Translate

četvrtak, 26. studenoga 2015.

Ana Dudić

MOŽDA...

Praznina duboka
Ukopana u sjenu
Oka,
Iz kojeg curi bol
I kaplje život
Koji se slijeva niz
Ruke savijene,
Jer, svejedno je,
Sama je,
I da ima snage
Nema kome da mahne,
I da ima osmjeha
Nema kome da ga daruje...
Možda neka kap kiše
Ispere rane,
Možda neka zraka sunca
Osuši suze,
Možda neko tuđe dijete,
U prolazu je nehajno
Pogledom pomiluje...
Možda...


Sanja Mančić



IZA DUGE             2022.god 

Ne pitaj gde mi se misli viju 
ni gde se suze odbegle kriju 
dok pogled skrivam od sveta i neba,ne pitaj 
Moram..Znam da ne treba! 

Ne pitaj što se retko smešim 
ne mogu šire i češće od tuge 
i ne znam kako da se straha rešim 
da krenem bez oblaka tamo iza duge.. 

Ipak ti hvala što si stao 
što si mi ruku ko' čovek dao 
što me pogledom hrabriš i tešiš, 
hvala ti,ne smem dalje da grešim... 

Prvi je korak klimav i težak 
ipak sam krenula putem novim 
sigurno,hrabro uz tvoju ruku žurim 
životu,da ga zavolim. 

Treba mi vazduh, treba mi osmeh 
dan bez suza i bez nemoći 
treba mi zagrljaj kao lek 
i novo jutro u novoj odluci. 

Danu da se obradujem 
i živom se osetim 
za šansu da zahvalim 
i da se pomolim. 

Hvala ti Gospode živa sam 
i život opet umem da volim!


UZDAH NA MAH                              2021.god

Kad imaš srmu i imaš žicu 
mirnu ulicu i stranputicu, 
kad vezeš Sunce tananim zlatom 
do pojasa stojiš umazan blatom. 

Da li je daleko dovoljno blizu 
I da li zaista kad laju ne grizu, 
ako vedar dan oblak zaseni 
umire li leto s’rodjenjem jeseni? 

Kad Dunav poraste do oblaka 
i krošnja razlista gde zrak ne zablista 
da li se budimo ili tek sanjamo 
dajemo li sve kada poklanjamo ? 

Zar zora svanjava, gde se dani mrače 
fino odćuti ne umeš da lažeš 
namigni oblacima da se ne oblače 
za pojas zadeni pre nego mi kažeš. 

Jer nije za dan ta iz duše tmina 
I nije pesma sve što je rima 
odzvanja preko ramena daleko 
kao puzavica penje se eho. 

Jesen sred stare prestonice 
višlja od neba šira od ravnice 
podesi srce i korak ko' sat
 ne slušaj tudjih koraka bat. 

To što leluja samo je varka 
čine se poznati obrisi na čas 
nije to otac, nije ni majka 
ni davno otišo’ za životom brat . 

Samo još jedan uzdah na mah. 

Ne gledaj ispred, nije po krvi 
ne gledaj iza nije po mleku 
ne pitaj se ko je zaseko’ prvi 
ovo što je zrilo, ostaće u veku . 

Zahvati alve i orasnice u šake 
koliko stane nasumice 
nisam mirnija puna sam stihija 
ni duša nije prestala da sanja. 

Samo je moja senka tamnija 
i ruka mirnija dok otpozdravlja 
zato me jesen, jer zna da ne smem 
strpljivo stavlja kraj svog uzglavlja.


AKO                         2020.god

Ako posle ove smrti
ponovo se rodim,
u bolu i krvi
ako se zalečim
od ove bolesti neizlečive
od ove rane nesrasle,
Od uboja i uboda
od podsmeha i osmeha
neću kroz vetar ni da zaječim!
Dok se kao pupoljak štiti
ovo srce kao list krti
za one dane kasno presečene
nigde me slabe neće biti,
ni ispričane ni dorečene.
Ako se rodim posle ove smrti
živeću bez sećanja
na slomljene dane
zalečena sa malo preostalog daha
zašiću rane na razlistale grane.
Bez pitanja izraslog iz straha
na dana par, samo za zdravicu
bez pronadjenih odgovora
dočeka za odlazak,
popravka biće gora nego kvar
za majku i svu bezsuznu decu
platiću pir za tvoj očaj.
Nemoj se mojim bolom pokriti
ne čujem kritike, ne marim za osude
samo se svojom nemošću zaštiti
i u svoju bedost se obuci
samo se svojom očajem okiti.
svaki je početak tek rodjeni kraj.
Ne žali, ne haj!
Bilo je to samoubistvo iz odbrane
kao što je bio život iz nehata
uvek sam bila slabo vidljiva
sada se jogunim u sebi
utisak o meni
Smešna i porozna- poklon tebi!
U sredini zamišljene membrane
jednosmerna mi je ostala ulica
za pogrešne prolaze kroz zaustavljene pravce.
Mamac i lanac,laž neprolazna,
istina biva tek kad ispliva
dok rdja grize ostavljene krize
stojim na tronu neznanog heroja.
Gorda na ostacima bilborda
nemušto glasna,nimalo stidljiva
jesam li jasna,hordo bezobrazna?
Okružena svetlIma tudjih lampiona,
i ispod kapaka nestvarno vidljiva
odneću titulu posmrtnog heroja,
tu gde uvenuh opora i slasna
sred bašte niklih prkosa i šeboja.
Tebi na obraz ,pošteni nalazaču
medju gomilom dobrih lažova.
Niti za pohvalu niti na čast
ni za oprost ni za spas
ili je tudja od tvoje bolja
sakriveno delo i utišan glas,
manja je sramota i manja nevolja?



SASVIM OBIČNO VEČE          2019.god

Kao zgužvana nadlanica,
u uglu usana sukrvica
kao obraz koji peče
tako se tvoji kompleksi leče.

Usred smeha povišen ton
i pogled koji na pola seče
razbijen tanjir,prevrnut sto
i jedno sasvim obično veče.

Izgubljen osmeh,stisnute šake
više ne mogu, ni tako s’nogu
da dvorim dok se ne umorim
da se slažem dok ne sagorim.

Molim , izvoli, reci šta treba
tu sam da poslušam i poslužim
za bačen pogled i parče hleba
obe ruke u otrov da umočim.

Ti da pomisliš,ja da uradim
ti da poželiš ja da stvorim
bez lica kraj licemera
ni da se borim ni da zamolim.

Sve što je lepo,nazivaš svojim
gazda si vazda,gospodar nama
i kad me razboliš brzo prebolim
sva se tuga zove imenom tvojim.


DA MI OSMEH RAZUMEŠ                   2018.god

Ako ne znaš kako, pogledaj u mene
sve izdržim lako u hodu dok trepnem
al ja trepćem dugo i dugo koračam
krenem korak napred,dva se nazad vraćam.

I uvek sred srede, poput trule grede
rasipa se trunjem moje stajalište
tu se uvek vijem gde god da se skrijem
ispod ruku kliže od juče naniže.

I pitaš se još gde sakrivam breme
eto ga u oku svetli kao fenjer
eto ga u osmehu, tu levo od bore
krijem ga u tabane i krvave dlanove.

Kad me britvom okrzne,
šmugnem poput sene
dok osmeh ne zamrznem,
mene gazi život , a ja gazim vreme!

Kratki behu dani,sejala sam noću
natapala kore, od kamena gore
što sam rukom takla, sada srcem orem
zbog starih rana žanjem budne zore.

Kad prekrijem lice,oči sanjalice
i slijem izvore u svoje virove
iskru pod ognjem sakrijem lako.
sve u suzu stane,veću nego more .

I rasejem nemire ko’pod gorom vetrove,
namignem nemirno,nasmejem se lako
i podgrejem kraj da peče polako
da mi osmeh razumeš i ti bi zaplako!


BOL, NEMOĆ, POKORA                       2017.god

Umorna od budnih noći
navlačila sam zorom  
na umorno, novo lice
sa osmehom blistavim
kao nebo  vedro
ispirala rosom mutne oči
da se ne vide suze tužbalice.
Tek da te ne zabolim
tu u praznom prostoru
onako kao davno otkinuto sedmo rebro
da ruka ti ne poleti uz sočnu psovku
i tvoju uzrečicu,davno sam ja tebe treb'o
da propustim kroz šake,
da te ne vaspitavam vazda,
koliko godina ti treba da naučiš
da sam ti i otac i brat i Bog i gazda"
I tako godišnjica prodje i glava u pod gleda,
osmeh tek za pridošlice
i dug rukav da se ne vidi ruka modrija
od oblačnog neba.
Godine lagano kližu
i ogrlicu od suza nižu
u decenije koje pokoru slave polako
dok od gloga krunu mi prave .
Kruna za mene,
kraljicu kroz izgubljeno vreme
koja ćuti u strahu za sebe,
strahu od tebe.
Istanjili su se zidovi od upijenog jecaja,
utišanog vriska i prigušenog plača..
Boli nemoć i stid dok krijem tragove
svakog tvog prokletog stiska,
i svaka pokora i svaki podsmeh od udarca je jača
Između nas decenije trpljenja,
gradjenje kule od karata na pesku
temelji su urušeni pre podizanja krova
na moje zidove plača.
Nisu se mogla iz ničega roditi
davno utrnula strpljenja,
nisi me mogao siktanjem oploditi.
Nisam ti mogla nestalu ljubav pronaći
ništa ti više nisam mogla da dam
nije ti dovoljno bilo
ono što sam ispod srca nosila
ono od naše krvi stvoreno.
Nigde moje hrabrosti, nigde tvoje muškosti
ni topline dlanova za po otkucaj jedan
za svako oko duboko koje sam u boli ti rodila...
Posle svakog damara duplo više šamara
od tebe zauvek u oku ponela..
Iz srca sam te amputirala
iz duše tvojim te prstima iščupala
od tebe do mene u trenu zid podigla
jesam li se na tvojoj stranputici izgubila?
Neka me na putu do mene
vodi samo moja krivica...
Sve što sam pronašla nisam tražila
sve što si uzeo nisam davala
kraj tebe se nikad nisam budila
jer sa tobom i svojom ljušturom
ja nikada nisam ni spavala ni sanjala.
Dan te ne gledao,rosa te ne umila
noć te ne usnila, zora te ne ubila!



NIŠTA TI NE MORAŠ                           2016.god

Ni da se javiš
niti da pozdravljaš
tugu da slaviš
porazu nazdravljaš..
Ništa ti ne moraš

Ti se u ogledalo ne gledaj
od savesti dok se kriješ
sa sobom najtežu bitku biješ
trebaš da znaš ..
Ništa ti ne moraš. .

Ni reč ni ruku
ni pogled ni utehu
ni delić sebe
meni da daš. .
Ništa ti ne moraš ..

Ni da samuješ
niti da patiš
ni da ti dodjem
ni da mi svratiš, .
Ništa ti ne moraš. .

Pitaš li se koliko si tuge doneo,
koliko sreće mogao da daš?
Ništa ti ne moraš. .
Ti samo živi i sebi sudi
jer su te čovekom nazivali ljudi..

Kada shvatiš ko te je voleo
biće prekasno,već te prokleo
za sumnje ne rešene
datume nasmešene
u šake topline donešene. .

Po stazama posute zvezde
u krošnjama dok se kukavice gnezde
Ti i tvoje maleno ja..
shvatićete da sam usput nestala
Ništa ti ne moraš. .

Sa godinama sve si dobio
sve prodao i i sve odgurnuo
kockao se i izgubio.
U ovu ulicu ne svraćaj,
na zatvorena vrata ne kucaj.

Ništa ti ne moraš,ništa i ne trebaš
sem da ne zaboraviš,
da ćemo se sresti..
Jednom ćeš  morati. .
U oči da me pogledaš !




MOLIM BOGA DA POGLEDA                        2015.god

Neka ti sude sve suze moje
neka ti sudi sve što je tvoje
što se još nada dok traži leka
ono što voliš, više te ne čeka.
Ne sudim ti ja!
Presudom bih sekla!

Nem si za plač, koji te zove
slep za traženje tebe
kroz prozore...
Čekanja, strahovi...
saznanje da nećeš doći
njihovim nadanjima
umrli snovi
suzama okupane oči...

Neka ti sude i ove pesme
žedan nek sahneš pored
česme,
gladan da nemaš kore hleba
nek ti se desi,
baš sve što treba...
Da imaš kuću, nikada dom
ni ruku koja ti treba,
ni mir, ni smeh, ni spokoj
ni parče plavog neba.

Molim Boga,da pogleda
zbog našeg mesa, naše krvi
Po pravdi...
Bog kao ljubav,
ne kao dželat
neka ti sudi,
kao sudija, jedini pravedni.
Poslednji i prvi
Zbog našeg mesa,
zbog naše krvi.

ponedjeljak, 23. studenoga 2015.

Zoran Perović


                       KRALJICA MOGA NEBA        -2017.god

Tiho, prikradam ti se tiho, na prstima
da te ne iznenadim
da se preplašena ne sunovratiš u ambise nepovrata
da ne oskvrnem tvoju bolom natopljenu tišinu
ogrnutu s tisuću plašteva tuge
da ne uznemirim tebe, ranjenu košutu
nagnutu nad mutnim vodama uspomena
umornu, usamljenu, uplakanu...

Snagom koja može brda premještati,
jedinom baštinom koju mi namriješe daleki preci Titani,
uzimam te u naručje i poput milosrdnog serafina
uznosim gore u neokaljana plavetna prostranstava
daleko od patnje, daleko od bola, daleko od suza
daleko od nedosanjanih snova
kradem te bodežima ljudske zloće
neutješenu, razočaranu, poniženu...

U nježnom, dugom letu zavirujem ti pod trepavice
protrčavajući ispod duge
koju grade biserni tragovi suza na tvome licu
želeći pod svaku cijenu probuditi zaspale svibanjske osmijehe
iskustvom podučen da svaka žalost ima razlog svoga nastajanja
i svaki čemer ima vrijeme svoga nestajanje
kada se kroz spoznaju samoga sebe spoznaju vrijednosti
praštanja, ljubavi, nadanja...

Ne hajem za crvene jabuke ispale mi iz naručja
na blatom ugaženo provincijsko dvorište
i pogažene ruže varljivih mladenačkih obećanja
ne žalim propadanje vlastitog postojanja
kroz koje izgaram poput kometa
u eteru ljudskog neshvaćanja
utješen blagovijesnom slutnjom
da bit ćeš kraljica moga neba
gorda, uzvišena ženo!





                     PREPOZNAJEM TE TEK PO OČIMA      -2016. god

Prepoznajem te tek po očima...
Jer, sreli smo se u tami svemirskih izmaglica
i bježeći kroz besvjetle katakombe stoljeća,
u kojima ne stigoh zagledati tvoje obličje,
jurili u susret neizvjesnosti
gdje put nam bijaše samo zublja tvojih očiju...
Zato su u meni... Oči, tvoje oči!
Ne pamtim i ne sjećam se ičega
do plemenitosti mladih vitezova
što su hrabro ginuli na razbojištima pakla
noseći na plaštevima izvezene inicijale tvoga imena
i onu zaluđenu gomilu s pariških ulica
koja je, kao u transu,
k nebu uznosila ljepotu tvoga pogleda.
Tvoje oči... Ej, tvoje oči!
Dok u mislima prebirem
mirisna praskozorja samoborskih gora
i purpurne šetnje tuškanačkim perivojem
ja više ne pamtim
da li sam u ruci držao tebe ili tek snove,
jer još sam, kao i onda,
opsjednut  očima, tvojim očima...
Dok neminovno kročim k smiraju bezvremenosti
ne tražim utjehu u  plišanim medvjedićima
i melankoličnim radostima dječjih nestašluka
već samo, poput alkemičara, tražim mogućnost
da na bjelini davno pripravljenog jastuka
tebi - umornoj, prezrenoj, poniženoj -
ispucalim usnama
žudno ispijem čemerni biser očiju
i vratim im izgubljeni sjaj.
Jer pamtim te tek po očima!
                 
                                           
                                                                           
                                SRCE             -2015.god

Jutros su, kao i svakog jutrra
cvjećarice na Cvjetni trg
iznijele cvijeće.
Jutros sam na njihovim tezgama
vidio prekrasne pupoljke ruža.
Jutros sam među crvenim pupoljcima
prepoznao i vlastito srce...
Do podne ili do večeri, svejedno,
cvijeće će biti prodano
nepoznatim kavalirima
za nepoznate dame.
Pupoljci će krasiti tajanstvene budoare
prenatrpane radne stolove
poneku studentsku sobicu
a možda i nečiju kosu...
Pupoljci, prekrasni crveni pupoljci
jutrom se prodaju na Cvjetnom trgu...
Među njima je i moje srce.
Moje srce nije na prodaju
moje srce neće na radne stolove
u zadimljene budoare
i na druga moguća i nemoguća mjesta.
Ostat će netaknuto
ostat će neprodano
za njega se nitko neće pogađati:
ono pripada samo Tebi.

Mirjana Brkljac Hemun

Pesnicama ,
Lazima!
Optuzujes me,
Klevetas,
Moj bol,
Moj jauk ne cujes!
Potcinjena,
Strahom ledenim pokrivena,
Strepnjom zagrljena...
Ne vidim Sunce,
Zivot,
Vodu!
Vristim u sebi plaseci se sopstvenog strada,
Gorkih reci u kojim svakodnevno padam....
Klone mi duh,srce mi strada...
Skupih hrabrosti malo
Zavristim na sav glas; ''Potreban mi je spas''!
''Prijatelj'' kaze mi; ''Cuti i trpi,bice bolje".
Komsija kaze; ''Imam i ja svoj zivot''!
"Ne zelim da se ''mesam'' u vas''!
"Ako mozete ,budite malo tisi i u mojoj kuci cujem vas glas"!
Pomislih u svom bolu kako zakon ce mi pomoci,
Stisnem zube i pozovem ih jedne gorke noci.
Zapisnik napisu,nasilnika odvedu,
Sve mi je srebrno sijalo te noci.
Jutro je moje bilo gnevno,
Jezivo i bez moci!
Ostadoh skoro bez glave ....
Iznemogla ,zeleci samo
Kroz srebrnu mesecinu ljubav da nas prati!
Danas zahvaljujem Bogu sto sam ziva!
Suncu i vodi!
Zahvaljujem svakom koraku na slobodi!
..STOP NASILJU NAD ZENAMA !!!

nedjelja, 22. studenoga 2015.

Biserka Vuković

MOLIM BOŽJI SPAS

Sutra, jednog dana, možda nikada, kažeš biće na bolje, a nikad ne dođe. Uvjeravaš me svaki puta nakon tvog izljeva bijesa, pogrdnih rijeći, šamara koji brzinom munje padaju na leđa, tijelu.
Savijam se kao vrba, izbjegavam udarce kao boksač u ringu. Trpim i čekam trenutak da te prođe  srdžba, a tako lako planeš. Kao šibica, bez najave i problema, a njih uopće nema, samo u tvojoj glavi.
Tako bi nam bilo lijepo kao u raju. Što te navodi da zadaješ bol, izazoves suze, nemir, strah. Dok te susjedi slušaju kako se dereš, psuješ, razbijaš oko sebe, jer ti si tada najjači u svijetu svom, ja ništavilo pod nogama.
Ne usude se miješati da ne dobiju i oni koju psovku, ili bi ih rastjerao kao stado ovaca, ne bi bilo prvi puta, povuku se u svoje kuće, navuku zavjese, njih se to ne tiće.. Možda čak i pomisle tako joj treba, zaslužila je sve te izrečene uvrede, začinjene šamarima.
Dok se ispucaš, izbaciš svoj bijes, uništiš sve u meni, odlaziš u birtiju da se naliješ još sokovima alkohola, jer tamo si faca, trajer snage strahota. „ Ajmo konobaru natoći, neka cijela birtija pije, sve stavi na moj račun!“.  Tko ti se uopće usudi nešto reči , dobro te poznaju, još da nešto kažu u obranu žene,  ma ne, ne, ni u snu se ne usudi nitko.
Opet slijedi repriza istog scenarija, nije te briga jel dan ili noć, jesi li gladan, sit si tek kada se umoriš i zaspeš. Tada ja odahnem, liječim svoje rane, brišem krv iz nosa , boli, suze brišem i molim se dragom Bogu za spas duše svoje, molim ga za spas duše njegove, jer voljela sam ga. Ne znam mrziti, ne mrzim ga. 

Tako tješim sebe, čekam Božji spas.


RAZLIČITOST ŽIVOTA

Vrlo je teško svoju nesreću života
podiči iznad sebe u nebeske visine.
Vrlo je teško promatrati očima žene
da budeš nečiji objekt istovremeno.
Dobro se zna da onaj koji je gore
kroji tvoju sudbinu svakodnevno.
Dobro se zna da onaj što je dole
mala je sitna duša, prebijena sjena.
Gledaš svoju sjenu na rubu smrti
moliš da se vineš u te nebeske visine.
Kao ptica letjeti iznad svoga gnijezda
gledati sve svoje iz ptičje perspektive.
Pokazati cijelom svijetu da različiti smo
rokću kao veprovi nad krvavim srcima.
Ne gledaju ženinim očima napaćen svijet
ne osjećaju njezino biće pa im je strano.
Htjela sam da pokažem kako smo jako različiti
općenito razlika je vrlo mala između života i smrti.
Htjela sam ukazati svijetu da ljubav i poštovanje
vrlo rijetko stanuje sreća uz nesreću,
jer smo posljednji koji to gledamo ljudskim srcem.
Ljubav, život , smrt jedne žene.



GDJE JE TO MJESTO

Gdje je to mjesto što zovu
rajem,
kad ga ja zovem svojim
paklom?
Molim Boga, nebeske anđele
da snage mi daju
da preživim ovaj dan i noć.

Molim, da uzme mi život
jadan,
čini mi se ništavan,
jer nema goreg od ovog sivog
pakla,
bez ljubavi, slobode,
s okovima oko vrata.

Stežeš ih svake
minute,svakoga dana.
Šamaraš uvredama,
omataš crnim oblacima.

Dosta je!
Više ne mogu!

Gdje je to mjesto da sklonim
isprebijanu dušu,
izmučeno srce što vapi za
milošću tvojom
da prestaneš mučiti mene i
sebe,
jer nema goreg pakla od
ispijene čaše,

uvrjede nanesene, masnice
ispod oka,
duše slomljene.

Uzalud se molim, trpim,
nikako da prestane.
Gdje je to mjesto što ga
Rajem zovu?

Srba Takić


PITANJA ZALUDNA NISU                   2022.god

Čiji bi bili dani
i ova suza duboka,
osmeha tvoga da nije
da nije tvoga oka.

Sa kim bih delio vreme,
koju bih svojom zvao,
tebe da imao nisam,
da nisam tebi se dao.

Kome bih nudio snove
zbilja kad bi da vara,
s kim bih plovio rađe
da nema tvoga žara.

Čemu zaludna briga,
pitanja duga niska,
u meni kad si toliko
kad si tako mi bliska.



PESMA OD JEDA                     2021.god

Još nisam čuo poučog retka,
ni od potomka, a ni od pretka,
pa bih da pesmom temu nametnem
da tajnu već jednom odgonetnem:

Kakav to bes u čoveku leži,
kad može na dete da zareži?
Zašto na dete podiže ruku,
pa svome jadu dodaje bruku?

Dete, maslačak što radosno leti,
nit' koga vređa, nit' kome preti,
igra je jedino što ono ume,
svakome veruje, svakog razume.

I ond dođe bolestan neko
(ne znam kako bih drukčije rek'o,
ni da l' postoji drugačije ime
za onog koji dete ošine) –

Slomi maslačku želju za letom,
uveže strah nad svakim kreketom,
zamuti pogled suzom što traje,
uzima sve, a ništa ne daje!

Snaga se samo ravnim meri,
ili sa jačim, ako se želi,
a ne da slabog, kome još trebaš,
umesto osmehom, šamarom vrebaš.

To nije snaga, već to je beda,
da onog što te ljubavlju gleda
vežeš u lance vlastitog jada,
zbog tvoje bolesti da dete strada!


KAD SNOVI OTVORE DVERI         2020.god
 
Kad želji se privije veče
i snovi otvore dveri,
ka tebi krenu sve misli,
ko lati kad proleće seli.
 
Svo nebo se išara nadom,
čekanju strpljenje doda,
zvezdama, sestrama tihim
tajnu bi rado da oda.
 
Svi oblaci i magle guste,
tog trena i da postoje,
prepreka ne mogu biti
već tu su tek da nas spoje.
 
Dašak li osetiš, drhtaj,
osmeh ti sudbina šalje,
ljubavlju čistom te grlim,
ma koliko da si dalje.
 


DA LI BI LJUBAVI BILO             2019.god

Da li bi potekle rime,
ko nada moja što teče,
da čekanja nije bilo,
da plakalo  nije veče. 

Da l' bi u bašti od želja
iznikli lepši mi snovi,
od ovih kojima srce žudno
ka tebi plovi.

Priča o tebi da nema
zar bi i pesme bilo,
bez tuge samoće pune
zar bi se jače snilo.

I da l' bi dan što se budi
znao tako da sija,
da prosjala s tobom nije
ljubav što gnezdo svija.


TEK KAD JESI             2018.god

Kako suncu da objasnim sebe,
kad ni sebe ja nemam bez tebe.
Kako sebi da objasnim sunce
kad ga nema, tek kroz tvoje lice.
Kad izgreje, a tebe mi nije,
kako može da mi je milije.
Kada zađeš za goru, za vodu,
tad proklinjem nebo i slobodu.
Kada tu si, a kao da nisi,
o koncu mi dan sunčani visi.
Tek kad jesi, i uz mene sva si,
zdravo danče, zvezdo zdravo da si.



NEOSTVARENI SAN                 2017.god

Sanjam, kroz pijanstva muk,
kako će jednom ući žena
(Bože, ne poznajem taj zvuk) -
brižno mi pokriti ramena,

oprati svih prošlih dana naslage,
okaditi kuću svojom vedrinom,
po sobama useliti poglede blage,
i reći mirno, al svom silinom:

„Izvinite, takvog ovde nema,
ovde živi moj uzorni suprug,
ručali smo, prilegao je da odrema.

Ne voli on da popije, tek je dobar drug,
mora da ste zamenili adrese,
i takve stvari znaju da se dese“!



KROZ  ZIDOVE              2015.god

Kroz zidove od mukline
tražim neke pukotine,
izgovaram reči rušne,                                                                                                                  po savesti da ti šušne
i prozbori bolnom nadom,
moja želja, što bi kradom
to ćutanje da preseče,
da ti kaže da je preče
od ponosa i gordosti,
i te male zluradosti,
da se oblak od nevolja
otkotrlja preko dolja.

Ko sad greši, zar je bitno,
vreme teče neumitno,
i ne čeka da nas spase
ako nam se vatre gase.
Zarobljenim u sujeti
duša bolna sama preti,
zatvori li kapak svesti
može, hladno, bez obesti,
da oduva dane prošle,
struje sreće dobrodošle,
što venama još dobuju,
ne bi da se odboluju.

Dok ne mrkne u pameti,
dok možemo odoleti,
zagledajmo se u zene,
prihvatimo svoje mene,
samo nemoj da me mučiš,
samo nemoj da me mučiš.
Ljudi nisu ko drveće
što granama tek klepeće,
sudara se, njime grli,
kobajagi drugom hrli,
a srca im ispod goda,
zarobljena na dnu voda.

Isplivajmo iz tog mraka,
preča nam je i reč mlaka,
zatrpajmo sve bunare,
zagrobimo priče stare,
ove moje ruke vrle
opet bi te da zagrle.
Tako malo sad nam treba,
možda blagi celov s neba,                                                                            
il tvoj osmeh, pogled blagi,                                                                                                          pogledaj me cvete dragi.

Dragan Ćirić

ŽENAMA NA DAR                  2022.god

Burno vreme, burni dani,
Žene cvet su odabrani.
Bile majke, tetke, strine,
Ništa ne sme da te brine.
Bile bake, snaše, ujne,
Treba čovek da ih razume.
One vole pažnju našu,
Zato njima punim čašu.
Baštovan se o cveću brine,
Hajde svi da poštujemo
Naše bake, majke, strine.
Dižem glas protiv nasilja nad njima
Poštujmo žene u svim godišnjim dobima.
Neka sve žene budu ukras planete,
Nek im se raduje i svako dete.
Neka ljubav mržnju zameni
A da im osmeh obraz zacrveni.
Pa neka budu sve rumene
I nek su srećne sve naše žene.


STOP  NASILJU  NAD  ŽENAMA          2019.god

Biće srećna i planeta,
kad nasilje svima smeta.
Kad se ljudi grle, ljube,
Nek sviraju onda trube.
Ali danas mnoge žene
Majke, strine, ujne, babe
Nadrljaše zbog barabe,
Nasilnika na sve strane
Pravo žene nikad manje.
Podignimo i naš glas
Ispravimo i naš stas,
Da se žene paze, maze,
A ne da ih slepci gaze.
Da se suze sve zamene
Da rešimo sve probleme,
pa da žene osmeh krasi
nasilje da se ugasi.
I da svaka žena mlada
Bude srećna ko i baba,
I da naše ujne, strine
Uvek ima ko da zbrine.
Nek nasilje svo prestane,
Tetka da mi kupi lane.
Neka osmeh svuda blista,
Ko kap rose posred lista.






MOJA BAKA                       2018.god

Imam baku svi je vole,
Jadna nema ni dan škole.
Al kolače kad napravi
Jedem veći, neću manji.
Zna i torte da pripremi,
Pitu sa sirom, blago meni.
Štrudle njene baš su slatke,
A pogače, meke, tanke.
Jela njena sva mirišu
Volim njenu i zimnicu.
Spretne ruke moje bake,
Prave ajvar i salate.
I džemper se meni sprema,
Samo deda jošte drema.
O nasilju ne razmišlja,
Jer je njena duša čista,
Zaslužuje blagost sveta
Ljubav svakog svog deteta.
Podrška je ona nama,
Naša mila slatka dama.
Ne dam da je iko dira,
Niti da je iznervira.
Čuvam je, verno pazim

I sa njom se često mazim.



Ž E N E               2015.god

Žene su ukras sveta
Naše majke, tašte I bake,
Uvek su vredne, rade bez plate.
I tetke, ali I strine,
Na poslu nikad ne hvataju krivine.
I ujna naša vredna je snaša,
Zato vi muškarci I muškarčine
Pamet u glavu pružite im poštovanje,
Jer žene nisu da se mlate,
Niti zlostavljaju, niti blate.
Žene su cveće što se neguje
Nek se posvetu to prosleđuje,
Žene su naše drage Dame
I neka nikada ne budu same.


Natalija Karić Slijepčević

ŽENA KOSMIČKO SEME
        - VEČNA EVA -


Ogledalo
Oko
Zamutiće vreme
A zvezdano breme
Usporiće hod
Sve će postati suza
Ogromna k’o more
Da miluje bore
I usahla nedra.

Sneni šapat duše
Čuće samo zvezde
U noćima tuge
Kad meseca nema
Ni svetlosti zore
Sve postati more
Bez obale jedne
I ta mala zvezda
Što nas gleda setno
U svom mimohodu
Kraj zemaljskih zala

O, što si pala
S nebeskih visina
I rodila sina
Da za tobom pati
O, zašto si mati
Koja samo ćuti
S golubom na licu
Darujući dušu
Kao belu pticu
Bez snova i krila?

Živela si samo
Želela do snova
Pregršt nežnih reči
Laki dodir ruke
I titravi osmeh
Koji sve razume.

O, kada bi znale
Te nebeske kćeri
Da je ovde mora
Ponor od sveg duži
I da nema nikog
Išta da im pruži
Osim slatkih laži
I varljivog sna
Ostale bi gore
U moru tišine
K’o iskrice Sunca
Što po danu sja

Slavica Čizmić

ŽENO NEVINA

Još jedna
škura noć
u zagrjaju straja
Sumorni hod
 na prstima
da bis ne probudi
Lomača nemira
ka olovno more
začinjeno
 suzama
Forca duše slomjena
nemirima ranjena
Na mostu sna
ostavjena
ženo nevina
prozvana
 iz guste tmine
ka grišnica
u šporke  riči
spomenu  ti ime
Školanoj  do očaja
samo ti je
 prijatelj vrime
 nada ća bunca
u  oblaku praznine svoje
da sutra
biće boje
Zavaravraš opet
srce svoje
Iz dana u dan
na kraju si
 bezimene ulice pakla
skrivajući modro lice
iza mutna cakla
U njidrima mač
ladne oštrice
Oči tvoje ne lažu
ženo nevina
U tom bezdanu
sudbonosno zatvorena
za bijeg nespremna
U tebi
lome se putanje
zaborava i oprosta
A samo
samo si tila
 biti voljena
ženo nevina

Nikolina Dolfić

FRUSTRACIJE  I

plače mi se,
danas mi se jako, jako plače
i vrišti
stišćem vilicu jer – ja sam muškarac
imam previše posla
da bih si priuštila taj luksuz
(moraš biti jaka, moraš biti jaka, moraš biti jaka!)
glava, mozak, misli, srce – Prozac – ne djeluje!
boli me!
strašno me boli, ljubavi
čitati nepodnošljivu lakoću našeg življenja
večeras kada legnemo u krevet
želim biti žena


FRUSTRACIJE  II

posvađali su se danas
njih četvero
zbog nedostatka zraka
u 25 kvadrata
s pogledom na nedjeljnu kišu;
različiti filmovi projicirani
na plahte,
on je htio biti žena
pa se durio i vikao
ona je htjela biti muškarac
pa je šutjela i nije plakala

posvađali su se danas
njih četvero u meni muškarac, žena,
žena, muškarac u tebi
(nije pao pomirbeni seks)

Mirko Jamnicki Dojmi



VJERUJEM  

da ti nije lako iskaliti bijes koji nakostriješen u tebi raste i jača
a moja se nada strmoglavljuje u povijest bezumlja. otpor  mog
tijela samo uvećava tišinu između udaraca sve dok trava ne
posijedi, ne umuknu ptice, ne popucaju prozorska stakla

tama u tebi kao u dnu dubokog kanjona

jarost buja poput ognja u visokoj peći; raste silovitost kao
huk golema vodopada, a ti misliš da udaraš mene, ali zapravo
sravnjuješ ono što u sebi ljubiš: napušteno zakinuto dijete

i zbog nečeg mutnog kažnjavaš neukrotivu svoju prazninu
nepremostiv jaz i visiš na divljem vjetru slijep poput šišmiša u
mračnoj špilji; nesvjestan da noktima i zubima za mene se držiš

zamisli kako si jak, ti macho, ti moćni jang, a ja slaba sićušna jin –
osjećam gnjevnu auru koja te svodi na životinju. moje suze nisu
od težine tvojih tvrdih dlanova. one su tkanje paukove mreže,
sućutna svila dudova svilca, feedback iskrivljene zrcalne slike

jer dolje, u svom paklu ustrajno ti mlatiš samoga sebe

i da, ponekad osjećam kako bih morala uzvratit jednakim
gnjevom, no ti bi mogao pomislit da sam uistinu ja skrivila
nešto i u meni se javi to meko, sažalno u srcu, pa te
netremice gledam: razjareni bik u grlenoj areni koride.
nastojim shvatiti tvoj bijes, ne opirem se dok me
svirepo udaraš kao boksač nijemu boksačku vreću

moja je raspuštena kosa prije bivala u tvom toplom zagrljaju,
sada se lomi i mrsi pod pljuštanjem tvojih ruku. njihalo
bi se prije sve od ljubavne miline kao na lađi pod sjajnom
mjesečinom, sad svjedočim da tvoj osjećaj krivnje pod giljotinom
kleči; tvoje grizodušje – potonulo groblje - na golu omču se vješa

a moje meso, oči i zubi oblozi na dnu tvog očaja

ne znam samo što priroda čeka: mjesec, zvijezde 
i sunce koje se pijano od svjetlosti ne trijezni nikad
dok se bičuješ  tako u mahnitom egzorcizmu, pun
prijezira prema sebi. žalim te usred tih psovki i mahnitog
orgazma u kojem napokon smalakšeš; pa slomljen,
bez orijentira, satima, danima
potpuno napušten
toneš




HOĆE LI TVOJE RUKE?     -2016.god.

ruke ti već odavno nisu mekano paperje krila
što sklanjahu me od zime svijeta; tvoj jezik više
ne bira riječi; već odavno okovan je psovkom,
naoružan oporom paljbom. sve ono što ne bi

trebao biti. kao što ni dan ne bi smio biti bez
milosti sunca. moje tijelo još se lako regenerira.
moja koža još uvijek je strpljiva. udarci pljušte
kao udarci vesla po vodi, a ona prokrvari, pa

zacijeli. moje tijelo pamti, ali još uvijek se ponaša
kao da ne pamti. moje srce sve čuje, ali se pravi da
ne čuje. moje oči sve vide, ali se prave slijepim.
oh, ja zaboravljam da ovo sad nije ono od prije

kao što dijete zaboravi majčinu pokudu, mahnitu
sinusoidu njezine jarosti. samo, kako te ruke, otkad
su one, te tvoje ruke, kako su one, zašto su zaboravile;
kako su postale tvrde kao surov sibirski led. do kada

će one u sprezi s riječima koje iz tvojega grla reže
postupati tako? hoće li se dogoditi obrat? hoće li tvoje
ruke napokon meko aterirat na neku pitomu zemlju,
hoće li prepoznati govor cvijeća, trave koja uporno šuti?

ako tvoje ruke neće, jer ne mogu više, jer ne kane, jer ustraju
ne biti ruke - što mi preostaje? zatvorsko šetalište s betonskim
zidovima u kojem luda tražim tajni prolaz, varam ptice nadom,
trujem ih lažju nadomak životu koji već dugo, očajno dugo

gleda u lice monstruma




DJECA. ALIENI        -2015.god

možda bi prestravit se mogla ili posve ušutjet kad vidiš
dijete na ulici kako pada. ono slini i suze mu naviru kao
voda iz gorskih izvora: bistre i gorke. tješiš ga nesigurna u
svoju sućut. nitko u ovom gradu ne govori o djeci, vrijeme
prebrzo leti. korov neposvećenosti zaposjeda svaki slobodan
prostor: trgove, prazninu između kuća. skejteri izvode vratolomije
na šetnici prema moru. lome se sunčane zrake, zrakom prelijeću
i kriče galebovi. beskrajnim nebom gibaju ptice selice prema jugu.
katkad se na tlu ukažu vrane.

svjetina s manjkom takta tiska se u povijesnoj jezgri grada.
samoće se taru tijelo o tijelo. mladi se zabavljaju. veselja nikada
dosta. čudni hibridi uspijevaju na sve strane. nitko se više ozbiljno
ne vezuje. u downtownu glamour. jet-setovska predstava. nešto
je zagušilo prostor. dojam pretrpanosti: zrnca pod korom nara.
prazno je samo nebo isprano jesenskom kišom. vjetar je otpuhao
smisao riječi s njegova platna. glazba se čuje jedino kad s neba grmi:
zgrčeni preslik zombijevske nutrine.

kako je biti žena-majka u svijetu prepunom slanoga sunca. hiniti
grimasu sreće tamo gdje postoje veliki izgledi  da se nježnosti
mimoiđu. kad testosteron zbog nečeg podivlja i pokaže svoje
nemilo lice. muškim je pestima ponekad sve dopušteno. kao da
šmrkom gase požar, šake tada ubijaju boga u ljubavi. na tijelu
žene-majke bujaju krvavi podljevi. bubotci - gotovo kužni
preplavljuju njezinu kožu.

testosteronski gadovi ponovno obznajuju svoju bijednu moć

tad djeca - agave na litici vapnenca, gledaju kao da prose,
ponekad reže i laju, nasrću na lica bez osmijeha.

gdje je nestao nasilnik? zašto je napustio majku?

iznevjerene ljubavi njihov su žalosni podoj, kòsa.
nakon svega, stoje velikih glava i drhtavih nogu.

stoje i gledaju golemim očima u kojima su
odavno presušile suze

stoje nijema - poput aliena

Mirjana Mirča Cvetković

MRVICA

Zgazićeš me?
Nisam mrvica!
Ogrćem plašt od vetra,
polećem put oblaka.
Nebo nadamnom,
zemlja tvrda,
korak ti težak.
I ne dam da me zgaziš!

Mrvica nisam!


A PRAZNIK JE...

Još jedan praznik,
tamna soba,
na zidu stari
kuca sat.
Kao da se
u svakom uglu
zarobljen krije
sanak lak.

Sedi starica,
na krilu ruke,
niz obraz po neka
suza pobegne.
A praznik je,
a mirna soba,
iz grudi samo
uzdah odjekne.

Pogled odluta,
miluje stvari,
napolju odzvanja
muzika, smeh.
A praznik je,
a soba tiha.
Tu kao da je
i radost greh.

Na stolu tacna
puna kolača,
kraj nje je čaša
crvenog vina,
a soba pusta,
a praznik je.
Starica sedi,
čak i ne sluša
daleki odjek
kasnog šetača.

I tu je nekad
odzvanj’o smeh
i tu se nekad
skupljao svet,
kucale čaše,
jelo i pilo.
Tako je nekada
i ovde bilo.

Još jedan praznik,
mračna soba,
a ona sedi,
na krilu ruke,
kao da nikada
ustala ne bi,
i ništa više
u sobi nema.
Na zidu stari
sat drema,
a u daljni
obzorje bledi.


(Nasilje nad ženama predstavlja i ostavljena starica...)

Svetlana Pešić


I TO JE NASILJE               2022.god

Nisu protiv žene
Samo uvrede i šamari
Nasilje su i ružni komentari
Na fb i u novinama
Sa ekrana i političkih govornica
Nasilje je kad nas upisujete
Na „ženska“ usmerenja
Zbog svojih zaostalih uverenja
Kad nam propisujete dužinu suknje
Boju noktiju i dubinu misli
Kad pitate:
Jesmo li udate?
Hoćemo li rađati?
Zašto još nismo rodile?
Nije nasilje samo u pesnici
Mi nećemo
Da naša deca budu vaši vojnici
Mi ćemo roditi kad mi hoćemo
Ne za zemlju
Ni za gubilišta
Nasilje je kad nema para
Za mleko i krevetac
Za operaciju
Za škole i igrališta
Kad udaljenim selima
Ne date ništa

Ni put do doktora
Ni obdaništa
Kad majka bolesnog deteta
Ne dobije slobodan dan
Nasilje je ne dozvoliti ženi
Da sledi svoj san
Govoriti da joj je mesto
U kihinji uz varjaču
Uz kolevku i u njivi
Žena neće više
Da u ćutanju i trpljenju živi
Nasilje je siromaštvo
Koje joj dodeljujete
Nasilje je što očekujete
Da posle teškog rada
Bude doterana lepa i mlada
Nasilje je svaka obnažena slika
Uz koju se prodaje
Piće
Grickalica
Automobil
Udobna stolica
Nasilje je naslovnica
Koju gleda devojčica
Kojom kažete:
Ovakva moraju da budu vaša lica
Ovakvo poprsje
Ovakva kolena
Il’ nećeš biti prava žena
Nasilje su sva
Nepoštovanja
Neispunjena obećanja
Nepoverenja
Prema ženi
Samo zato što je žena


SVAKI  ŽIVOT  NA SREĆU  IMA  PRAVO      2020.god


Svako srce rodi se krilato
Među zvezde da uzleti
I sve se oči hrane
Svetlošću nebeske plaveti

I svaki život na sunce
I sreću pravo ima
I sve ruke bi da dostignu
Kliktave ptice među oblacima

Zato ne dozvoli da snovima
Slobodu ti bilo ko sputa
Niti da srce ti skrene
Sa svetlog nebeskog puta

Ljubav ne može biti
Izgovor za besane noći
Za trpljenje poniženja
I nadu da će sve proći

Ljubav je samo ono
Što nežnošću snagu daje
Što raduje, štiti, unosi
U duše zvezdane treptaje

 

ZA ŽIVOT TREBA SNAGE I VOLJE           2019.god

Ti imaš snagu za velika dela,
Ja imam nežnosti za ceo svet...
Snagom me brani  da budem cela,
Zajedno gajićemo ljubavi cvet.

To što si uvređen, što trpiš muku,
Nisam ja kriva, život je težak.
Ne diži zbog toga na mene ruku,
Ne zaklanjaj sunce, ne donosi mrak!

Ne beži od dece u kafanu!
Potrebna im je sveska i knjiga
I da u tvoj zagljaj stanu.
Potrebna im je očinska briga!

Za život moraš imati snage,
Zauzdaj bes snagom volje!
Zaštitnik budi za svoje drage
I sve će namah postati bolje.

Ti nisi sam u univerzumu,
Shvati i budi tu za druge.
Kad to ti dopre do uma -

Život će biti u bojama duge!



KRATKA  ISTORIJA  ŽENSKOG RODA      2018.god

Zabranili su joj slova
Da govori
Da misli
I slagali da je voljena
Da tako brinu o njoj...
Pristala je u ime ljubavi
Zabranili su joj da sanja
Da daje ime svojoj deci
Da bude sama sebi dovoljna
Lažući da oni bolje znaju
Šta joj treba...
Pristala je u ime ljubavi
Propisali su joj korake
Pesme koje sme pevati
Bolesti od kojih sme bolovati
Sve to za njeno dobro...
Pristala je u ime ljubavi
Prodavali je
Kupovali
Prisvajali
Otpisivali
Opisivali
Divili joj se kao da je stvar
Pristala je u ime ljubavi
A kada su joj hteli oduzeti nadu
Pogled u nebesa
I pravo na suze
Kada su otrovali
Čovečanstvo koje je nastalo
Iz njene utrobe
Pobunila se - u ime ljubavi
I vratila je sebi pravo na sebe
Na pesmu, misao, snove i nadu
I svet je posato lepši
U ime ljubavi


NAUČI SVOJE KĆERI              2017.god

Kad kiša pada
Uzimaš kišobran
Sklanjaš se pod strehu
Od zla vremena
Naučili te Još u detinjstvu

Neko je morao
Da te nauči
Da život
Ne treba da muči
Kako od ljudskog zla
Da se braniš
Da voliš sebe
Da snove ne sahraniš
Između oluje i besa
Tuđeg nezadovoljstva
Rođenog iz nemoći
I straha od trajanja

Kaži svojoj kćeri
Ljubav ne treba da boli
Nije njena krivica
Što neko ne ume da voli

Nauči svoga jedinca
Da snaga nije pesnica
Već osmeh i prva ljubičica
Poklonjena ženi
Ljubav se daruje
Da bi mogla da se prima



PUSTI PESMU DA LETI             2015.god

Izadji iz moje pesme!
Iznesi iz crne slutnje,
I grube reči ponesi!
Na duši tvojoj ta tama
Zaklanja svetlost mi dana
Pokriva sunčani zrak.
Život je ono što se desi
Iz misli kad nestane tama
Kad radost pobedi strah.

Izadji iz moga stiha!
Tu si nevažni gost...
U njemu smeha plima
U njemu je plamen živ
Neću da posivi mi rima
K'o što je tvoj život siv.
I pusti je da leti.
Da sve što je bilo ružno zaboravi
I nikad se tebe ne seti...