Nataša Butinar

Mjesec je razbacivao sjene

duž drvoreda usamljenog ,

dok je čovjek obavijao ledene ruke

oko vitkog vrata.

" Stićeš me previše .." - šapnula je,

tankim glasom.

Uznemiren, kos podignuo se u letu,

s kratkim koracima pristizala je Smrt

čìneći svojim taj , kukavički čin.

Nije to bila ljubav, ni malo,

nije ljubav to uzbuđenje glupo

koje je puzilo

duž kralježnice.

"Ti si kriva!" - piskavi šumom prosapće nemilosrdni ubojica.

U njegovim očima, život se odvijao ko u u fotografijama,

žena je već gubila dah,

i ljubav otopljena u agoniji.

S vrha topole vjetar silazio

prema nježnim poljima soje,

na tlu, na cesti, tijelo leži.

U sjenci nestao obris krvnika. .

Nataša Butinar "Femminicidio"

Nevena Kuzmanić

JUČER, DANAS, SUTRA           2018.god

Stiglo je nenadano nakon mnogih godina, vrijeme mirovanja

tijela i uma napaćenog i izgriženog duha

prošlost, ona je tu, sveprisutna nepokolebljiva i prikrivena

tako snažna i razorna, radi neumorno, kopa, ruje, pita, preispituje

zaključuje ne obazirući se na moj vapaj i krik

rovari prisjeća se, a ja vrištim

ugasi se, nestani, umri, pusti da mirujem

ja ne želim i neću razmišljati, sjećati se i analizirati bezumnu prošlost

tako odvratnu sada već ogoljenu do kostiju, iako, znam da nikada

neću zaboraviti ljubav slijepu koju poklonila sam tebi i tvom osmijehu

sve do prve pljuske i prvog soka nakon kojeg slijedio je oproštaj sa

suzama u tvojim zlatno smeđim očima i novi sok,  o Bože oprosti mi

sto ne opraštam sebi svoju naivnost koja donijela je pakao u moj život

a ti od mene stvorio si otirač, vreću za boks, pepeljaru po kojoj si gasio

svoje cigarete... zombija koji nije mogao govoriti

strah je vladao mojim bićem,  ja nisam bila ja, moje tijelo nije bilo moje

bila sam objekt bez osjećaja, bez duše, bez ičega samo strah i ništa više

udarce, lomove, opekotine, da mi nedostaje pramen ili dva kose na glavi

ništa nisam osjećala, skoro kao da je to sasvim normalno

i to je trajalo, trajalo, dugo, bila sam živa, a mrtva i bilo mi je sasvim

svejedno hoće li me ubiti ili neće

trajalo je to trajalo, dugo predugo, bolno i tužno, nisam se znala snaći

u tom paklu straha, srama i osame, sve do jednog dana kada se u meni

prelomilo nešto ni sama ne znam što,  vjerojatno onaj plamičak i zelja

za životom, smijehom, radošću i ljubavi kakvu pružam i kakvu zaslužujem

pružila sam otpor, borbu i dobila neviđenu snagu, da ja to ne zaslužujem

takav život ne zaslužuje ni jedna žena, ni jedno ljudsko biće

želim život, želim smijeh, želim ljubav, želim poštovanje i zato pustite me

da zadržim krik na usnama, duboko u sebi i svojoj tišini, tiho, tiše, najtiše

da miruje i ne sluša nikoga tko nije nosio iste ili slične cipele kao

ja Žena, majka, prijateljica, kćerka, jedna jedinstvena jednostavno Žena

NEMOJ SE TRUDITI       -2017. god

PROSLO JE VEC DUGO A MENI NEKAKO SE CINI KAO

I DA NIJE ....DODUSE SAMO PONEKAD

ZNAS OD RAZMISLJANJA ME CESTO BOLI GLAVA

ZNAM DA NIJE TO TEBI VAZNO... VAZNO DA TEBE NE BOLI GLAVA

ZA MOJU NEMA PROBLEMA ONA JE I ONAKO NAUCENA DA JE BOLI

BILO BI JOJ CUDNO DA PRODE NEKOLIKO DANA DA JE NE BOLI...

ZNAS OD SJECANJA MI CESTO DODE MUKA.... MA BAS TEBE BRIGA

TEBI NIKAD NIJE MUKA... TI NEMAS POJMA KAKO JE TO KADA JE

NEKOME MUKA JER TEBI NIKADA NIJE MUKA.... ZASTO BI TEBI

UOPCE I BILO MUKA A MENI NEKA BUDE.. JA SAM I ONAKO

NAVIKLA DA MI BUDE MUKA KADA ME POGODI TVOJA RUKA...

A AKO MI SLUCAJNO NIJE MUKA NEKOLIKO DANA... ZNAM IMAM TEBE

TI CES SE POTRUDITI ... DATI CES SVE OD SEBE DA MENI BUDE MUKA

A AKO OGLUSIM NA RUZNE RIJECI KRV S LICA CE MI POTECI

ZNAS POCELA SAM ZABORAVLJATI NEKE RUZNE STVARI... NISAM SIGURNA

DA LI NAMJERNO ILI ONAKO S GODINAMA.... BILO IH JE PREVISE

PONEKAD OSJETIM TRACAK LJUBOMORE JER TI SE SIJECAS NEKIH LIJEPIH

STVARI I DOZIVLJAJA A JA O NJIMA POJMA NEMAM... U GLAVI MI CRNA RUPA....

SRECOM OPET IMAM TEBE

KAO I OBICNO TI CES SE POTRUDITI DA SE JA SJETIM SVIH ONIH RUZNIH STVARI

I DOGADAJA... DOVOLJNA JE SAMO JEDNA TVOJA RIJEC... JEDAN KRIVI POGLED

I SVE SE VRATI I POSLOZI U MALE PRETINCE KOJI SLOZENI STANUJU U MOJOJ

GLAVI ZAKLJUCANI ZAUVIJEK... ALI KAD POGLED MOJ PADNE NA OZILJKE

STO OSTALI SU OD ONE TVOJE RUZNE STRANE.. CVRSTO ZATVARAM OCI CEKAJUCI

KAD ONAJ DAN CE DOCI..... VIDIM SEBE I SVOJE SNOVE SVOJ CILJ I NADU....

STRPLJIVA SAM I CEKAM... TRPILA SAM PATILA I KRVARILA... MNOGO PUTA I

BILA SAM NA SEBE SVE VISE LJUTA

ZNALA SAM DA TI CES SE NARAVNO POTRUDITI DA ME SJETIS NA ONE

PONEKE LIJEPE  ZABORAVLJENE TRENUTKE IZ NEKE  DAVNE PROSLOSTI

KOJA NIKADA NIJE NI POSTOJALA JER UZ SAV MOJ NAPOR I MUKU

U MOJOJ GLAVI OSTAJU I DALJE SAMO PRETPANI PRETINCI I CRNE RUPE

ZNAS.... NECU TI VISE NISTA GOVORITI JER  U PRETINCIMA NEMA VISE MIJESTA

ZA NIKAKVA SIJECANJA NEMOJ SE TRUDITI UZALUD... BUDI I DALJE SARMANTAN

ZAO I LUD

JA IDEM DALJE TKO ZNA KUD ZNAJUCI DA VISE NIKAD POKRAJ MENE

NECE BITI NITKO NI ZAO NI LUD.... UZALUD TI SAV TVOJ TRUD

NJEGOVA SUPRUGA           -2016.god

Sve se dogodilo nekako naglo

kao grom iz vedra neba.... ljubav

isto tako pala je i prva pljuska

kao i prvi jesenji list nošen vjetrom

kao po nekom redu zaredale su se

isprike izvinjenja pokloni i pažnje

skoro da je bilo idilično... kao u filmu

do prvog udarca šakom, nogom

prvog iščupanog, kovrčastog pramena

prvih ožiljaka prekrivenih debelim

slojem skupocjene šminke naravno

dobivene na poklon uz obećanje

da se neće vise takvo nešto ponoviti...

do prvog ćika ugašenog na umornom

i napaćenom tijelu nekad lijepe žene

sada samo dobro našminkane lutke

praznog pogleda spuštenih dugih

trepavica koje skrivaju oci sto traže pomoć

kao i usne nekad pune rumene sto su

sada samo iskrivljena grimasa od

osmijeha ispod crvenog ruža u strahu

nijemo zovu i vape za pomoć ali nitko

ne vidi i nitko ne čuje... svima je ona

lijepo uređena i našminkana ... lutka

njegova supruga.... još dok je živa.

NIKADA NEĆE ZABORAVITI

Ni sanjala nije da ce joj se tako nesto dogoditi

 ali dogodilo se.. sasvim nenadano i bez razloga

.... muk nevjerica trazenje opravdanja..... sram

dogodilo se opet vise nije bila pljuska sada je dosla saka

iza sake je dosla noga..cupanje kose....

zlatni pramenovi su padali ko pokoseno sijeno

krv je liptala tijelo je oticalo modrilo

samopostovanje se gubilo a strah je zavladao

teror i batinjanje su postali svakodnevica

tijelo je slabilo i bivalo sve punije oziljaka

od ugasenih cikova porezotina i lomova

sve je skrivala debelim slojem sminke ali njene

ranjene oci ocitavale su strah i patnju duboku

od nekadasnje ljepotice pretvorila se u sjenu

koju primjecivali su samo rijetki praveci se

da ne vide i ne primjecuju nista...... cekajuci

da je sretnu slijedeceg dana i mozda je upitaju

kako je i da li joj treba pomoc...... nije to docekala

godine su prolazile ona je tonula sve dublje u tamu

zatvarala se u sebe i trpila batinanje bez glasa i krika

raspadala se nocu dok su djeca spavala nije imala kuda

nije znala sta ni kako.....

znala je da mora nesto promijeniti ako zeli prezivjeti....

nije bilo lako i dugo je trajalo ali dosao je dan

kada je pruzila otpor.. zestoki nenadani.... kao uragan

samu sebe je iznenadila i ohrabrila bila je odlucna

a NJEGA uz borbu je zaustavila i na kraju uz rane i oziljke

izasla kao pobjednica

Sve rane je zalijecila i povila... sijecanja spremila u skrinjicu

i dan danas nakon godina dugih pokusava oprostiti...  pokusava

ali jos ne moze a zaboraviti zasigurno nece nikada jer ranjena je

zauvijek.... do kraja zivota

Srđan Đorđević

STOP NASILJU NAD ŽENAMA   2018.god

Bolesna od premora u duši bola

 i ne dosanjanih talasa i bora,

sedela je skrštenih ruku

na pragu uzdaha i nadanja

presahlih noćnih mora.

Žena majka, Bogorodica,

dojilja, paziteljica,

branilac, osmehodavac.

Žena istina...

I dok je sedela skrštenih ruku na obali ponora

misleći da i dalje drži svoje čedo u naručju,

sjatio se pijani nezvani gost.

Prišao i istrgao maramu sa glave,

uhvatio obema, prokletim rukama gusto ispletene kike

sa gumicama na krajevima uspomena.

Počeo da viče i vuče:

,,Ustaj kurvo!''

„Ustaj danka ne videla

da ti pokažem svoga Boga!“

Počese sevati munje

na nebu izmučene starice,

a on čobanin, mozgom nejakim

poče vući i cepati već poderani džemper

i ručno istkanu suknju.

Počela je slabašna starica plakati

a nečoban od čoveka,

rob svoga života poče i dalje napastvovati.

Vrisak iznemogle ženeu predvečerje

ličiše na promuklo zavijanje divljih zveri.

Mlađani ludak, ludak od nečoveka

i dalje vodi borbu sa ženom

koja po godinama majka može da mu bude.

Plakala je starica, oskrnavljena,

obljubljena i silovana,

razapeta na samoj obali svoje propasti.

A čobanin nečovek se trgnu i probudi.

Vukovi su mu vec poklali stado.

Ni usnu ga ne sme biti.                                             

UPAMTI ČOVEČE       2016.go

Upamti čoveče

 ako to jesi!!!

 Ne gazi cveće

 koje trebas mirisati!

 Pomazi mesto

gde te đavo tera

da misliš udariti.

 Uzmi tu nežnu

 i vrednu ruku

do usana svojih…

podigni na nivo

Pa ljubi, ljubi

nek se u zanosu svom

sva izgubi.

Ne udaraj biće ,

koje  voleti  si znao,

ne daj njene suze da teku -

 jer mogu te zaboleti.

Budi čovek!

Voli je!

Ako u miru želis ostariti.

Miloje Mikica Tomić

ZEMLJA I ŽENA

Sudbinski vezane izvorom života,

blažena, čedna, plodna, poštena,

dobra je samo dok porod daje

majčica i majka, zemlja i žena.

Sijeku joj kose, kidaju žile,

glasa ne pusti, sva unakažena

lome joj kosti, utrobu oru

sve to prećute, zemlja i žena

Udarci bole, riječi još više

uvijek se digne, kada je zgažena,

prkosi vjetru, kiši i bolu

dok ćuti i trpi, zemlja i žena

Surovu istinu bolno je priznati

Al' ako ćutimo grijeh je veći,

I nije teško skupiti hrabrost,

pognuti glavu i tiho izreći:

Oprosti Majko, oprosti Zemljo

Oprosti Majko, oprosti Ženo

Miroslava Đušić Nedeljković

ŽENA

To što sam žena

Ne znači ti ništa

Možda bi značilo

Da me nisi povredio

Da nisi uzeo moju dušu

Moj ponos

Uzeo si mi telo

A ništa me nisi pitao

Drugi su žene voleli

Ti si po meni udarao

To što sam žena

Davalo ti je snagu

Onu koju ja nisam imala

Da se od tebe branim

Drugi su ženama poklanjali

Cveće i čokolade

Ti si po meni udarao sve jače

Jer ja sam samo slaba žena

Koja pred tobom drhti

Moli i plače

Ne udaraj me razjareni manijače

Jer ja sam samo slaba žena.

Ankica Pribanić

NEKA S PONOSOM HODA

Ljepotom svojom zrači

U srcu tugu krije

Mnogim puno znači

Ali kao da ničija nije

„ Ti ništa ne znaš

Da me nema bila bi u blatu

Badava ti tvoja titula

Glupa si kao top…..

Daj ovo, daj ono

Napravi to…nemoj to“

Teške riječi i još puno toga

Svakoga dana na „ jelovniku“

Zato samo gleda u sliku dragoga Boga

Moli da već jednom nastane sloga

Teret života i teška iskušenja

Stavila su joj na lice

Pečat nepovjerenja

Pogledom sreću traži

Nikome svoju tugu neće odati

Plaha kao srna samo želi sretno hodati

Shvatite ljudi da slika često vara

Zato neka se sretnija budućnost stvara

Nek ponosno hoda dalje u život novi

Neka u budućnosti uvijek

samo valovima sreće plovi

Ana Ivan Virovkić

DIVLJA ZVER   

Blistala je od lepote

Dizala i spuštala

Tanke crne obrve

Kao ptica svoja krila u letu

Sjajna meka kosa

Reka gustog mastila

Slivala se po golim leđima

Njegove laži

Pekle su joj kožu

Svestan moći

Koju poseduje nad njom

Bludeo je u svojim mislima

Lutao  je po njenom telu
Kao divlja zver u šumi

Neda Đorđević

ZAŠTO                               2021.god

Može li iko mene da shvati
zašto se stalno Bogu jadam,
zašto moja duša pati,
i zašto zbog jednog čoveka propadam.

Zar se ne čuje u mome glasu
kako me neke muke guše,
zar niko ne vidi kako uzdišem
iz dubine svoje duše.

I čemu sad ta jedna suza?
Zašto mi ona u pogledu smeta,
zašto je ostala u mom oku
još iz davnih prošlih leta?

NAUČILA  SAM                     2020.god
 
Povukla sam se u svoju samoću
daleko od zabluda, od želja...
tamo ne zalazim čak ni noću,
povukla sam se od prijatelja.
 
Krijem se iza prošlosti, iza snova,
krijem se, ostavljam drage ljude –
ljude koji su moga kova
da me pronađu... kada me ne bude.
 
Naučih da život romane piše,
da što se voli, za tim se diše,
naučih da čovek sebe podseća
da ga uvek čeka ljubav od života veća.
 
Naučila sam da sakrijem suze u dubini ćutnje
da niko ne čuje košmare, ljutnje,
da počnem da brišem bolne upomene  –
uspomene koje su deo mene.
 
Polako hoću da pobegnem od ovih okova,
da počnem da sledim život iz snova,
da kao vetar odletim na krilima sreće
naučila sam da se borim, za sreću od sreće veće.

ZABORAV                                 2019.god

Još uvek se srce sa zaboravom bori

najgore je u ponoći i u ranoj zori,

kad jedno osećanje u meni vlada

i tera me da pobegnem od svih sada.

U tebi se nalazi svi moji prostori

tvoje ime na usnama još uvek gori.

Ko sam bila, a ko sam sada?

da li još uvek postoji nada?

Napustiše me snaga, mir i volja

i kao magla koja se vuče odoše preko polja,

idem bez cilja ulicama,

u pokisloj jakni i pokislim cipelama.

Gledam kako se sve u meni ruši,

i srce me u samoći guši.

Sve polako nestade i pada

kao stara i oljuštena zgrada.

Ali sve će to da prođe moj lepi,

i moje sce pred tobom neće da strepi.

Zato ću u tišini da se pomolim

i tebe prestati da volim.

 HEJ  ŽENO                                         2018.god

Okreni se i pogledaj oko sebe

Ima onih koji vole tebe...

Onih, kojima je do tebe stalo

Veruj, nismo malo...

Gorčinom je pun plač ove žene

Šta li to kriju misli njene,

Plačući provodi noći i dane

Kakve ona sa sobom nosi rane?

Zašto je slaba, krhka i tužna

Zar je njena prošlost toliko ružna,

Telo joj je puno ožiljaka i rana

Zašto je tužna svakoga dana?

Neko je uništo njenu lepotu i mladost

Obrisao joj sa lica svu sreću i radost,

Uništio život jedne mlade žene

Srušio o sreći sve snove njene.

Hej ženo kreni u život novi

Sve lepo i drago pred sobom osvoji

I znaj da nisi sama...

Ti si pre svega dama!

Vreme će ožiljke obrisati

Samo će ružne uspomene ostati –

Neće ružnih reči biti više

Sve što je u tvom životu bilo loše

Vreme će lahorom da izbriše.

NASNILJE NAD ŽENAMA                2016.god

O svete zar ne vidiš da je život čudan

Dragocen a bezvredan

Zasto ne bi čovek pomogao budan

Onome ko je života vredan.

Svi zajedno ruku pod ruku

Iz grupe nikog necemo izdvajati

Protiv muškaraca koji žene tuku

Reagovati i ovo sprečiti.

Čemu služe nasilja? Čemu ružne priče?

Zašto se o ženama loše mišljenje stiče?

Sve te muškarce treba oštro kazniti

I nadležne sluzbe za to prvo saznati.

Nijedan muškarac na ženu ruku neće dići,

Samo tako udruženi do pravog cilja cemo stići

Zajedno – do pravog i jedinog cilja

Sprečimo NAD ZENAMA NASILJA.

Aleksandar Ignjatović

NE VERUJ IM                         2023.god

Pusti, ćuti, zaboravi,
savete ti daju ljudi.
Kad se srce oporavi,
ti uz njega opet budi.

Al' ne veruj u te reči
jer oni te ne poznaju.
Život će ti biti preči
kad ti savet bližnji daju.

Vrati mu se, biće bolje,
ima on i dobre strane.
Uz malo će dobre volje
ispraviti svoje mane.

A ti opet znaš da neće.
Biće gore svakog dana.
U toj kući nema sreće,
on ima sve više mana.

I kažu ti sve će proći.
Biće opet sve po starom.
I sreća će na red doći,
svoj povratak smatraju darom.

Ne veruj im, jer sve lažu,
imaš samo život jedan,
ma šta drugo da ti kažu,
znaj on tebe nije vredan.

PODIGNI GLAS            2022.god

Za pravo podigni glas
i život svoj odbrani.
U tvome glasu je spas,
ti si na pravoj strani.

I možda biće ti teže
al' samo jednog se seti,
i hrabri ponekad beže
kad im je glava na meti.

A kada nastaviš dalje
nevolje nove će doći,
kao da neko ih šalje,
seti se i to će proći.

I kada dođe sloboda
videćeš da je vredelo,
život će teći k'o voda,
čuće se za tvoje delo.

I opet podigni glas,
drugi će znati da cene,
kad pronađu i oni spas
u glasu slobodne žene.

ŽENA                              2021.god

Od Boga dar da život daje
I blagodat da sreću deli,
u imenu joj ceo svet staje,
dečje srce njoj se veseli.

Smisao joj požrtvovanje
I stalna briga uvek je prati,
u njenoj duši večno praštanje
jer samo ljubav zna da uzvrati.

Blagi karakter stalno je krasi,
malena snaga a volja jaka.
I loše dane osmehom spasi,
pred njom nestane nevolja svaka.

Saosećajnost nije joj strana.
Bez nje je prazno I bez života,
kao da nema greha ni mana,
al’ joj je data svaka lepota.

Mnoge vrline u sebi nosi
I dobro svako u svojoj biti,
zbog toga treba da se ponosi,
da muška ruka uvek je štiti.

STOP NASILJU NAD ŽENAMA!!!

NEPREKIDNA  BORBA  TRAJE            2018.god

Neprekidna borba traje

danima i godinama.

Ona zato i opstaje,

jer u borbi nije sama.

Podrška je uvek vodi,

da opstane, da se bori,

i da živi u slobodi

- ravnopravan svet da stvori.

Kada jednom glas svoj digne

da izbriše predrasude,

pravda za nju mozda stigne

bez prepreke i osude.

Jer hoće da srećno živi,

da ne bude osuđena,

i da niko je ne krivi,

samo zato što je žena.


NAVIKLA  JE     -2017.god

Od iskona pa do danas

na osudu navikla je.

Vremena su prolazila

al` osuda  večno traje.

Nema snage da se bori,

Slomljena je njena volja,

danas skriva, sve se nada

"Doći ce vremena bolja".

A vremena uvek ista

jos je samo teši nada,

ne sme više da prećuti

na korak je od svog pada.

Ako sada sve ne kaže

biće kasno za sve snove

jer život je samo jedan,

nemamo živote nove.

MISLIŠ DA SI HRABAR     -2016.god

Pogledaj pred sobom, tvoja

žena stoji, a ti je udaraš bez

stida i srama, i želis da misliš

da se ona boji, Zar se tako

poštuje majka, žena, dama!

Baš u tom trenutku dok

podižeš ruku, pomisli pred

tobom da je tvoja mama, al ti

možda ne znaš za tugu i

muku, zbog toga se ona stidi

tvoga srama.

Misliš da si hrabar? Nađi sebi ravnog

sebi! Možda negde tamo

tvoja sestra živi, jer baš

takvog brata ni želela ne bi,

koji svoju ženu za probleme krivi.

Ratko Popović

ŽENA

Kraljica si od rođenja

Što po svetoj zemlji hoda.

I anđeo a i žena

Ti si ukras ljudskog roda!

Oči su ti okeani

Po kojima lađe plove.

Tvoj mi pogled dušu hrani

I uljepša moje snove.

Sve ljepote ovog svijeta

Stanuju u tvojoj biti.

Ti si ukras čovječanstva

I ukras ćeš uvjek biti.

I ovom ti pjesmom kažem

I uvjek to trebaš znati.

Ti si žena, pred čijom ću

Dobrotom se ja klanjati!

Iz rebra Te Bog stvorio

Da njegova budeš sjena.

I blagoslov podario

Rađaj nova pokolenja!

Stop nasilju nad ženama!

Senka Longin

ANA

Ovakvih priča na stotinu ima

samo je razlika u načinu i broju udaraca

kako ih neka od tih žena prima.

Bila je posebna.

Lijepa, najljepša,

vesela, duhovita,pametna.

Bila je omiljena, najomiljenija

u klasičnoj, glazbenoj.

Bila je radost, talent, mladost.

Bila sve za svugdje.

I kako to uvijek biva

u savršenosti nešto se skriva.

Voljela je do ludila

nekog čudnog tipa Emila.

Zbog njega sve ostavila

za njim se u tuđi svijet otisnula.

Za ljubav sve izgubila.

Pričalo se kako ordinira po noćnim klubovima,

kako je Stella od milja zovu,

i kako ona i Emil zarađuju grdnu lovu.

Kako je u bolnici često zbog lomova,

navodno od slučajnih padova.

Što je bila starija gubila je sjaj

a Emil je postao ulični kralj.

Ani je ulica postala dom

a on je nastavio raditi po svom.

U medijima kratko:

zbog nasilja ponovo priveden

muškarac poznat policiji.

Žena u teškom stanju.

Marina Marković

AL' NE MOŽE VIŠE             2023.god

Na vratima kuće zamišljeno stoji
Ostaće bez doma, bez krova nad glavom...

Al' ne može više, pronaći će mesto
Pod nebeskom kapom velikom i plavom.

Razum kaže idi, srce kaže, stani,
Vezuju je mnogi proživljeni dani.

Al' ne može više, branila je sebe,
Sada mora decu svoju da odbrani.

Kućilo se teško, radilo se mnogo
I trpelo ćutke zarad boljih dana...

Al' ne može više da trpi i ćuti,
Duša je postala otvorena rana.

Čekala je dugo na nežnost i ljubav
Nadala se stalno da nestane tuga...

Al' ne može više da oprašta laži
Zna da sad je sa njim neka žena druga.

Skupila je samo nešto malo stvari...
Ceo život, snovi, nek ostanu ovde...

Al' ne želi više da trpi i brani
Deca su joj snaga, sada će da ode.

TUGA                                         

Ako nekad staneš na prag moje kuće
Zarasle u korov, divlje ruže, pruće,

Znaj da tu sam nekad svoje snove tkala,
Maštala o sreći i svoj život dala.

Moj muž, ljubav moja, čovek mog života,
Nasilan je bio, uzalud lepota.

Od Boga sam tiho tražila spasenje,
Da mu da pameti, da ga preokrene.

Kuvala i prala, čistila po kući..
Iz čistoga mira valjda neće tući.

Spremala sam slavu, bosiljak i sveću,
Kao da sam znala da tada umreću.

I sad ne znam zašto, kome li sam kriva,
Od Svetog Jovana više nisam živa.

Iz dimnjaka više dim se ne izvija,
Kroz slomljena stakla studen se probija.

I sablasno vetar praznom kućom huče
Moja duša tu je, sad naglas jauče.

NE PRIHVATAJ            2022.god

Onoga jutra,
kada si crne naočare stavila
da iz kuće izađeš
na ulicu,
pristala si na tamu,
na zavet ćutanja,
progutala si udicu.

Onda, kada si šminkom
prekrila modrice,
obukla duge rukave po
sunčanom danu,
pristala si da budeš žrtva,
moliš se da udarci
sami od sebe prestanu.

Noći kad su te ušivali,
kada su zube skupljali
po podu,
rekla si,
pala sam niz stepenice,
pustila dželata
na slobodu!

A može drugačije
i mora bolje,
našminkaj se od meraka,
stavi naočare od volje,
iz začaranog kruga beži
duboko udahni i izađi
iz mraka!

 

ZAČARANI  KRUG                            2019.god

Nađoh te kraj puta

gde pognuta ležiš,

izvidah ti rane

po telu što bole.....

....ti se vrati kući-

nastavi da bežiš

od istine,

od života,

od večite more!

In memoriam                               2018god

Poznavala сam ženu koja je ćuteći nasilje trpela.

Na kraju je popila otrov i samoj sebi naudila!

Bila je uvek masmejana i vedra, plava!

Da li sada mirno u svome grobu spava?

Njen sin raste bez majke na ovom svetu.

Nije pomogla ni sebi, ni svome detetu!

A morala je da živi i da se bori!

Da svoga sina vaspitava i nauči

Da svoju ženu poštuje i voli,

I da je nikada ne tuče i muči!

BILO  JE  I BIĆE                     2017.god

Bilo je i biće svađa

Posle kojih bolje krene,

Malih, bučnih, nije važno,

Al dovedu do promene.

Ali kad te neko kinji

Svakog dana teškom rečju,

Maltretira, pridikuje...

Tad se duša teško leči!

,,Nije uvek med i mleko,,

Reći će vam kada čuju,

Blago njma... prolaznici,

Mogu i da pametuju.

Svakom treba mirna luka

Da joj hrli vedra lica,

Srećan čovek sreću stvara,

Nesreća je naš ubica!

Verujte u mir i sreću,

To postoji, nisu priče,

,,Srećan čovek sreću stvara,,

Samo to nek vas se tie!

UPLAKANA DECA           2016.god

Došao je tata

pijan iz kafane,

polupao prozor

od ulaznih vrata,

razbio tanjire,

vikao po kući,

istukao mene

i mlađega brata.

Vukao je mamu

za kosu po kući

i stezao jako

oko tankog vrata.

Molila je prvo,

pa vikala jako

i krčala čudno...

...onda nasta tama.

Pokrio sam oči

u molitvi tihoj

da je tata pusti

da ne plače mama.

Nisam bio svestan

u tom strašnom trenu

ubi otac moju majku

a rođenu ženu!

Ostala su samo

uplakana deca

i ranjena srca

da se s tugom bore.

Nema više majke,

sama duša jeca,

njena usta više

ne mogu da zbore.

Uvek će da pamte

kako krši ruke

dok se otac kući

s nekog posla vraća.

I sakriva lice

modro od šamara,

uplakane oči

podbule od plača.

U sećanju uvek

će im biti mlada

njeno lice neće

dočekati bore.

Nema više njenog

uzdrhtalog glasa,

mrtva usta više

ne mogu da zbore.

Nerandža Nena Kostić

KO TO TAMO PEVA                  2020.god

 
Od jednog šamara neće ti pasti
kruna s glave...!?
Tako počinje otpadanje maltera
s fasade života.
- Kurvinsku majku,
kurvinsko seme...!
A od kurvaluka samo senka dange
na nekad lepom licu.
Ni pomisao, ni namera, ni dokaz.
Ništa osim zgužvanih tabaka
lirskog igrokaza sred 21. veka.
Utamničenih razornih mina
sred četiri zida,
šivaćih mašina s pedalama
koje štepaju memoare.
Treba voleti;
sijaset glasova oko olupine kljuca,
u mozak, u kostin, u krv.
Dozvoliti nekome da oljušti koru
gnjile voćke
i stoički podneti novo gadjenje.
Treba pustiti u život vazduh
i zatajiti strah od ugljendioksida.
Disati, disati dok sve tapije
izgutaju plamenovi.
I kad izgori
upitati se:
- Ko si...?

*****                2018.god

Krhka od zakrpe.

Tudja sebi...

Grešna do bola...;

U bolu ne piše više ništa,

odaju oči.

Nedorečena

na poligrafu laži.

Zver

pod katancem drži...;

izdaju strah oči.

Izrodila.

Skupljala letinu

za transparent - Žrtva.

Svega se odrekla

sem istine u očima.

Hrtovi tamo,

krtice svuda.

U ćoškovima ulica

naizgled spokoj.

Mirno spava vasiona

ko bi u očima nazreo pakao...

ISPOD KOŽE             2017.god

Ulazio si u kuću poput lančanog vetra

večito treskajući,,prokleta"vrata

u strašnoj žurbi ,samo u prolazu.

I uvek si urlao poput životinje

a mi smo ćutali bežećli po ćoškovima kuće. .

Govorio si vulgarnosti,

stotine ružnih reči uz psovke

prostački,bezobrazno do bola

i odlazio dok smo mi ostajali uplašeni

u budžacima sobe.

Veliki Gospodar zemlje i neba

Bog koji je izmislio svet!

Budalaština-strahota-greh !!!

Tako smo rasli u sirovoj

seljačkoj svakodnevici,

uz hiljade grubih nesnosnih reči.

Zakon je postojao samo za posebne

ne i za obične

a mi smo legali i svanjavali

uz suze očajnice,

nemoćni da istini zagledamo u oči.

Govorili su:

- Pusti, ćuti ,zažmuri

dok vihor prodje ,po nekad odglumi.

I prodje Gospodo draga,

ali pola ovog mog jedinog života!

Svakodnevno izbegavajući jednog skota!

Da li je to proročanstvo ,neznanje, nesreća..!?

Tera me iznova svaki dan na analize

da konačno shvatim,da sve to odbacim

i preobratim sebe u drugo biće.

A može li se preskočiti pola života,

može li se kupiti druga polovina lepša i bolja.

roditi se nova žena iz loma!?

To je samo pusta bajka.

Posledice ostaju za života.

Strah,strepnja i ožiljci.

Ne može se ispevati emocija ispod kože

zapisi su previše bolni.

Nesrećan je život takvog kroja

od modričastih boja.

Spas ne dolazi ni od zakona ni od vlasti!

Zahvaljujem jedino milosti Božjoj

što sam život izvukla

iz nasilnikovih kandži!!!

DALEKO OD NAJDALJEG    2016. god

Ponesi svoje otrove drugoj,

čašu žuči,

oštricu sečiva

I uginule ptice.

Nek ti nedra

od psovki zamodre dan

I stihovi

kao kost zastanu u grlu.

Prvi i poslednji

na listi varvara ostani

kao dokaz da zli

biserje prljaju .

Nisam te fizički ni takla

moja pest zatvorena ječi,

igrom reči

zaludu tvoju svest dozivam

jer znam

da si ...neizlečiv.