,

Znaš, ne bi godinama

Samo prašinu brisala

Da nisi takav,

Ova tuga ne bi

Bila kiša što me

Bez prestanka

Zapljuskuje ...

Kao školjka se

Godinama skrivam.

I kad spavam noću,

Već dugo i dugo

U onim bojama

Divnim ne sanjam.

Znaš, svaka riječ

Ti je sablja

Koplje oštro

I snažno udara.

Sve je tvoja igra

Vrlo jednostavnog imena:

POŠTUJ

SVOJEG

GOSPODARA.

Onaj moj kovčeg

U kutu sobe, pomalo

I on sa mnom stari...

Crvena mu svila

Posivjela čekajući

Tvoja obećanja,

Ona naša sretna

Putovanja...

 Sebe lagati

Od istine se kriti

Dragi, ali čemu?

Polako ali sigurno

Putujemo prema

N i č e m u.

Začaran je krug

U LUDILU 

TVOJIH SLABOSTI.

I moja žudnja za životom

I moje muške bitke

Da slobodu dišem.

Dokotrljam sebi

Pokoje zrnce radosti

U LUDILU

TVOJIH SLABOSTI.

A ja tvrđava sam

Satkana od ljepote

Jednog davnog sna.

A ja košuta sam

U zasjedi tvojoj

Tiha, oprezna

I sjetna.

Polako ti odlazim.

Komadić mi neba treba

Da budem poslije nas

SAMA,

      SVOJA

           I SRETNA.

Ivana Stojić

REDAК PRIMERAК RENESANSNOG ANĐELA

Nalik renesansnim anđelčićima,

Samo  u vidu jeftinih

Gipsanih figurica,

Na stotine istih,

Кao suvenir sa putovanja,

Živela je u zastakljenoj stvarnosti,

Кoja je iz dana u dan

Postajala mutnija.

Na ivici,

U pokušaju da zakorači

Iza stakla,

Pustio ju je da padne.

Taman toliko

Da se slome krila.

„Tvoje mesto je tu,

Ni makac dalje.

Vidiš šta si uradila.

Nema letenja,

Sloboda ne postoji!“

Nema, nepomična,

Tek ponekad bi se radovala

Otvorenom staklu

I pogledu na svet.

Tamo su neke druge žene

Živele, radile, volele.

Sledeći pad

Bila je kazna smehu.

Кome se smeje i

Od kud joj pravo.

Sada je stradala noga.

„Anđeo bez krila

Кoji ćopa!“

Sada se smejao on.

Jedino društvo

Pravile su joj knjige.

Njih je mogla da uzima i vraća

Baš kao što je i sama

Predstavljala eksponat.

„Misliš da si pametna?!“

Jedan pokret

I udarac istim tim knjigama.

Više nije mogla da zna

Šta je boli, nedostaje.

Postoji li još uvek

Ili je sve samo loš san,

Ili je neki nesrećni lik

Кao u Zolinim romanima.

„Pokreni se, progovori!“

Skamenjena, nema

Sakupila je ostatke svojih

Gipsanih ruku, nogu, očiju.

Кrila je davno zaboravila.

Zalepila i zauvek

Nestala

Iz zastakljenog života.

Pokrenula se

Ne bojeći se pada,

Znala je kako biti slomljen.

Progovorila

Ne bojeći se pogrešnih reči,

A mislila je da ne ume

Rečenicu da sastavi.

Pukotine se još naziru.

Vešto ih skriva,

Polako blede.

Smeje se!

Кorača kao

Redak primerak

Renesansnih anđelčića

Кoji, već pri prvom pada

Gube smisao

I završe u smeću.

Sloboda postoji!

Sloboda smo mi!

Agata Obed-Šorša

ŽENA SAM                            2022.god

Hodam,
hodam sa srcem u dlanovima,
blagog, toplog pogleda,
pomalo naivno,
poput djevojčice.
spotaknem se,
padnem,
pa ustanem,
hodam,
putem kojem kraj ne nazirem.
Spotičem se,
o nadanja svoja,
bolujem,
ozdravljam,
u tvojim se rukama zamišljam.
U iskrenosti naći ćeš moju dušu,
u beskraju moje srce pronađi,
u zalascima sunca ljubav moju.
Ne gubi blagoslove,
u udahu moje oluje miruju,
na usnama vatre tinjaju.
Osluhni gluhu tminu,
dok ti ime dozivam,
siluetu anđela potraži,
kroz zvijezde dok lutaš izgubljeno.
Pronađi se tamo,
ostani,
ovdje gdje dodir blaženstva završava,
u mom naručju počini.
Svoj put kraju privedi,
zatvori oči,
nasloni brige svoje na zidove stamene,
usudi se voljen biti,
ostani,
budi tu,
na javi i u snu.

BUDITE SRETNE                 2018.god

Probudi se,

i budi žena, ženi,

o mile kćeri,

majke zemlje ove,

otvorite oči svoje

kada sunca nestaje,

kada radost čemer proždire.

Osluhni kako joj bilo udara

pogledaj kako su joj lica rumena,

dok pogled krivnje

ka’ zemlji ona upire.

Pruži joj ruku prijateljsku

zagrljaj topao, iskren,

kao pečat srca svoga

iz utrobe joj strah odagnaj.

Uđi u njene vene,

rane joj izvidaj,

sestro, majko, kćeri

radost sa njom podijeli.

I budite sretne,

što baš vi niste od straha drhtale,

i svoje se bojale sjene,

budite sretne što ne nosite cipele njene.

Budite sretne,

i nemojte da vas tišina obuzme,

ponosno stanite i glas pustite

neka bude tuzi kraj,

jer žena, žena je na zemlji raj.

Radenka Skorup

REKLI SU JOJ                           2023.god

Rekli su joj da šuti..
Da suze skrije..
Da dogodilo se ništa nije..

Tek nijemi krici bola..i srama..
Ženo...djevojčice..znaj da nisi sama..
Al rekli su joj da šuti..
Da suze skrije..
Da dogodilo se ništa nije..

U sobičku hladnom
Slupčana od boli..
Dok kiša udaraca
Želi da je slomi...
A rekli su joj...
Ništa se dogodilo nije,,

Ženo ,djevojčice znaj da nisi sama..
Došlo je vrijeme da šutnja progovori..
Da krici bola i srama razbiju tišinu
I donesu istinu...
STOP NASILJU NAD ŽENAMA
ISTINA POSTAJE TVOJA POBJEDA

A rekli su jojda šuti...
Da suze skrije...
Da ništa dogodilo se nije...

NIJE NI SLUTILA            2022.god

Nije ni slutila
Da ruka njegova
Dušu će njenu raniti
Nije ni slutila
Da ljubav će
Tragom nestati

Vrijeme je
Da šutnja
Istinom progovori

Svi su znali
Ali su prešutjeli
Svi su glavu okrenuli,
I oni su joj bol nanijeli
A voljeli
Nije ni slutila
Da će tako boljeti

Vrijeme je
Da šutnja
Istinom progovori

Neka stihovi ovi poruku nose
STOP NASILJU NAD ŽENAMA
Istinu da prenose
Da šutnja napokon progovori
NE TREBAŠ SUZE SVOJE VIŠE KRITI
BOL I SRAM TRPJETI
PUSTI GLAS NEKA SE ČUJE
VIŠE ŽRTVA NE ŽELIM BITI
DJEVOJČICA ŽENA..
BEZIMENA OSTATI

REKLA SAM  NE              2020.god
 
Rekla sam Ne
A ti si se samo nasmijao
Rekla sam Ne
Osmjeh sa lica si mi ukrao
U suzama me ostavio
 
Rekla sam Ne
Svi su mi rekli da šutim
Da glavu spustim
 
Rekla sam Ne
Ali nisu me čuli
Ili su se samo pravili
Kao da se ništa
dogodilo nije
Rekla sam Ne
Istinu ne mogu
više da krijem.

 

NIJEMA                   2020.god

Nisu mi dali da

ispričam svoju priču

samo usta moja

nijemo se miču

Nisu mi dali

da glas izustim

već da nijema ostanem

samo jedna u nizu

da postanem

Nisu mi dali

ali zato vičem

iz sveg glasa..

DA PROBIJEM TIŠINU

DA GLAS MOJ DONESE

ISTINU

I ti svoj glas pusti

da ne ostanu bez krivice

STOP  NASILJU

DA IM SE OTKRIJE LICE

ODLUČNA BUDI

SVOJ GLAS IZUSTI

NE BOJ SE

ISTINA NEK IM SUDI

UPORNA BUDI

KOLIKO GLASNO           2019.god

Koliko glasno..

da čuju naš glas

Koliko suza

da primjete

gdje je tu spas...

Koliko srušenih snova

ukrao je krik boli

Jecaj para tišinu

neka tvoj glas ne šuti

neka se bori za istinu

Pjesmom

dajmo svoj glas

Dovoljno glasno

Ne želimo nasilje

više kriti

jer sutra možeš

i ti žrtva biti

Djevojčica, žena

ne dozvolimo

da ostanu

bezimena

Koliko glasno...             

TEK SI BILA              2018.god

Mala djevojčica si bila

Nevinim rukama

Lice si skrila

Bolni jecaj

Zadrhtao je na tvojim usnama

Čovjek iz tame

Ukrao ti je  bijeli ljiljan

O Bože, kako boli

Krik iz noći

Udahnuo je

Onaj koji te kao voli

Sunce je prekrila tama

Uplakana, sama

A tek djevojčica mala

Još jedna priča od mnogih

Nek' riječju razbije tišinu

I na apel zove

Stop nasilju

Ne daj da krade snove tvoje

Djevojčica, žena

Sutra će žrtva biti

Svakodnevno nasilje

Ne želimo više kriti.

Merima Jusupović Murtić

NE DIŽI RUKU NA MENE

Zastani, saberi se,

ne diži ruku na mene,

zar ti ne znaš ko sam ja?

Pa ja sam žena,

Kao djevojčica bijah

krhka i nježna.

Kao djevojka, 

gorda i ponosna

Kao žena i majka,

kao stijena sam postala jaka.

A ti tako silan,

krvoločan kao vuk nad janjetom,

bjesniš, vičeš i udaraš,

znaš li koga?

Na ženi svijet opstaje,

Žena je stub porodice,

društva u državi.

jači si samo snagom.

Pitaš li se, jadniče,

kako bi podnio teret

koji žena nosi ?

Kada bi se snaga

majčinstva uporedila

sa snagom tvojom, silniče,

bio bi u prah samljeven.

ne bi ti našli ni sjenu.

Zar ne znaš, jadniče,

udaraš jednu krhku,

ali ponosnu ženu.

Milice Bošković

DEMOKRATIJA

Dvadeset godina lutao svijetom

Učio se demokratiji

Onda se vratio u Bosnu

I , prvo – što je uradio:

Istukao majku

Sve šakama po glavi

Otad joj zuji u ušima.

Tako je to:

Kad ne možeš po onim važnim

Možeš po majci

Jer majka po svojoj bezgraničnoj ljubavi

Sve istrpi

Pa i tu sinovljevu demokratiju

Kojoj se učio

Daleko od kuće i običaja.

 Majka ko majka

Sve prašta u ime ljubavi

I brine da sin ne polomi prste

 O tvrde kosti njene glave

Da mu ne poplave.

Ćuti, nikom ne kazuje.

U sebi  kradom tuguje

Ne zbog primljenog udarca

 Već zbog neljubavi njegove.

Gdje se izgubio onaj mališa

Što ga je u utrobi nosila.

Kojeg je dojila

 Kojeg je u bešici zibala

I uspavljivala

Nad čiju se postelju nadvirivala

Da provjeri diše li.

Gdje se izgubio onaj mladić

Kojim se ponosila?

Na kom se to putu pogubio sin njen

Od nje ljubljen, voljen?

Majka se ne žali na bol u glavi

Ona za svojim sinom žali.

Milica Vujović

NAMOČENI SVIJET

Prikazati u snu svijetove,

Namočene zaraznim bojama,

Sve one poispadale roletne,

Nagrižene propalim dušama.

Prikazati umu ono što ne vidi,

Poletjeti nisko,samo da bi letjeo?

Spaziti prvi pupoljak i prvi žuti list?

Razumijeću jednom!

I tako,dok otrovi kolaju mojim srcem,

Niko se ne okreće,

Svi čujemo,ali se niko ne odaziva,

Svi želimo,ali niko neće!

Otišli smo u ponore razrušenih snova,

Šteta što smo samo olupine našli.

Nije ovo samo u tebi, u meni, u nama.

Ovo smo Mi...rođeni sa smećem,rođeni bez smeća!

I u sumracima rođendana,

Palićemo nebo pogledima

I voljećemo zemlju u nedogled!

Amina Mujagić

MIILUJ ME

Uzmi me

Uzmi me već jednom

Progutaj me kao što gutaš

Onaj usputni 'ručak' na pauzi

Salij me kao šolju crne kafe

Prije posla na koji kasniš

Kad me već konzumiraš

Bar me uzmi cijelu

Ali ne

Ima nešto u lovu

Ima nešto magično

U vrebanju plijena

Toliko, valjda, zanimljivo

Da ostaješ samo na tome

Intrigantnija sam

Dok mi je samo jedna naramenica otrgnuta

A ne obje

Interesantnija sam

U konotacijama

Najljepša sam

Dok sam samo zamisao

Miluj me po bedru

Samo zbog bedra

Gledaj me u oči

Dok zamišljaš ko-zna-šta

Ogrni me svojom jaknom

Jer to ne znači da ćeš je ponovo skinuti

Pokazuj mi tiho

Da sam ja samo plijen

Tiho da niko ne čuje

Jer onda ti nisi lovac

Već mene hvata paranoja

I kad se konačno predam

Zapravo sam to sama htjela

Nosi te svoje suptilnosti

Kao kravatu oko grla

Dok se ne ugušimo oboje

Pa me veži krvavo crvenom tkaninom

I prospi priču

Da si me pošteno osvojio

Uzmi me

Konačno me uzmi

Kad već ne znaš

Da me odbaciš

Vladimir Aranđelović

BESKRAJNI MODRI POLUMESEC

Nekada si me bacao na krevet

Sa plamenom ljubavi u očima

Skidajući me pogledom

A zatim i svojim maljavim prstima

Nežno i odlučno

Otkačinjući dugme po dugme

Umesto predigre

A sada, na pod, šamarom

Sa svakim novim i bezdušnijim

Otkidajući sa mene sloj po sloj ljudskosti

Razbacujući svud po sobi mrvice mog ponosa

Brišući i mogućnost da se sećam

Raja iz kog sam na pravdi Boga isterana

Bez greha, ako ljubav nije greh

Bez razloga, ako razlog nije vera

Bez ičega, ako je moja nada u mogućnost povratka

Samo bedna varka

Samo očajni krik ojađene duše

Pred provalom tvojih žuljevitih dlanova

I otrovnih mačeva psovki

A nekada...

Nekada si mi govorio najlepše reči

Najslađe reči, sa suzama u očima

I ja sam te zavolela

I ja sam ti poverovala

I ja sam se ponadala

Da je u tvom zagrljaju

Raj

SLUŠAŠ LI TI MENE!?

I dobih nogu u stomak umesto kafe u krevetu

Beskrajni modri polumesec pod okom umesto ogrlice

Sažaljenje gomile umesto pomoći

I ovu skromnu pesmu

Umesto groba

Sadžida Viteškić-Majstorović

NEKAD I SAD

Nekad smo bili mi...

Sad sam ostala samo ja...

Sama, tužna, utučena...

Bez odgovora na pitanje:

Zašto?

Zašto ti više nisam draga?

Zar ti moje lice više nije milo i lijepo,

nego...

Nego ga bilježiš jakim udarcem ruke?!

One iste ruke

Koju sam nekoć ljubila

Nježi, usnama svojim.

Zaboravila sam se smijati...

U mojim očima tuga pliva u okeanu samoće.

U noćima, dugim i mračnim,

sjetim se kad smo bili mi...

Sada sam ostala samo ja...

Ranjena i povrijeđena.

Maja Malešić

RIJEČ AUTORICE

Gledam ih nutarnjim očima

gdje su se sljubljenih tijela

najzad stopili u jednu plimu,

koja ne zna za vrijeme i prostor,

već jedino za osjećaj i pripadanje.

Tako su žena i muškarac u meni

Prigrlili jedno drugo i sklopili Mir.

Sada su jedno tijelo – moje.

Adame, tvoja te Žena iznevjerila dok si spavao

Inače to ne bi učinila, još ne bijaste Jedno.

Djecu ti nije rodila kako vam je dano, ne prije izgona iz Raja.

Plodite se i množite, Adame...

Ali ste izgubili prvotnu čistotu, ne podlažite Zemlju sebi.

Jer proći će stoljeća dok lav i jagnje ne počinu jedno kraj drugog.

I jer će zemlja pod vama postati poprište nasilja i krvoprolića.

Zar dokaz tome nije vam smrt Abelova i zločin Kainov...

Snežana Kuntoš Trobok

ISPRED NAS NIŠTA

Ti si već treperio od neizvjesnosti

padao u neznanje

iznutra te grizla nemoć,

a ipak se osvrtao za svakom

koja je u hodu zanosno njihala zadnjicom.

Vidjeli smo naše potonuće

kako silazi gorko

među običan svijet.

Nestajali smo u zagaslim vulkanima

u kojima je zaraslo

naše nepostojanje.

Nikad tiše nisu vrapci cvrkutali,

nikad nisam pisala poeziju

po prašnjavoj stazi među brezama

nikad nismo izmiješali

sva naša neznanja

izmišljajući povratak.

Sad ostavljamo vrijeme

i treperimo od neizvjesnosti,

nedorečeni.

Ispred nas – ništa.

Vesna Krajinović

PJESMA ZA TEBE

Pjesma koja bi tebe,

poniženu i povriješenu, podržala

morala bi imati:

dragocjene meleme da te izliječe,

nježne ruke da ti kliznu niz kožu,

svježe izvore da opereš rane,

tople vatre da te zagriju,

hranjive zalogaje da te osnaže,

blistave bisere da te urese,

mudre riječi da te utješe.

Pjesma koja bi te podržala

morala bi imati:

tišinu noći da te uspava,

svjetlost zore da te obasja,

dječiji osmijeh da ti razvedri lice,

bijele oblake da ti vrate sne,

miris prve proljetne latice.

Pjesma ta bi morala imati:

postojanost stijene da se osloniš,

mekoću perja da spustiš glavu,

moć koja vraća ukradeni mir,

snagu koja podiže sa tla,

tisuće ubojitih stihova.

Nataša Radas

ŽITO ŽUTO ŽUTO ŽUTO

Pjevaj žico na ogradi pjevaj ptico

milo moje umotano zamotano

pjevaj rijeko seko pjevaj

izmorena stara ženo

kruto

koljeno ti izguljeno

žito žuto žuto žuto

Kad ti dodju na prosidbu

za noć pjevaj žito žuto

kao onda djevojčice

milo moje umotano zamotano

sunce ljuto

pjevaj žuto žito žuto

Svukli su te tukli su te

vlasi meke razasute

vukli su te nogu su ti

žito žuto

ne daj ptico pjevaj žico pjevaj

sunce pali ljuto zid provali

oganj kruto spali žuto

žito žuto žuto žuto

Maja Stanimirović

K R I K

Čuješ li krik?

Krik ljubavi?

Ne.

Krik tame i bola.

Hej, ti!

Ta, voli te kao Boga!

Šta to činiš?!

Da postane uboga?!

O, zar ona?

Žena.

Tvoja sena.

Žena koja nosi život.

Daje.

Radja.

Zar je ruka u vazduhu,

U zamahu i šamaru

Tebi sladja

Od poljupca, zagrljaja,

Šapata i milovanja?

Osvesti se!

Hej, ti !

Jer život će da te ganja!