Translate

petak, 25. studenoga 2016.

Nataša Butinar

Mjesec je razbacivao sjene
duž drvoreda usamljenog ,
dok je čovjek obavijao ledene ruke
oko vitkog vrata.
" Stićeš me previše .." - šapnula je,
tankim glasom.
Uznemiren, kos podignuo se u letu,
s kratkim koracima pristizala je Smrt
čìneći svojim taj , kukavički čin.
Nije to bila ljubav, ni malo,
nije ljubav to uzbuđenje glupo
koje je puzilo
duž kralježnice.
"Ti si kriva!" - piskavi šumom prosapće nemilosrdni ubojica.
U njegovim očima, život se odvijao ko u u fotografijama,
žena je već gubila dah,
i ljubav otopljena u agoniji.
S vrha topole vjetar silazio
prema nježnim poljima soje,
na tlu, na cesti, tijelo leži.
U sjenci nestao obris krvnika. .

Nataša Butinar "Femminicidio"



Nevena Kuzmanić



JUČER, DANAS, SUTRA           2018.god

Stiglo je nenadano nakon mnogih godina, vrijeme mirovanja
tijela i uma napaćenog i izgriženog duha
prošlost, ona je tu, sveprisutna nepokolebljiva i prikrivena
tako snažna i razorna, radi neumorno, kopa, ruje, pita, preispituje
zaključuje ne obazirući se na moj vapaj i krik
rovari prisjeća se, a ja vrištim
ugasi se, nestani, umri, pusti da mirujem
ja ne želim i neću razmišljati, sjećati se i analizirati bezumnu prošlost
tako odvratnu sada već ogoljenu do kostiju, iako, znam da nikada
neću zaboraviti ljubav slijepu koju poklonila sam tebi i tvom osmijehu
sve do prve pljuske i prvog soka nakon kojeg slijedio je oproštaj sa
suzama u tvojim zlatno smeđim očima i novi sok,  o Bože oprosti mi
sto ne opraštam sebi svoju naivnost koja donijela je pakao u moj život
a ti od mene stvorio si otirač, vreću za boks, pepeljaru po kojoj si gasio
svoje cigarete... zombija koji nije mogao govoriti
strah je vladao mojim bićem,  ja nisam bila ja, moje tijelo nije bilo moje
bila sam objekt bez osjećaja, bez duše, bez ičega samo strah i ništa više
udarce, lomove, opekotine, da mi nedostaje pramen ili dva kose na glavi
ništa nisam osjećala, skoro kao da je to sasvim normalno
i to je trajalo, trajalo, dugo, bila sam živa, a mrtva i bilo mi je sasvim
svejedno hoće li me ubiti ili neće
trajalo je to trajalo, dugo predugo, bolno i tužno, nisam se znala snaći
u tom paklu straha, srama i osame, sve do jednog dana kada se u meni
prelomilo nešto ni sama ne znam što,  vjerojatno onaj plamičak i zelja
za životom, smijehom, radošću i ljubavi kakvu pružam i kakvu zaslužujem
pružila sam otpor, borbu i dobila neviđenu snagu, da ja to ne zaslužujem
takav život ne zaslužuje ni jedna žena, ni jedno ljudsko biće
želim život, želim smijeh, želim ljubav, želim poštovanje i zato pustite me
da zadržim krik na usnama, duboko u sebi i svojoj tišini, tiho, tiše, najtiše
da miruje i ne sluša nikoga tko nije nosio iste ili slične cipele kao

ja Žena, majka, prijateljica, kćerka, jedna jedinstvena jednostavno Žena


NEMOJ SE TRUDITI       -2017. god

PROSLO JE VEC DUGO A MENI NEKAKO SE CINI KAO
I DA NIJE ....DODUSE SAMO PONEKAD
ZNAS OD RAZMISLJANJA ME CESTO BOLI GLAVA
ZNAM DA NIJE TO TEBI VAZNO... VAZNO DA TEBE NE BOLI GLAVA
ZA MOJU NEMA PROBLEMA ONA JE I ONAKO NAUCENA DA JE BOLI
BILO BI JOJ CUDNO DA PRODE NEKOLIKO DANA DA JE NE BOLI...
ZNAS OD SJECANJA MI CESTO DODE MUKA.... MA BAS TEBE BRIGA
TEBI NIKAD NIJE MUKA... TI NEMAS POJMA KAKO JE TO KADA JE
NEKOME MUKA JER TEBI NIKADA NIJE MUKA.... ZASTO BI TEBI
UOPCE I BILO MUKA A MENI NEKA BUDE.. JA SAM I ONAKO
NAVIKLA DA MI BUDE MUKA KADA ME POGODI TVOJA RUKA...
A AKO MI SLUCAJNO NIJE MUKA NEKOLIKO DANA... ZNAM IMAM TEBE
TI CES SE POTRUDITI ... DATI CES SVE OD SEBE DA MENI BUDE MUKA
A AKO OGLUSIM NA RUZNE RIJECI KRV S LICA CE MI POTECI
ZNAS POCELA SAM ZABORAVLJATI NEKE RUZNE STVARI... NISAM SIGURNA
DA LI NAMJERNO ILI ONAKO S GODINAMA.... BILO IH JE PREVISE
PONEKAD OSJETIM TRACAK LJUBOMORE JER TI SE SIJECAS NEKIH LIJEPIH
STVARI I DOZIVLJAJA A JA O NJIMA POJMA NEMAM... U GLAVI MI CRNA RUPA....
SRECOM OPET IMAM TEBE
KAO I OBICNO TI CES SE POTRUDITI DA SE JA SJETIM SVIH ONIH RUZNIH STVARI
I DOGADAJA... DOVOLJNA JE SAMO JEDNA TVOJA RIJEC... JEDAN KRIVI POGLED
I SVE SE VRATI I POSLOZI U MALE PRETINCE KOJI SLOZENI STANUJU U MOJOJ
GLAVI ZAKLJUCANI ZAUVIJEK... ALI KAD POGLED MOJ PADNE NA OZILJKE
STO OSTALI SU OD ONE TVOJE RUZNE STRANE.. CVRSTO ZATVARAM OCI CEKAJUCI
KAD ONAJ DAN CE DOCI..... VIDIM SEBE I SVOJE SNOVE SVOJ CILJ I NADU....
STRPLJIVA SAM I CEKAM... TRPILA SAM PATILA I KRVARILA... MNOGO PUTA I
BILA SAM NA SEBE SVE VISE LJUTA
ZNALA SAM DA TI CES SE NARAVNO POTRUDITI DA ME SJETIS NA ONE
PONEKE LIJEPE  ZABORAVLJENE TRENUTKE IZ NEKE  DAVNE PROSLOSTI
KOJA NIKADA NIJE NI POSTOJALA JER UZ SAV MOJ NAPOR I MUKU
U MOJOJ GLAVI OSTAJU I DALJE SAMO PRETPANI PRETINCI I CRNE RUPE
ZNAS.... NECU TI VISE NISTA GOVORITI JER  U PRETINCIMA NEMA VISE MIJESTA
ZA NIKAKVA SIJECANJA NEMOJ SE TRUDITI UZALUD... BUDI I DALJE SARMANTAN
ZAO I LUD
JA IDEM DALJE TKO ZNA KUD ZNAJUCI DA VISE NIKAD POKRAJ MENE
NECE BITI NITKO NI ZAO NI LUD.... UZALUD TI SAV TVOJ TRUD



NJEGOVA SUPRUGA           -2016.god

Sve se dogodilo nekako naglo
kao grom iz vedra neba.... ljubav
isto tako pala je i prva pljuska
kao i prvi jesenji list nošen vjetrom
kao po nekom redu zaredale su se
isprike izvinjenja pokloni i pažnje
skoro da je bilo idilično... kao u filmu
do prvog udarca šakom, nogom
prvog iščupanog, kovrčastog pramena
prvih ožiljaka prekrivenih debelim
slojem skupocjene šminke naravno
dobivene na poklon uz obećanje
da se neće vise takvo nešto ponoviti...
do prvog ćika ugašenog na umornom
i napaćenom tijelu nekad lijepe žene
sada samo dobro našminkane lutke
praznog pogleda spuštenih dugih
trepavica koje skrivaju oci sto traže pomoć
kao i usne nekad pune rumene sto su
sada samo iskrivljena grimasa od
osmijeha ispod crvenog ruža u strahu
nijemo zovu i vape za pomoć ali nitko
ne vidi i nitko ne čuje... svima je ona
lijepo uređena i našminkana ... lutka
njegova supruga.... još dok je živa.



NIKADA NEĆE ZABORAVITI

Ni sanjala nije da ce joj se tako nesto dogoditi
 ali dogodilo se.. sasvim nenadano i bez razloga
.... muk nevjerica trazenje opravdanja..... sram
dogodilo se opet vise nije bila pljuska sada je dosla saka
iza sake je dosla noga..cupanje kose....
zlatni pramenovi su padali ko pokoseno sijeno
krv je liptala tijelo je oticalo modrilo
samopostovanje se gubilo a strah je zavladao
teror i batinjanje su postali svakodnevica
tijelo je slabilo i bivalo sve punije oziljaka
od ugasenih cikova porezotina i lomova
sve je skrivala debelim slojem sminke ali njene
ranjene oci ocitavale su strah i patnju duboku
od nekadasnje ljepotice pretvorila se u sjenu
koju primjecivali su samo rijetki praveci se
da ne vide i ne primjecuju nista...... cekajuci
da je sretnu slijedeceg dana i mozda je upitaju
kako je i da li joj treba pomoc...... nije to docekala
godine su prolazile ona je tonula sve dublje u tamu
zatvarala se u sebe i trpila batinanje bez glasa i krika
raspadala se nocu dok su djeca spavala nije imala kuda
nije znala sta ni kako.....
znala je da mora nesto promijeniti ako zeli prezivjeti....
nije bilo lako i dugo je trajalo ali dosao je dan
kada je pruzila otpor.. zestoki nenadani.... kao uragan
samu sebe je iznenadila i ohrabrila bila je odlucna
a NJEGA uz borbu je zaustavila i na kraju uz rane i oziljke
izasla kao pobjednica
Sve rane je zalijecila i povila... sijecanja spremila u skrinjicu
i dan danas nakon godina dugih pokusava oprostiti...  pokusava
ali jos ne moze a zaboraviti zasigurno nece nikada jer ranjena je
zauvijek.... do kraja zivota

četvrtak, 24. studenoga 2016.

Srđan Đorđević


STOP NASILJU NAD ŽENAMA   2018.god

Bolesna od premora u duši bola
 i ne dosanjanih talasa i bora,
sedela je skrštenih ruku
na pragu uzdaha i nadanja
presahlih noćnih mora.
Žena majka, Bogorodica,
dojilja, paziteljica,
branilac, osmehodavac.
Žena istina...
I dok je sedela skrštenih ruku na obali ponora
misleći da i dalje drži svoje čedo u naručju,
sjatio se pijani nezvani gost.
Prišao i istrgao maramu sa glave,
uhvatio obema, prokletim rukama gusto ispletene kike
sa gumicama na krajevima uspomena.

Počeo da viče i vuče:
,,Ustaj kurvo!''
„Ustaj danka ne videla
da ti pokažem svoga Boga!“
Počese sevati munje
na nebu izmučene starice,
a on čobanin, mozgom nejakim
poče vući i cepati već poderani džemper
i ručno istkanu suknju.
Počela je slabašna starica plakati
a nečoban od čoveka,
rob svoga života poče i dalje napastvovati.
Vrisak iznemogle ženeu predvečerje
ličiše na promuklo zavijanje divljih zveri.
Mlađani ludak, ludak od nečoveka
i dalje vodi borbu sa ženom
koja po godinama majka može da mu bude.

Plakala je starica, oskrnavljena,
obljubljena i silovana,
razapeta na samoj obali svoje propasti.
A čobanin nečovek se trgnu i probudi.
Vukovi su mu vec poklali stado.

Ni usnu ga ne sme biti.                                             


UPAMTI ČOVEČE       2016.go

Upamti čoveče
 ako to jesi!!!
 Ne gazi cveće
 koje trebas mirisati!
 Pomazi mesto
gde te đavo tera
da misliš udariti.
 Uzmi tu nežnu
 i vrednu ruku
do usana svojih…
podigni na nivo

Pa ljubi, ljubi
nek se u zanosu svom
sva izgubi.
Ne udaraj biće ,
koje  voleti  si znao,
ne daj njene suze da teku -
 jer mogu te zaboleti.
Budi čovek!
Voli je!
Ako u miru želis ostariti.

Miloje Mikica Tomić

ZEMLJA I ŽENA

Sudbinski vezane izvorom života,
blažena, čedna, plodna, poštena,
dobra je samo dok porod daje
majčica i majka, zemlja i žena.

Sijeku joj kose, kidaju žile,
glasa ne pusti, sva unakažena
lome joj kosti, utrobu oru
sve to prećute, zemlja i žena

Udarci bole, riječi još više
uvijek se digne, kada je zgažena,
prkosi vjetru, kiši i bolu
dok ćuti i trpi, zemlja i žena

Surovu istinu bolno je priznati
Al' ako ćutimo grijeh je veći,
I nije teško skupiti hrabrost,
pognuti glavu i tiho izreći:

Oprosti Majko, oprosti Zemljo
Oprosti Majko, oprosti Ženo

Miroslava Đušić Nedeljković


ŽENA

To što sam žena
Ne znači ti ništa
Možda bi značilo
Da me nisi povredio
Da nisi uzeo moju dušu
Moj ponos
Uzeo si mi telo
A ništa me nisi pitao
Drugi su žene voleli
Ti si po meni udarao
To što sam žena
Davalo ti je snagu
Onu koju ja nisam imala
Da se od tebe branim
Drugi su ženama poklanjali
Cveće i čokolade
Ti si po meni udarao sve jače
Jer ja sam samo slaba žena
Koja pred tobom drhti
Moli i plače
Ne udaraj me razjareni manijače
Jer ja sam samo slaba žena.






Ankica Pribanić

NEKA S PONOSOM HODA

Ljepotom svojom zrači
U srcu tugu krije
Mnogim puno znači
Ali kao da ničija nije

„ Ti ništa ne znaš
Da me nema bila bi u blatu
Badava ti tvoja titula
Glupa si kao top…..
Daj ovo, daj ono
Napravi to…nemoj to“

Teške riječi i još puno toga
Svakoga dana na „ jelovniku“
Zato samo gleda u sliku dragoga Boga
Moli da već jednom nastane sloga

Teret života i teška iskušenja
Stavila su joj na lice
Pečat nepovjerenja

Pogledom sreću traži
Nikome svoju tugu neće odati
Plaha kao srna samo želi sretno hodati

Shvatite ljudi da slika često vara
Zato neka se sretnija budućnost stvara
Nek ponosno hoda dalje u život novi
Neka u budućnosti uvijek
samo valovima sreće plovi

Ana Ivan Virovkić


DIVLJA ZVER   

Blistala je od lepote
Dizala i spuštala
Tanke crne obrve
Kao ptica svoja krila u letu
Sjajna meka kosa
Reka gustog mastila
Slivala se po golim leđima
Njegove laži
Pekle su joj kožu
Svestan moći
Koju poseduje nad njom
Bludeo je u svojim mislima
Lutao  je po njenom telu
Kao divlja zver u šumi

Neda Đorđević


ZAŠTO                               2021.god

Može li iko mene da shvati
zašto se stalno Bogu jadam,
zašto moja duša pati,
i zašto zbog jednog čoveka propadam.

Zar se ne čuje u mome glasu
kako me neke muke guše,
zar niko ne vidi kako uzdišem
iz dubine svoje duše.

I čemu sad ta jedna suza?
Zašto mi ona u pogledu smeta,
zašto je ostala u mom oku
još iz davnih prošlih leta?


NAUČILA  SAM                     2020.god
 
Povukla sam se u svoju samoću
daleko od zabluda, od želja...
tamo ne zalazim čak ni noću,
povukla sam se od prijatelja.
 
Krijem se iza prošlosti, iza snova,
krijem se, ostavljam drage ljude –
ljude koji su moga kova
da me pronađu... kada me ne bude.
 
Naučih da život romane piše,
da što se voli, za tim se diše,
naučih da čovek sebe podseća
da ga uvek čeka ljubav od života veća.
 
Naučila sam da sakrijem suze u dubini ćutnje
da niko ne čuje košmare, ljutnje,
da počnem da brišem bolne upomene  –
uspomene koje su deo mene.
 
Polako hoću da pobegnem od ovih okova,
da počnem da sledim život iz snova,
da kao vetar odletim na krilima sreće
naučila sam da se borim, za sreću od sreće veće.



ZABORAV                                 2019.god

Još uvek se srce sa zaboravom bori
najgore je u ponoći i u ranoj zori,
kad jedno osećanje u meni vlada
i tera me da pobegnem od svih sada.

U tebi se nalazi svi moji prostori
tvoje ime na usnama još uvek gori.
Ko sam bila, a ko sam sada?
da li još uvek postoji nada?

Napustiše me snaga, mir i volja
i kao magla koja se vuče odoše preko polja,
idem bez cilja ulicama,
u pokisloj jakni i pokislim cipelama.

Gledam kako se sve u meni ruši,
i srce me u samoći guši.
Sve polako nestade i pada
kao stara i oljuštena zgrada.

Ali sve će to da prođe moj lepi,
i moje sce pred tobom neće da strepi.
Zato ću u tišini da se pomolim
i tebe prestati da volim.



 HEJ  ŽENO                                         2018.god

Okreni se i pogledaj oko sebe
Ima onih koji vole tebe...
Onih, kojima je do tebe stalo
Veruj, nismo malo...

Gorčinom je pun plač ove žene
Šta li to kriju misli njene,
Plačući provodi noći i dane
Kakve ona sa sobom nosi rane?

Zašto je slaba, krhka i tužna
Zar je njena prošlost toliko ružna,
Telo joj je puno ožiljaka i rana
Zašto je tužna svakoga dana?

Neko je uništo njenu lepotu i mladost
Obrisao joj sa lica svu sreću i radost,
Uništio život jedne mlade žene
Srušio o sreći sve snove njene.

Hej ženo kreni u život novi
Sve lepo i drago pred sobom osvoji
I znaj da nisi sama...
Ti si pre svega dama!

Vreme će ožiljke obrisati
Samo će ružne uspomene ostati –
Neće ružnih reči biti više
Sve što je u tvom životu bilo loše
Vreme će lahorom da izbriše.



NASNILJE NAD ŽENAMA                2016.god

O svete zar ne vidiš da je život čudan
Dragocen a bezvredan
Zasto ne bi čovek pomogao budan
Onome ko je života vredan.

Svi zajedno ruku pod ruku
Iz grupe nikog necemo izdvajati
Protiv muškaraca koji žene tuku
Reagovati i ovo sprečiti.

Čemu služe nasilja? Čemu ružne priče?
Zašto se o ženama loše mišljenje stiče?
Sve te muškarce treba oštro kazniti
I nadležne sluzbe za to prvo saznati.

Nijedan muškarac na ženu ruku neće dići,
Samo tako udruženi do pravog cilja cemo stići
Zajedno – do pravog i jedinog cilja
Sprečimo NAD ZENAMA NASILJA.

Aleksandar Ignjatović


PODIGNI GLAS            2022.god

Za pravo podigni glas
i život svoj odbrani.
U tvome glasu je spas,
ti si na pravoj strani.

I možda biće ti teže
al' samo jednog se seti,
i hrabri ponekad beže
kad im je glava na meti.

A kada nastaviš dalje
nevolje nove će doći,
kao da neko ih šalje,
seti se i to će proći.

I kada dođe sloboda
videćeš da je vredelo,
život će teći k'o voda,
čuće se za tvoje delo.

I opet podigni glas,
drugi će znati da cene,
kad pronađu i oni spas
u glasu slobodne žene.


ŽENA                              2021.god

Od Boga dar da život daje
I blagodat da sreću deli,
u imenu joj ceo svet staje,
dečje srce njoj se veseli.

Smisao joj požrtvovanje
I stalna briga uvek je prati,
u njenoj duši večno praštanje
jer samo ljubav zna da uzvrati.

Blagi karakter stalno je krasi,
malena snaga a volja jaka.
I loše dane osmehom spasi,
pred njom nestane nevolja svaka.

Saosećajnost nije joj strana.
Bez nje je prazno I bez života,
kao da nema greha ni mana,
al’ joj je data svaka lepota.

Mnoge vrline u sebi nosi
I dobro svako u svojoj biti,
zbog toga treba da se ponosi,
da muška ruka uvek je štiti.

STOP NASILJU NAD ŽENAMA!!!




NEPREKIDNA  BORBA  TRAJE            2018.god

Neprekidna borba traje
danima i godinama.
Ona zato i opstaje,
jer u borbi nije sama.

Podrška je uvek vodi,
da opstane, da se bori,
i da živi u slobodi
- ravnopravan svet da stvori.

Kada jednom glas svoj digne
da izbriše predrasude,
pravda za nju mozda stigne
bez prepreke i osude.

Jer hoće da srećno živi,
da ne bude osuđena,
i da niko je ne krivi,
samo zato što je žena.


NAVIKLA  JE     -2017.god

Od iskona pa do danas
na osudu navikla je.
Vremena su prolazila
al` osuda  večno traje.

Nema snage da se bori,
Slomljena je njena volja,
danas skriva, sve se nada
"Doći ce vremena bolja".

A vremena uvek ista
jos je samo teši nada,
ne sme više da prećuti
na korak je od svog pada.

Ako sada sve ne kaže
biće kasno za sve snove
jer život je samo jedan,
nemamo živote nove.



MISLIŠ DA SI HRABAR     -2016.god

Pogledaj pred sobom, tvoja
žena stoji, a ti je udaraš bez
stida i srama, i želis da misliš
da se ona boji, Zar se tako
poštuje majka, žena, dama!

Baš u tom trenutku dok
podižeš ruku, pomisli pred
tobom da je tvoja mama, al ti
možda ne znaš za tugu i
muku, zbog toga se ona stidi
tvoga srama.

Misliš da si hrabar? Nađi sebi ravnog
sebi! Možda negde tamo
tvoja sestra živi, jer baš
takvog brata ni želela ne bi,
koji svoju ženu za probleme krivi.

Ratko Popović

ŽENA

Kraljica si od rođenja
Što po svetoj zemlji hoda.
I anđeo a i žena
Ti si ukras ljudskog roda!
Oči su ti okeani
Po kojima lađe plove.
Tvoj mi pogled dušu hrani
I uljepša moje snove.
Sve ljepote ovog svijeta
Stanuju u tvojoj biti.
Ti si ukras čovječanstva
I ukras ćeš uvjek biti.
I ovom ti pjesmom kažem
I uvjek to trebaš znati.
Ti si žena, pred čijom ću
Dobrotom se ja klanjati!
Iz rebra Te Bog stvorio
Da njegova budeš sjena.
I blagoslov podario
Rađaj nova pokolenja!
Stop nasilju nad ženama!


Senka Longin

ANA

Ovakvih priča na stotinu ima
samo je razlika u načinu i broju udaraca
kako ih neka od tih žena prima.

Bila je posebna.
Lijepa, najljepša,
vesela, duhovita,pametna.
Bila je omiljena, najomiljenija
u klasičnoj, glazbenoj.
Bila je radost, talent, mladost.
Bila sve za svugdje.

I kako to uvijek biva
u savršenosti nešto se skriva.
Voljela je do ludila
nekog čudnog tipa Emila.
Zbog njega sve ostavila
za njim se u tuđi svijet otisnula.
Za ljubav sve izgubila.

Pričalo se kako ordinira po noćnim klubovima,
kako je Stella od milja zovu,
i kako ona i Emil zarađuju grdnu lovu.
Kako je u bolnici često zbog lomova,
navodno od slučajnih padova.

Što je bila starija gubila je sjaj
a Emil je postao ulični kralj.
Ani je ulica postala dom
a on je nastavio raditi po svom.

U medijima kratko:
zbog nasilja ponovo priveden
muškarac poznat policiji.
Žena u teškom stanju.

srijeda, 23. studenoga 2016.

Marina Marković

NE PRIHVATAJ            2022.god

Onoga jutra,
kada si crne naočare stavila
da iz kuće izađeš
na ulicu,
pristala si na tamu,
na zavet ćutanja,
progutala si udicu.

Onda, kada si šminkom
prekrila modrice,
obukla duge rukave po
sunčanom danu,
pristala si da budeš žrtva,
moliš se da udarci
sami od sebe prestanu.

Noći kad su te ušivali,
kada su zube skupljali
po podu,
rekla si,
pala sam niz stepenice,
pustila dželata
na slobodu!

A može drugačije
i mora bolje,
našminkaj se od meraka,
stavi naočare od volje,
iz začaranog kruga beži
duboko udahni i izađi
iz mraka!

 


ZAČARANI  KRUG                            2019.god

Nađoh te kraj puta
gde pognuta ležiš,
izvidah ti rane
po telu što bole.....
....ti se vrati kući-
nastavi da bežiš
od istine,
od života,

od večite more!


In memoriam                               2018god

Poznavala сam ženu koja je ćuteći nasilje trpela.
Na kraju je popila otrov i samoj sebi naudila!
Bila je uvek masmejana i vedra, plava!
Da li sada mirno u svome grobu spava?
Njen sin raste bez majke na ovom svetu.
Nije pomogla ni sebi, ni svome detetu!
A morala je da živi i da se bori!
Da svoga sina vaspitava i nauči
Da svoju ženu poštuje i voli,
I da je nikada ne tuče i muči!



BILO  JE  I BIĆE                     2017.god

Bilo je i biće svađa
Posle kojih bolje krene,
Malih, bučnih, nije važno,
Al dovedu do promene.

Ali kad te neko kinji
Svakog dana teškom rečju,
Maltretira, pridikuje...
Tad se duša teško leči!

,,Nije uvek med i mleko,,
Reći će vam kada čuju,
Blago njma... prolaznici,
Mogu i da pametuju.

Svakom treba mirna luka
Da joj hrli vedra lica,
Srećan čovek sreću stvara,
Nesreća je naš ubica!

Verujte u mir i sreću,
To postoji, nisu priče,
,,Srećan čovek sreću stvara,,

Samo to nek vas se tie!



UPLAKANA DECA           2016.god

Došao je tata
pijan iz kafane,
polupao prozor
od ulaznih vrata,
razbio tanjire,
vikao po kući,
istukao mene
i mlađega brata.
Vukao je mamu
za kosu po kući
i stezao jako
oko tankog vrata.
Molila je prvo,
pa vikala jako
i krčala čudno...
...onda nasta tama.
Pokrio sam oči
u molitvi tihoj
da je tata pusti
da ne plače mama.
Nisam bio svestan
u tom strašnom trenu
ubi otac moju majku
a rođenu ženu!
Ostala su samo
uplakana deca
i ranjena srca
da se s tugom bore.
Nema više majke,
sama duša jeca,
njena usta više
ne mogu da zbore.
Uvek će da pamte
kako krši ruke
dok se otac kući
s nekog posla vraća.
I sakriva lice
modro od šamara,
uplakane oči
podbule od plača.
U sećanju uvek
će im biti mlada
njeno lice neće
dočekati bore.
Nema više njenog
uzdrhtalog glasa,
mrtva usta više
ne mogu da zbore.


Nerandža Nena Kostić


KO TO TAMO PEVA                  2020.god

 
Od jednog šamara neće ti pasti
kruna s glave...!?
Tako počinje otpadanje maltera
s fasade života.
- Kurvinsku majku,
kurvinsko seme...!
A od kurvaluka samo senka dange
na nekad lepom licu.
Ni pomisao, ni namera, ni dokaz.
Ništa osim zgužvanih tabaka
lirskog igrokaza sred 21. veka.
Utamničenih razornih mina
sred četiri zida,
šivaćih mašina s pedalama
koje štepaju memoare.
Treba voleti;
sijaset glasova oko olupine kljuca,
u mozak, u kostin, u krv.
Dozvoliti nekome da oljušti koru
gnjile voćke
i stoički podneti novo gadjenje.
Treba pustiti u život vazduh
i zatajiti strah od ugljendioksida.
Disati, disati dok sve tapije
izgutaju plamenovi.
I kad izgori
upitati se:
- Ko si...?


*****                2018.god

Krhka od zakrpe.
Tudja sebi...
Grešna do bola...;
U bolu ne piše više ništa,
odaju oči.

Nedorečena
na poligrafu laži.
Zver
pod katancem drži...;
izdaju strah oči.

Izrodila.
Skupljala letinu
za transparent - Žrtva.
Svega se odrekla
sem istine u očima.

Hrtovi tamo,
krtice svuda.
U ćoškovima ulica
naizgled spokoj.
Mirno spava vasiona


ko bi u očima nazreo pakao...


ISPOD KOŽE             2017.god

Ulazio si u kuću poput lančanog vetra
večito treskajući,,prokleta"vrata
u strašnoj žurbi ,samo u prolazu.
I uvek si urlao poput životinje
a mi smo ćutali bežećli po ćoškovima kuće. .
Govorio si vulgarnosti,
stotine ružnih reči uz psovke
prostački,bezobrazno do bola
i odlazio dok smo mi ostajali uplašeni
u budžacima sobe.
Veliki Gospodar zemlje i neba
Bog koji je izmislio svet!
Budalaština-strahota-greh !!!
Tako smo rasli u sirovoj
seljačkoj svakodnevici,
uz hiljade grubih nesnosnih reči.
Zakon je postojao samo za posebne
ne i za obične
a mi smo legali i svanjavali
uz suze očajnice,
nemoćni da istini zagledamo u oči.
Govorili su:
- Pusti, ćuti ,zažmuri
dok vihor prodje ,po nekad odglumi.
I prodje Gospodo draga,
ali pola ovog mog jedinog života!
Svakodnevno izbegavajući jednog skota!
Da li je to proročanstvo ,neznanje, nesreća..!?
Tera me iznova svaki dan na analize
da konačno shvatim,da sve to odbacim
i preobratim sebe u drugo biće.
A može li se preskočiti pola života,
može li se kupiti druga polovina lepša i bolja.
roditi se nova žena iz loma!?
To je samo pusta bajka.
Posledice ostaju za života.
Strah,strepnja i ožiljci.
Ne može se ispevati emocija ispod kože
zapisi su previše bolni.
Nesrećan je život takvog kroja
od modričastih boja.
Spas ne dolazi ni od zakona ni od vlasti!
Zahvaljujem jedino milosti Božjoj
što sam život izvukla
iz nasilnikovih kandži!!!


DALEKO OD NAJDALJEG    2016. god

Ponesi svoje otrove drugoj,
čašu žuči,
oštricu sečiva
I uginule ptice.
Nek ti nedra
od psovki zamodre dan
I stihovi
kao kost zastanu u grlu.
Prvi i poslednji
na listi varvara ostani
kao dokaz da zli
biserje prljaju .
Nisam te fizički ni takla
moja pest zatvorena ječi,
igrom reči
zaludu tvoju svest dozivam
jer znam
da si ...neizlečiv.