Kraj novembra, nekada važan datum, državni praznik, Dan Republike. Ali te Republike više nema, pa nema ni praznika. U sećanju su ostale uspomene na neke iluzije ali i spontanog druženja i putovanja.
Sunce se jedva probija kroz guste oblake, tmurno nebo, prohladan ali prijatan dan za putovanje. Vozila se u autu, vraćala se kući iz grada, srca Šumadije. Tiha muzika se razlevala poput malog potočića koji se gubio u travi. Gledala je, skoro kradomice, u svoju ćerku kako vozi, baš je vešta, razmušljala je.
Lepa, mlada žena, sa utabanim životnim putem. Njeno dete, a već ima već odraslog sina.
Uljuljkana tom laganom i prijatnom vožnjom automobila, naviru joj sećanja na jedno, sada već davno vreme obeleženo živbotnom dobi ovog njenog dragog vozača. Toga dana, priseća se, padao je prvi sneg, kolovoz je bio klizav baš zbog tog brzo utabanog snega.
Dok se udobno nameštala u autu, setila se neudobne šoferske kabine kamiona i povratka iz varoši sa severa u svoj grad prema jugu. Napuštala je mesto, gde je sa koferom punim knjiga došla posle studija u svoj život. Mlada devojka, sa čvrstom verom u duši. I tamo je srela njega, udala se. Ubrzo se začelo dete, koje je radosno nosila pod grudima. Sve se burno zbilo: susret, ljubav i rastanak.
Znala je da je voli, snažno i grčevito, kao što se grabi dah života, skoro nestvarno. Ali ta ljubav je za njega bila duboka voda, ustavri vir, vrtlog. Pokušavao je da pliva, trudio se celim bićem, ali kako plivati okovan povredama ranog detinjstva. Okovima uplašenog deteta. Krio se iza skuta majke, dok je otac tu nejaku ženu šamarao i gurao. Njegov glas se prolamao celom trošnom kućom, reči su se odbijale o zidove: Sve su žene k....ne. Ne treba im verovati. Ona bi povijala glavu, ćutke trpela udace, gušila plač i njega stiskala uz sebe da ga zaštiti. Bez krivice osećala se krivom. Iza te jare i besa, u očevim očima video je i suze, i ništa, ništa nije rezumevao, ni kada bi kasnije, taj isti goropadni otac, klečao pred majkom i molio da mu oprosti. Ali sve se prečesto ponavljalo.
Te noći, prve od onih potonjih, taj otac, i svi očevi pre njega u njemu probudili su se, ovladali njime i mala podstanarska sobica se prolamala besom i suzama i jutarnjim pokajanjima. Znala je da mora otići. Zla kob predaka. Videla je to u njegovim prelepim zelenim očima i osećala da se svalila na pleća ovog mladića. Bila je jača od njega i nije imala leka.
Tog prazničnog novembarskog dana, sa tek palim snegom, sedela je u kamionu sa nešto prikupljenog domaćinstva i sa nemim bolom u grudima. Bola zbog njega i sebe, te snažne burne ljubavi, koja kao da i nije bila stvarna. Nestjala je poput vrelog letnjeg dana, bljeska iza koga nastaje grmljavina i oluja. Nije žalila i nije se kajala, znala je da najlepše ruže imaju i najveće bodlje. Krenula je sa nadanjima i verom da mora dalje i zbog sebe, i zbog ovog malog bića koje je nosila pod grudima,
Njeno dete neće urezati tu kob, znala je da to sa svakom sledećom generacijom ostavlja sve dublje tragove, dok u nekoj potonjoj ne postane težak poremećaj duše. Nikako nije želela tu priču svom detetu. Nosila je to drago biće pod grudima, sa tek naslućenom materinskom ljubavlju. Ono se proteže i batrga, uprlo svoje nožice unjena rebra, osvedočava je da je tu, na sigurnom. Ispravljala se, kao da se bojala ako se savije da će ga povrediti. Uskoro će zajedno biti na sigurnom, ako sigurno mesto negde i postoji za mladu ženu i njeno nerođeno dete.
Šta može očikvati poletna, mlada intelektualka koja je išla ispred svog vremnena i izvan okvira svoje socijalne mreže. Njen san bio je nerazumljiv i njenim roditeljima, čija su očekivanja bila da sledi uobičajen put ženskog deteta.
Kamion sa stvarima klizio je auto-putem. Sa visine karoserije kao da je u istom trenbutku gledala i vreme iza nje, kao što su ostajali mali beli stubići pored puta i vreme ispred nje, široko polje moravsko koje se u daljini stapalo sa plavetnilom neba i belinom dalekih Svrljiških planina. Sneg je belinom pokrio sve što se nije spremilo za zimu, ona uvek iznenadi. Razmišljala je:
- Da li se i čovek ikada spremi za život? Kako znati šta je to što daje sigurnost, a šta je izazov koji je, možda, trbalo zaobići? Koje su to ispravne životne odluke, a koje ne? Kako znati, kada slediš svoj san, sa malo nade u pogledu roditelja, i sa malo njihovih izgužvanih novčanica, sačuvanih za „crne dane“?
Slediš svoj instikt, ništa ti nije sigurno, ali uvek je to važno iskustvo koje je ostajalo baš posle nekih „pogrešnih“ koraka. Da li i su bili pogrešni kada ostavljaju takvo značajno iskustvo? Da li treba na život gledati kao što gledaš ukrašene lutke u izlogu koje nikada nećeš imati, a i da ih dobiješ, da li je to što stvarno želiš, ili je to bilo izazovno zato što je bilo nedostupno?
Držala je oči zatvorenim, otvorene bi je podstakle da razmišlja o onome što je čekalo u novoj neizvesnosti. Gurnula je to u stranu, kao što se sa stola gurnu stvari koje ti sada ne trebaju. Uživaće u belini snega, u bregovima koji se se nadmetali u visinama. Osećala je neku lakoću, kao kad bi skinula planinarski ranac na nekom šumskom proplanku da obriše znoj. Možda su to bile suze, bilo joj je svejedno, voda, slana voda sa misrisom prošlosti. Da, treba da zastane i popije to malo vode. Nema sada onog u žbunu skrivenog kladenca, ona izvadi flašicu i raskasvi grlo, od planinarskog hoda ili hoda po životu. Grlo, njen izdajnik, kada god bi bila tužna ono bi se osušilo, javio bi se promukli, nemoćni glas. Onaj promukli glas koji se stvarao sam od sebe, kao kada bi beznadežno dozivala majku u snu. Majka bi u tom snu uvek negde nestajala, dozivala bi je i plakala, dok ne bi u plaču promukla. Promukli glas, taj stražar njene budnosti. To je taj promukli glas boli i nemoći i evo ga i sada. Da li je bespomoćna sa detetom u stomaku? Da li je to njena zamka tom detetu? Hoće li njeni strahovi zadojiti i njeno dete kao što je ona zadojena bolom gubitka dece, kada se trajno nastanila tuga u očima njene majke?
Svaka porodica ima neke svoje iracionalne sile, koje se, kao podzemna voda uvlači u novo biće, obeležava ga na neki svoj jedinstveni način, ali ume i da odredi putete života. Da li je i njen put obeležen takvim „podzemnim vodama“?
Ne, prkosno je mahnula glavom, nije više sama, prvi put istinski nije sama. Ona ima nekoga, svojim vrpoljenjem u stomaku kao da je potvrdilo i ono da je tu sa njom, osećalo je svoju majku. Pomilova je stomak da ga smiri, nasmeši se: Gladni smo, zar ne? Izvadi sendvič iz torbe i sa smeškom ga zagrize.
Jesen je poodmkla, ovaj sneg je najavio zimu, ali proleće će njoj doneti materinstvo. Promeškolji se, uz potmuli tutanj kamiona utonu u san, kako samo trudnice mogu lako zaspati. Stigli smo mama! - začu glas svoje ćerke. Unuk je otvorio vrata i pružio ruku. Zagleda se u njega, već stasao momak, nasmeši mu se. Teškim korakom izlazila je iz auta, stigla je starost. Pomisli glledajući u unuka i svoj sigurni dom: Život ima svoje tokove!
MAJKA 2022.god
Kasno proleće,od onih proleća što se brzo za leto hvataju,kada sve procvetava i na život i radost miriše.Miris kestena se kroz moje prozore tiho provlači i i opijasumorne zidove duševne bolnice.
Čitam istoriju bolesti, sudska dokumenta, žene tek primljene na psihijatrisko posmatranje. Žena iz okoline Paraćina, ubila muža sekirom na spavanju.
U istoriji stoji da su bili u braku četrdest godina, da imaju deva sina, a da sada žive sami u seoskom domaćinstvu.
Ulazi u pratnji bolničara,sitna, mršava žena, u privatnom odelu, onako kako je primljena.
Odevena po običajima svoga kraja, debela suknja,šarena košulja,neki tanji đžemper i poduži pleteni, crni prsuk, sa crnom maramom, vezanom pod bradom.
Ispod marame, koju često povlači na čelo,seda kosa, tanke vlasi,sa razdeljkom na sredini,upletena u kike, savijenih pozadi.
Ispod čela dominiraju tanke obrve i sjajne crne oči, poput graorice, za koje se sada ne zna da li sjaje strahom ili ljutnjom ali svakako sa dubokom tugom u pozadini.
Lepo skrojenog lica, sa malim nosem, tankih usana, sitne konstitucije, nižeg rasata, svakako nije bila seoska lepotica, ali toplo i milo lice nije iščezlo iz njenog izmučenogt lika.Žena šezdesetih godina.
Seda tiho i pokorno,kao đače , koje treba da polaže ispit, pogleda uprta u zelenu površinu stola.
Gledam je, nametnu mi se misao,šta ja od ove žene treba da očekujem,ispitivanje i testiranje, pa to je život već obavio, ja bi tu trebalo da povučem neke dijagonale, da napravim neku skicu i sliku, koju će uvažiti ili ne ,advokati i sudije,sve dalje obeležiće tuga njene vremešne godine.
Ne žurim, ćutimo obe, ponekad nam se susretnu pogledi,pustam je da se malo opusti i navikne na sredinu, da, koliko može, savlada strah u sebi od nepoznate procedure ili od nje same.
Gledam to sitno mršavo telo, tu nejaku pojavu,malih ruku, tankih prstiju,sa izraženim naporom da budu uredne ali sa svim zapisima teškog,napornog rada.Ruke su govorile više od samih reči.
Kako su te ruke sa nejakim telom , podigle tešku sekiru tako visoko i ušicom usmrtile životnog saputnika.Koja i kakva je sila podstakla tu iscrpljujuću energiju, da iz ove nejake, vremešne ženice izbije, kao vulkan, snaga, i usmrti čoveka, sa kojim je provela životni vek.I tu počinje životna priča, ne baš retka u narodu, samo ne tako često sa ovakvim bolnim krajem.
Bile su to teške godine, za seljaka su sve godine teške, naročito za one čije se imanje delilo na veći broj muške dece.Ženska deca, „tuđa kuća“ morale su da imaju dobar miraz da se udaju, ovako, siromašni pripadaju siromašnima, imućni imućnima.I mene dadoše u drugo selo.Ne mogtu da poreknem, svideo mi se, i ja njemu.Mislila sam, sa golemom rabotom, skućiće mo se, i da živimo ljudski.
I tako i beše nekoliko godina.Dobsimo jedno, pa za tri godine, drugo, dva sina, dve zlatne jabuke
Ne znam šta da Vam kažem, on je od odmah bio ljubomoran,ali svi su muževii ljubomorni, ali od kako se rodiše deca,kao da je počeo da gubi meru,stalno mi je zamerao da se više majem oko dece nego oko njega, ali deca su deca.
Mislila sam će ga prođe, porastao bez majke, nije imao tu majčinu ljubav, proći će ga kad deca ojačaju. Ali ne prođe ga. Poče i više da pije.Kako su deca rasla, postajao je sve više „nezgodan“, ja sam se trudila da mu udovljim, treptala sam pred njim, nije bilo vajde. Stalno mi je zamerao da više gledam decu, ,on je porastao bez majke, pa šta mu fali, govorio bi.Ja ćutim, neću da mu stajem na muku.Htela sam da se deca školuju, da ne ostanu na imanju,da imaju „bolje parče hleba“.
Ali njega poče sve više da obara pijanka, ja sam morala da radim ono što on pijan ne završi. Muka poče da bude veća.Poče da se svađa i sa sinovima.Dao bog pa su vredni, jedan završi vojnu a mlađi milicijsku školu.Mi ostadosmo sami.Mislila sam, sada će bude bolji. Ali ne, sve više mi nalazio zamerke, zapodevao svađau pa i da me ponekad i udari.Šta ću, koji muž nije udario ženu.Više me bolelo što je rpičao , da se smucam po selu sa drugim muževima, da zato neću sa njim da spavam, a znate, pijanica nije ni kadar za to, ali on to ne vidi, za njega je sva muka bila do mene.
Kad bi sinovi dolazili, njemu kao da je krivo, počeo je da me udara i pred njima, a sinovi me brane, hteli bi na njega da dignu ruku.Ja između dve vatre.Naročito je ovaj mlađi sin bio ljut, zvao me da pođem sa njim i da ostavim pijanicu.Deca ko deca, ne znaju da se dom ne ostavlja, a ni njega ne mogu da ostavim, sa njim sam „skinula“ vek,takva mi je sudbina,
Za ove sada državne praznike dođe ovaj mlađi sin, stariji je oženjen, ima obaveze,i skupo im je da svi dolaze, deca pošla u školu.Ovaj mlađi se nije još oženio, okasni,ali to je njegovo.
Mi nemamo kupatilo u kući, a i toplo je,kad sin ustade ja da ga polijem vodom iz bunara, on je to voleo još kao dete. Ova moja „nesreća“ dođe iz sela pijana,tamo pred zadrugu skupe se piju.Poče da priča ono što nije red da otac priča sinu a ni meni, majci,njegovo dete, bruka za sve nas.
Tu zastade,suze joj potekoše, učinu mi se da to nisu suze,veća kapi nataloženog katrana u duši,suze tuge i kletve, bola i poniženja.
Gledala sam tu nejaku pojavu namučene žene, koja je sada više ličila na senku od života.
Ne mogu da ponovim te reči.On me „svodi“ sa sinom.Tada sin skoči,prekipe mu,uze sekiru i krenu na njega.Ja stado između njih,ne sinko, zar da završiš na robiji.On baci sekiru, kleče pred bunar i zarida,.ne dao Bog da znate kako plače odraslo dete,čovek, muž, a rida na bunaru,srce mi se kida. Ona moja „nesreća“ odgega u kuću.Dete izađe iz obora i ne znam gde ode.Ja ostadoh da se ko manita vrtim oko sebe.
Uđoh u sobu, a on, nesareća, kao da se ništa nije desilo,pijan, hrče.Meni se noge tresu.Otera mi decu iz kuće, smrači mi se nešto u glavi, vratih po onu sekiru, bolje ja da idem na robiju nego sin, ako će kuća da se zatvori, bolje zbog mene.
Drhtala je, jecela,držala se za glavu,“morala sam, morala sam“-
Prišla sam joj i zgrlila,popuput deteta, koje treba utešiti, a znaš da ga ne možeš utešiti-Njeno sitno telo, kao promrzlo pile, treperilo je u mom zagrljaju. Nisam bila više veštak ni službeno lice, osećala sam njenu bol, bila sam ćerka, koja teši majku a i sebe, koja ne može utešiti tu nemoć žensku da se od iskrivljenih muških osobina i sudbina odbrane.Ta nemoćna žena, sada je bez krivice kriva, da nosi kaznu i ukor ostavi deci.
Deca će do kraja života nositi svoju krivicu, zašto je nisu zaštitili i da li je on zaslužio da umre sam ,ubog ipak im je otac.Stotine pitanja bez odgovora ostaće u njihovoj duši a potomcima bolan trag o ubistvu u porodici.
ZLA KOB 2022.god
Srela ga je u nepoznatom gradu,
tek što je sa novim nadama
na pločnik stala,
u njegovim očima videla,
široke zelene poljane
detinjstva ranog,
a u glasu žubor reke,
koju je malim stopalima gazila.
Zagrljeni podstanari
o budućnosti su sanjali.
Noći jedne,
probudio je opori glas,
kaži, koga si noćas sanjala,
i čije si dete, priznaj,
umesto mog želela.
Samo ga je zbunjeno gledala.
U očima, umesto zelenih livada,
bura je besnela,
talasi gneva i bola
davnog povređenog deteta.
To dete za ljubav vapi,
čežnja iza te bure je lebdela
ali je strahom od nje
bolom i grubošću proteruje.
Sve su češće te besane noći bile
i bolna, bolna, jutarnja pokajanja.
Shvatila je,
zla kob predaka iz zaumlja ga prati,
tako će, doveka, i trajati.
Pokapanu suzama,
taj pregršt snova je pokupila,
sa čedom pod grudima,
sama dalje krenula.
ŽENA 2021.god
Ja nisam nastala od tvoga rebra,
niti je Bog mene,
tebi,
kao cvet na dar dao,
Ja sam tog Boga rodila,
a Ti ga,
u strahovima svojim
do Nebesa podigao.
Nepresušni izvor tvoga sam
i nastajnja i postojanja,
na mojoj si dojci nekaj bio,
sa moga dlana vode pio,
dok nisi ojačao
i do koplja narastao.
Sada to koplje
u moje grudi zarivaš,
snagom svojom nadamnom prkosiš
hteo bi moćan
nad Svetom da posdtaneš.
Zastani malo, okreni se,
u sebe zaroni,
samo si rob svoje nemoći.
PLAVO OKO
Sećaš li se imena i
plavog oka mog,
koje si tako nežno ljubio
i po kome mi novo ime nadenuo.
Sećaš li se greha svog
kada si drugim putem krenuo,
mene na raskrsnici ostavio
uplakanu, zbunjenu i,
ljubavi punu,
sa kojom nisam znala
šta ću.
A možda bi greh i bio veći
da si sa mnom život podelio
a da si znao da mi dušu
ne bi ispunio.
