Kamelija Habulin

BONTONI I BALONI

Svaki dan doručkujem

tvoju uglađenost i pristojnost

ručam tvoje pravilnike i zakone

ali do večere

ja sam i dalje ona koja jesam

pa me nagrađuješ osudama

u odmjerenom tonu

Dan za danom

oreš mi grudu

uokviruješ obline

svojim uglatim slovima

Bez argumenata

dokaza

i činjenica

pred tobom je biće bez glasnica

kakvo si želio, kakvo si stvorio

gluplje od glupana

manje od crva

Ali jednog dana

naći ćemo se u ringu

bez odjela i šešira

Moja stopala izgazit će

tvoje pravokutno tijelo

zubi izgristi

tvoja uglata usta

nokti iščupati

kockaste ti udove

I kad od tebe

ne ostane ni grama života

pojest ću te

kljunom strvinara

I vidjet ćemo onda

tko je jači

tko je veći

rječiti intelektualac u mjeri

ili pobješnjela šutnja u zvijeri

Goran Matić

URANAK LUTAKA           2019.god

Očaj nastaje kad bol više ne možemo da premeštamo

na mesta gde manje znači,tada nam porastu keramičke oči.

Recimo da je pošlo po zlu

kada je odabrala kraći put,

kroz tamni deo nekog beogradskog parka.

Rečimo da je osetila ruku preko lica

i čula zvuk odeće koja se cepa.

Ne seća se posle ičega

osim tih krugova boje zrelih kajsija

i oblaka od plavog neona negde u mislima.

iz njega je padala kiša koja joj je pekla usne

i ona ih je grizla kao da su komad sira.

Samo je prestala da sanja i počela da mrzi

sve te utvare medju svojim nogama.

Recimo da sam trebao biti jedna od njih

dok sam je gledao kao hoda po mostu

od papirusa iznad ponora.

Često bi klekla da dodirne svoju senku

kao da je u njoj sakriveno nešto važno.

Ja sam često zmurio u toj sobi

gde su jedini nameštaj bila naša tela.

Ponekada su joj oči ličile

na dva prljava okna vagona

zauvek zaboravljenog na slepom koloseku.

Pokušavala je da voli u tom oku uragana

tada se sve u njoj savijalo kao kišna glista

presečena na pola, u to trenu se osmehivala čudno.

Taj omeh je bila jedina stvar koju je uspela da navežba.

Gledao sam je i plakao,

misleći kako svi prvo trebamo ovladati tišinom

pre nego što nas nabiju na bajonet ovog sveta.

Jednog dana pogled joj je odlutao daleko

kao da umire tražeći neko groblje

gde će sahraniti sve što je znao, rekla je da ide.

Gledao sam je kako odlazi hodajući po vodi.

Setio sam se kako sam se kao dečak

izgubio u polju suncokreta i kako sam tražio kuću

držeći se za prazan rukav strašla za ptice.

ANA I JUL                        2018.god

Skoro će jul Ana

žamor i miris lubenica

koračaju vazduhom

sa obližnje pijace.

Ti ćeš kao lahor proći tuda

i pokupiti retke plodve.

Ostaće iza tebe trag štikli

u vrelom asvaltu

i par grama neobjašnjive praznine.

Ja ću se skloniti s puta,

načas se pretvoriti

u uličnu svetiljku.

Kao perut,

popadaće po mojim ramenima

mrtvi noćni leptiri.

Kući ćeš na ofucanom platnu

vodenim bojama,

naslikati tugu kao mimikriju leta

a onda sve to oprati.

Ne žmuri dok slikaš Ana

prečesto četkicu umačeš u crnu.

Popodne Ana sama plače

na klupi u parku

starim hlebom hrani,

umesto golubova prastare aveti.

Slomi ogledalo Ana i

krv će se vratiti u tvoje obraze

izbledele od šamara i teških reči.

Molitve odavno ne vrede,

popnu se kao pauci u zidove hrama

i izgore na limenom krovu,

dalje se ne može.

Noćas su sevale munje

u potpunoj tišini,

u snu su ti pucale kosti

Kad izbrojim do tri i pucnem prstima

ti ćeš se probuditi

opet si crnom naslikala jutro

ništa se ne vidi.

P.S. „Zbog čega mrtvi mirno pevaju

a živi ne mogu da se oslobode straha“

reče Zagajevski

PEDIGRE BESA                       2017.god
(stop nasilju)

Ja volim to dete što titra

Kao svetlo kroz lišće na vetru

Ja volim to dete što je odraslo

Igrajući se sa dva zalutala stiha

Vezanih očiju ispred korpusa tuge

Ja volim to dete što stari

izmedju nenajavljenih smrti.

Te oči što plaču duboko

ispod naslaga prostakluka.

Kažem. Vi ste glupi i truli

Jer ste ih budili čizmom u bubrege

Besom u oči

Pljuvačkom u lice

Imali ste pesnice stegnute oko ništavila

Što udaraju gde najviše boli

One nisu stizale da postanu žene

Radeči za bednu nadnicu užasa

Pretvorili ste im dane u septičke jame

Pretvorili ste im noći u posude

Za hibermaciju bola

Šakama im objašnjavali kako se tone

U zaborav u senke

Dosta je....

Jesi li probao da sa njom prespavaš

Na istoj strani barikada

Da posečeš šumu što raste iz zatrovanog tla

Sila je bedan izgovor za sopstvene slabosti

Sila je grubo mešanje u poslove boga

Ja znam da je ovaj svet jebeni cirkus

Gde klovnovi dresiraju lavove

I da reč ničim neće zaustaviti bujice

Al mogao bi da pogledaš još jednom u svoje ruke

Pre nego što ubiješ to dete u ženi....

Snježana Sić

ZAVJETNA

Voli me kamenom,

voli me metkom,

voli me nožem,

stiskom šaka oko mog vrata.

Silina tvoje ljubavi

odlijepit će mi dušu,

srce će ostati u beskrvnom tijelu.

Gledat ću našu djecu kako vrište

i moje tijelo kako nestaje u crnoj vreći,

pramen moje kose koji je

zapeo u zatvaraču.

Oko mene lebdjet će druge duše

silno voljene silom.

Prodavačica voljena metkom

na parkiralištu trgovačkog centra

koji je nastavio normalno raditi.

Djevojka voljena nožem trideset puta

s dva srca u sebi.

Bile smo vijest dana,

sad smo mirne, nemamo lica,

masnica, ožiljaka, ni suza.

Duše nam bdiju uz našu djecu

koja se trzaju u snu.

Bile smo voljene,

zavjetno,

u dobru i zlu,

u zdravlju i bolesti,

nožem i metkom,

šakama i kamenom.

Nena Miljanović

PUT KOJIM SE REĐE IDE

Ne podsećam na svoju nevinost

I ne tražim ni od koga samilost:

Tražim u sebi tragove samopoštovanja

Na stranputicama pogrešnih ljubavi

U pelcerima straha pred gubitkom

Nepovratno gubeći sebe pitam se:

Čega se to plašim

I koga krivim za trpljenje

Koga i zašto molim za strpljenje

Ja Trpeljiva do granice izdržljivosti

Hrabra pred smrću kad rađam život

Imam li pravo da prozivam za nasilje

Nasilna prema sebi jer trpim

Smem li da pozivam druge

Na dostojanstvo prema meni

Nedostojno pognuta pod pesnicom

Zgužvanog srca

Kao ponjava pod nečijim nogama

Porobljena svojom slabošću da odem

I da odreknem bezuslovnu poslušnost ocu

I pravo sinu na zloupotrebu ljubavi

I mome muškarcu vlast nad telom i dušom

I materi pravo na savet TRPI!ŽENA SI!

Jesam Ali sam i ČOVEK!

Ne dam Ne drugima

Sebi ne dam na sebe Dostojno

Dostojna imena Žena

Sama se branim

Svešću o neljubavima i svojim slabostima

Koračam putem kojim se ređe ide:

Samopoštovanjem do poštovanja

I ljubavi

Ljubavi...

Andjelija N. Petrović

POSLEDICE TUŽNOG ODRASTANJA

Još i danas u mom srcu, lampa zatreperi

i svici u letnjoj noći ispod kuturajke,

kad ne beše mesečine a ja ih brojala

do povratka iz planine, moje drage majke.

Kažu prošlost zaboravi, unapred se živi

kažu ali tako nešto nije izvodljivo,

tamo gde mi osta kućni prag, avlija, škola,

i sve prvo što ponela, u sećanju živo.

Tamo gde me svako leto, srce povuče,

da se nađem na dan dva kad lipe cvetaju,

tamo čini mi se kao da malo oživim

uz ćaskanje sa ljudima, koji me poznaju.

Mada je to samo varka, kratkoročnog veka

ipak godi kad ti neko zagrljaj uputi,

tamo gde me brižna majka za ruku vodila

gde sve živo u avliji, zanemelo ćuti!

Za sve ono što je vredno, od samog rođenja

dugujem zahvalnost majki, sa dušom anđela,

svome ocu i da želim, za često nasilje

adekvatne reči nemam, a već osedela!

Deca prate pa i pamte, mnoga dešavanja

nespremna da kažu stop, osim da zaneme,

ko to nije osetio, pod srećnom se zvezdom rodio

a ko jeste boleće ga, kad god se spomene!

Sladjana Popović Mandžukić

ZRNEVLjE BOSILjKA

Ona mu je sve praštala…

I onu suzu prolivenu u  prvo jutro

kada  je ošamario tek isprošenu,

jer nije posolila hleb.

Od tada su svi hlebovi slani.

I kad joj nije dopustio da priđe

uplakanom čedu dok je zmija plesala  

nad ljuljkom okačenom o šljive.

I svoje poderane opanke,           

kraj njegovih izglancanih cipela,

svoja izgrebana kolena,

i snagu što se lomila

pod naviljkom sena.

Praštala je zadnja vedra mleka,

što ih je nosio putenoj udovici iz sela,

dok su mu deca proju i luk jela.

I to što je umrloj  majci

tek drugi dan odnela sveću,

jer, zaboga, bilo je vreme žetve.

Kad joj je umirao jedini brat,

on je u krčmi kitio svirce,

trošeći njene pokojne majke

dukat  po dukat.

Te su ga noći raspevanog

s pleća spustili na prag.

Usud je zategao omčom vrat,

više  nije moglo da se oprosti.

Sa strukom bosiljka

skinutog sa grede pod ambarom 

i boščom bednih godina,

krenula je tragom usahle mladosti.

Odškrinula je  rasušena  vrata

svoje trošne rodne kuće.

Oko kuće  prosula  zrnevlje bosiljka.

Kresnula žižak  u  kandilu na zidu,

i molila se pred  ikonom sveca do zore,

a onda širom otvorila prozore.

Iz  bašte je zamirisala duša,

bratovljeva duša.

Ivana Zajić

NJENO IME JE ŽENA

Ona je rođena da voli,

Nežna i meka je ruka njena,

Kojom svakoga dana grli,

Njeno ime je žena.

Ne diži na nju ruku,

Ona je hrabra, al’ nežna,

I zna da ublaži bol i muku,

Njeno ime je žena.

Onda kad detetu ljubav pruži,

Seti se da i tebi je verna,

U nevolji joj ruku pruži

Jer njeno ime je žena.

Njena će ruka tebe da grli

A nežnim glasom u zla vremena

Utehu pruža, na grudi hrli,

Jer njeno ime je žena.

Saša Milivojev

ŽENA, MAJKA, DOMAĆICA            2023.god

Žena,majka,domaćica,
uvek nasmejana lica.
Želimo joj puno zdravlja,
uvek porodičnog slavlja!

Ženu treba uvek čuvati,
nežnosti joj puno dati,
sreća da je stalno prati,
to svako mora znati.

Ona je ponosna mati,
večno ljubav darovati,
nežno majku svoju zvati,
dok je živa ne prestati!

Domaćica naše kuće,
lepe reči ona čuće!
Svako nek se njozi divi,
što duže da s" nama živi!

ČUVAJMO NAŠE ŽENE             2022.god

Čuvamo naše žene,
uz njih dan lepo krene.
Delima čuvaju i one nas,
za nežnost podižem glas.
One su ponosne mame,
u društvu prave dame!
Svoju porodicu odano paze,
decu vaspitaju,nežno maze!
Uputimo nežnost ženi,
budimo zaštitnici njeni!
Ona će s' ljubavlju uzvratiti,
to svi moramo shvatiti!
Porodicu osmehom gradi,
vredno u domaćinstvu radi.
Decu na prvo mesto stavi,
poštujemo je sa puno ljubavi!

LEPA ŽENA                     2021.god

Svet je moj pun sreće,
ka ljubavi moja duša kreće,
topla nežnost na nju sleće,
lepoj ženi u zagrljaj poleće!
Lepa žena,majka,kraljica prava,
vedre oči,nasmejana glava,
daruje vedrinu i dok spava,
takvoj ženi vesela slava!
Darujem joj lepe reči,
stihove ljubavi više,
nežnost niko ne spreči,
lepa žena,majka,život piše!
O ljubavi govore dela
iskrenost i poštovanje,
osećajna srca se srela,
za ljubav i blagostanje!

 

POŠTUJMO JE,ČUVAJUĆI    2020.god

Poštovanje ženi dati,
ona je ponosna mati!
Porodici sreću stvara,
za brižnosti ima dara.

U kući vredna domaćica,
uvek nasmejana lica.
Decu vaspita i neguje,
žena mora da se poštuje!

Brižnu ljubav darovati,
to svako mora znati,
osmehom je sačuvati,
živa bila draga mati!

Da u kući sloga vlada
i da bude večno mlada.
Žena nam je stub u kući,
poštujemo je,čuvajući!


ČUVAJ ŽENU    2019.god

Čuvaj ženu,rečima mazi,
uvek poštuj,milovanjem pazi!
Nežna majka,pravi heroj,
čuva decu,život tvoj!
Porodicu vaspitanjem gradi,
vredna žena uvek radi!
Ustaje u svanuće,
da pripremi porodicu,
ona je stub kuće,
uvek,uz osmeh na licu!
Poštovanje prema ženi,
dobrotom pokaži,
biće srećni dani njeni,ljubavlju joj ti to kaži!


LJUBAV ŽENU KRASI 2018.god

Ponosna majka,
stub svake kuće
vredna radna snajka,
ustaje u svanuce!
Da dorucak spremi,
muza da isprati,
ka ljubavlju stremi,
ljubavlju joj vrati!
Decu vaspita,
dariva im znanje,
domacinski,ne skita,
ide u snabdevanje!
Bez nasilja i svadje,
ljubav zenu krasi,
sreća da je uvek nadje,
VOLIMO JE, poruka glasi!

POČAST ŽENI                      2017.god

Uredna, vredna žena,

u porodici cenjena,

po briznosti čuvena,

večna radost njena!

Bez nasilja i gluposti,

da se miri i oprosti,

sa puno blagonaklonosti,

prema ženi puno počasti!

U porodici bez nasilja,

da je Bog blagosilja,

ponosna majka od milja,

srecna porodica - eto cilja!

Melanija Bojanović

IZGUBLJENO POVERENJE                  2019.god

pupoljak mali na vrhu očevog vrta ruža

nevin, rumen ,ćerkica u beloj bluzici

krasili su je sitni na leđima ušiveni zakopčani dugmići

ćerku je otac na put u kola "svog druga " spremio

da je ne bi autobusom vodio, dan sa posla gubio

i drug je malo starijeg sina imao

kola su putem išla

odjednom skrenuo je u atare

pohlepno devojčici dugmiće cepajući

izletela je i tčala u nepoznate prostore vičući

" UPOMOĆ !!! " , niko je nije čuo

"prijaviću te tati i policiji !!! "

"pohlepa" je splasnula

nogama ga je šutirala

fudbal je sa ocem trenirala

ušla je u kola na zadnje sedište je sela

u kuću je brzo bez pozdrava uletela

vodom je ruke, sve sa sebe dodire ljigave isprala

prećutala u noći je teško uzdisala

opet je na put otac kod druga upućivao

"NE !!! " -tata on ti nije drug ! "

"nije te valjda dirao ? "

"DA !!! ali nije uspeo da me povredi

odbranila sam se, naučio si me ! "

otac je glavu sagnuo ,

ružnu reč nkada pred njom nije izgovorio

"svinja "

suze su se kotrljale po nežnom očevom licu

ćerka mu je glavu podigla pogledom očiju lavice

idemo autobusom dragi tatice

na stanici joj je sladoled kupio

smeškali su se i do smrti voljeni su sebi bili

ona je u ženu stasala

porodiljom u naručju sina je podojila

viška mleka je imala

babice su joj bebu devojčicu doneli na podoj

majka, " od druga" snajka se od carskog reza oporavljala

ona ogromna i velika

nekadašnja devojčica je i dalje ostala kao devojčica

smireno je plačuće dete nahranila

" šta je unuče " ljigavca"krivo?

kod nje ono : " sve se vraća, sve se plaća "

ne deluje, humanost je svoju pokazala

NEMA PRAVILA---ČUDNI SU PUTEVI GOSPODNJI

VOLELI SMO SE !              2018.god

Tako sam mislila

i ljubavlju te

strasnom hranila,

podižući dom i decu.

Odjednom sva verovanja

su se kao kula od karata srušila.

Nasilje zbog pohlepe, licemerja

i kićenjem tuđeg perja

porodicu je rasturilo.

Nebo nad kućom

više srcu ne kuca.

Moram ćutati

i tugom pesme napajati,

ne želim plakati

ni nasilje prijaviti.

Oca, biološkog samo,

koji sa saučesnicima

udari, bolove nanese

misleći da je čovek pravi.

Mati decu grli, ljubavlju

i sa pomaganjem im hrli.

Svu TUGU boli

od tog saznanja,

sama u nesanici

sve više u molitvama Bogu

je grli.

IZGUBLJENO POVERENJE   2017.god

pupoljak mali na vrhu očevog vrta ruža

nevin, rumen,ćerkica u beloj bluzici

krasili su je sitni na leđima ušiveni zakopčani dugmići

ćerku je otac na put u kola "svog druga" spremio

da je ne bi autobusom vodio, dan sa posla gubio

i drug je malo starijeg sina imao

kola su putem išla,

odjednom skrenuo je u atare

pohlepno devojčici dugmiće cepajući

izletela je i trčala u nepoznate prostore vičući

" UPOMOĆ!!! ", niko je nije čuo

"prijaviću te tati i policiji !!! "

"pohlepa" je splasnula

nogama ga je šutirala,

fudbal je sa ocem trenirala

ušla je u kola na zadnje sedište je sela

u kuću je brzo bez pozdrava uletela

vodom je ruke, sve sa sebe dodire ljigave isprala

prećutala u noći je teško uzdisala

opet je na put otac kod druga upućivao

"NE!!! " - tata on ti nije drug! "

"nije te valjda dirao ? "

"DA!!! ali nije uspeo da me povredi

odbranila sam se, naučio si me! "

otac je glavu sagnuo,

ružnu reč nikada pred njom nije izgovorio

"svinja"

suze su se kotrljale po nežnom očevom licu

ćerka mu je glavu podigla pogledom očiju lavice

idemo autobusom dragi tatice

na stanici joj je sladoled kupio

smeškali su se i do smrti voljeni su sebi bili

ona je u ženu stasala

porodiljom u naručju sina je podojila

viška mleka je imala

babice su joj bebu devojčicu doneli na podoj

majka, "od druga" snajka se od carskog reza oporavljala

ona ogromna i velika

nekadašnja devojčica je i dalje ostala kao devojčica

smireno je plačuće dete nahranila

"šta je unuče " ljigavca"krivo?

kod nje ono : " sve se vraća, sve se plaća "

ne deluje, humanost je svoju pokazala

NEMA PRAVILA - ČUDNI SU PUTEVI GOSPODNJI

Zlatomir Borovnica

PESMA ŽENI

ŽENA JE NAJLEPŠI CVETIĆ

MUŠKOG POŠTOVANjA VREDAN

SPREMAN SREĆU DA PRUŽI

ISKRENE LjUBAVI ŽEDAN

OKO NjE SE MREŽE PLETU

OD GUSTIH UZDAHA I ŽELjA

ONA JE VLASNIK MUŠKE

I TUGE I VESELjA.

S LjUBAVLjU SVAKOGA TRENA

NAPAJAJ CVETIĆ TAJ

JER ON JE PUTOKAZ PRAVI

KOJI NAS VODI U RAJ

U ŽENI UŽIVATI TREBA

KO PČELA KAD SLETI NA CVET

ŽENA JE NAJJLEPŠA BAJKA

ŽENA PRODUŽAVA SVET

Zorka Čordašević

SVE SE VRAĆA SINE MOJ                  2023.god

Njega jednog sina je imao.
Bješe Boško, a zvali ga Bole,
zadnju paru za njega je dao
da visoke on završi škole.

Radio je od jutra do mraka
i sve mu je ispunjav´o želje,
misleć starost da mu bude laka
da će i on pazit roditelje.

Godine su prolazile tako
starost stigla, a snaga izdaje,
svakog dana stari otac plak´o,
a sin srećan za to i ne haje.

„Posust´o sam, iznemogo, sine
pomozi mi sad mi pomoć treba!
Stigla bolest, sustigle godine
sad ne mogu zaraditi hljeba“.

Da se oca riješi, odlučio.
Odvešće ga gdje je šuma gusta,
gdje je bistri potok žuborio,
biće manje jedna gladna usta.

Al´ da ne bi sustigli ga grijesi
kada maljem mozak mu razvali,
pogaču će vruću da umjesi
i na glavu staracu da stavi.

Nedjelja je, cijelo selo spava,
a sin oca diže iz postelje.
„Ustaj, tata, boli li te glava?
Hoću tebi da ispunim želje“.

Gusta magla vidik zaklonila,
stari otac posrće i pada,
kakva l´ ga je sudba zadesila
misli jadan, šta l´ će biti sada.

„Brže, brže do onog šumarka
tu će zadnja stanica ti biti.
Nije šala, a nije ni varka
pogača će sad te umoriti.“

A kad im se susretoše oči,
nemoćan je starac prozborio
i desna se ruka mu ukoči.
„Zar sam , sine ovo zaslužio“?

„Koliko sam dana gladovao.
Sve se vraća, sine moj,
da bih tebe školovao.
I tebe će ovdje tvoj“.

Sin se vraća, pos´o obavio,
eho malja odnose daljine.
Zauvjek je oca se r´ješio,
šta uradi ti nesrećni sine?

USTANI TATA                2022.god

Ustani iz groba, voljeni Tata
zaštiti mene i moga brata!
Od kad te nema sreća je stala
mama se za nekog čiku udala.

Davno je mogao biti nam djeda,
kose nam čupa, jesti nam neda.
Mama je uvijek na njegovoj strani
isto ko i on sve nam brani.

Pa onda zajedno počnu nas tući
drhtimo na kiši, ne smijemo kući.
Više smo gladni, no siti Tata
često nam kućna zaključana vrata.

Na brata pazim da se ubio ne bi
grob nam otvori da dođemo tebi.
Suze nas guše, udarci bole
ustani Tata, djeca te mole!

ZADNJA STANICA                2021.god

U malu sobu - deset kvadrata
tri dana prije Božića,
ulazi sin smrknutog lica
gunđajući nešto, zalupi vrata.

„Sestra i ja dogovorismo se, mama,
starački dom zadnja ti stnica,
tamo ćeš nova upoznat' lica
i nikada nećeš biti sama.

Znamo da si s mukom radeć' u tuđini
meni i sestri kuće gradila,
znamo da si često i gladna bila,
biće ti lijepo, ništa ne brini.

Dv'jesto kvadrata kuće su naše
i tvojih deset, dobro će doći.
Niko nam neće kašljati u noći,
tu ćemo zimnice slagati flaše.“

Ko grom iz vedra neba kad grune,
krenuše suze, nestade daha.
Pola od tuge, pola od straha
zaplaka majka i sudbu kune.

„Nemoj me u dom, majčinog ti mlijeka,
ovdje su utkani svi dani moji
i tebi tako vratiće tvoji!
Ista će sudba i tebe da čeka.“

„Naša je zadnja - tu nema zbora,
višak si sestri i meni isto.
Pakuj se kreći, sa tim smo načisto -
to što se mora, mora!“

I brat i sestra pakuju stvari,
složniji nikada nisu ni bili.
Na licu radost - majke se riješili.
Unuci plaču, al' to ne mari.

Na pragu kuće auto stao.
Unuci vrište: „Ne damo baku!“
Komšije se čude, stali na sokaku:
„Ne dirajte ženu, zar vam nije žao?!“

Jedna je majka - nesrećna tako
uz pomoć djece iz kuće dvije,
izbačena na put k'o da majka nije.
Silu nad starim pokazati je lako.

U tuđoj sobi, starica jadna
niti je jela, niti je pila
i noć i dan suze je lila.
Ispustila dušu žedna i gladna.

I baš na Božić kad se radost dijeli,
kada su crkvena zvonila zvona...
Plakalo je nebo i cijela vasiona.
Umjesto djece, jednu su majku
anđeli sebi zauvjek uzeli.

U  OVOM  TRENU - STOP           2017.god

K´o svakog dana, tako i juče

s flašom u ruci, pijani tata,

uz žustru psovku sa kućnih vrata

dobru nam Mamu stao da tuče.

A mene i moga mlađega brata

na snijeg i kišu istjer´o  bose,

desnom joj rukom čupao kose

a lijevom snažno stez´o oko vrata.

I ne znam ko je vrištao više.

Komšije počele svijetla da pale.

A naše suzne okice male

gledaše Mamu – k´o da ne diše.

Djeda je Mirko stigao prvi.

Staračke ruke drhte od bola,

kroz suze nazvao bolnička kola

nepomičnu Mamu gledao u krvi.

Mene i brata u toj su noći

sigurnoj kući – odveli kažu,

a znamo da nije i da nas lažu

i da će Mama uskoro doći.

Na pola puta seoske ceste

dok se za život boriše Mami.

K´o da mi šapnu: „ Ostadoste sami.

Ja moram poći, sinovi gdje ste“?...

I tog je časa, najbolja Mama

postala žrtva jednog dželata,

koji se ne može nazvati tata,

a djeca njena ostala sama.

Pišem ti pismo, surovi svijete.

Donesi Zakon – u ovom trenu.

Nasilju STOP! Ne diraj ženu!

Moli te jedno nesrećno dijete.

Milojka Jelovac

IN MEMORIAM

MOJOJ VESNI MIJOVIĆ          2019.god

Svako slovo suzom kvasim,

dok o Vesni pišem rime,

a iz grudi gnijev zbori,

suzom pišem tvoje ime...

Je li žena ljudsko biće

um monstruma dokle seže,

ne bi smjela druga ruka,

obarače da poteže...

Svjedoci smo svakog dana,

tragedija na sve strane,

imal pravde i zakona,

da ubici na put stane...

Oprostiti nikad neću,

bezdušniku moja Vesna,

unuk Pavle osta mali,

ti mu bješe ruka desna...

Ni rođendan drugi neće,

proslaviti s bakom svojom,

Anđelima ti odletje,

tragedijom teškom ovom...

Ne neću ti reći zbogom,

za mene si živa vazda,

poručujem glasno bolno,

da je žena sam svoj gazda...

Vječna ti slava moja Vesna...

KRISTINI                2019.god

Jezero Krupac ćuti,

i lije goke suze,

još jedna cura strada

mladost joj manijak uze...

Topole nemi su svedok,

užasne smrti tvoje,

ubica mirno šeto,

dok cvili pero moje...

Srce me ponovo boli,

i neće da se smiri,

sotone haraju zemljom,

dušom mi nemir piri...

Kakvo je ovo vreme,

ubistva i pucnji razni,

prokleta bila zemljo,

smrt siju umovi prazni...

Da li je žensko biće,

stvoreno da život rađa,

ili je nekom monstrumu,

smrt njina mnogo slađa...

Kojim si mukama mučena,

tu u kanalu praznom,

ima li ubici tvome

kajanja sa nekom kaznom...

Kuda li ovo srljaš,

kukavna Crna Goro,

sa samo petnaest ljeta,

ubica postat si moro...

Od hladnih i teških rana,

Kristina ljepoto mlada,

laka ti crna zemlja,

u kojoj nevino strada...

BRANKA ĐUKIĆ             2018.god

2*09*1975g.

Tu gdje gorski vjetar huči,

na oblaku munje zbore,

gavranovi nebesima kruže,

Vile vode razgovore...

Sjećaš li se sestro moja,

kad đevojka za čast gine,

kuršum vreli ustreli je,

na ledini sred planine...

Do Meteha pokraj Peći

vraćala se ispred noći,

arnaute na put srete,

dalje nije mogla proći...

No im drsko pljunu lice,

kad izrode rađa majka,

čast i ponos đevojački,

sačuvala Đukić Branka...

Mrtva pade ispod jela,

rasuše se knjige njene,

ranom zorom otac Rade,

prepoznade njene sjene...

Ne vjeruje očnjem vidu,

u naručju Branku nosi,

i ledno čelo usput ljubi,

i mrtvom se on ponosi...

Osvetu je isplaniro,

neka mirno Branka spava,

upucaće arnaute,

da i njima kuka majka...

Kad osveti čedo svoje,

ne htje niskim da se svađa,

kraj mladosti prekinute,

i smrt će mu biti slađa...

Čakor gora opustjela,

samo jedna teče česma,

namjerniku ako svrati,

poklon mu je moja pjesma...

Da čast živi dovijeka,

a zlotvora sve je više,

neka živi Đukić Branka,

dok pošteni narod diše...

TIJANA JURIĆ              2017. god

Odavno zbog tebe moje pero plače,
i neće da piše ove tužne rime,
duša boli sve jače i jače,
tužnoga srca pominjem ti Ime...

O kakav monstrum neljudskoga soja,
pomisli na tako krvoločan zločin,
ima li duša da ne plače koja,
kada se suoči sa stihom ovim...

Sudba nesrećna odvede te tamo,
u malo mjesto kod bake i deke,
a da si znala ne bi ni išla,
gdje nedužno život dade jedno djete...

Društvo te čekalo mila si im bila,
drug ti pozajmi i duksić svoj,
ni snove dječje nisi još snila,
pregolem svima nanjela si bol...

Po njegovom mozgu alkohol pliva,
ote te u tmini i ostavi tugu,
ne haja koliko godina imaš,
dok duksić htjela vratiti si drugu...

Mučki u kola zgrabio tebe,
odveo nedje na poljanu pustu,
životinjskim nagonom vodio sebe,
okaljo drumom kosu ti gustu...

Šta li je htio a šta je mogo
ne gledo zore ni bijela dana,
svirepost svoju iskaza mnogo,
jača si do sad od bilo kog žala...

I nije naum ispuniti mogo,
bila si krhka a lavlja snaga,
mučio, šamaro, divljaštva mnogo,
a onda sveza duks oko tvog vrata...

Šta li će sada - mozak nema snagu,
da tvoje tjelo sakrije od ljudi,
pa te na smeću prekrio nagu,
zar Bože držiš zvjeri sred ljudi...

Tijana curice Anđele do bola,
kada bih mogla krvniku prići,
golom bi rukama davila skota,
da mu ni zemlja neda u se sići...

Zaštiti djecu Imenom tvojim,
imaće ljudi da te se sjete,
tata te čuva zakonom tvojim,
vječna ti slava nedužno dete.