Ivana Una Nenadović

ŽELIŠ LI MI SREĆU???

Želiš li mi sreću?

Gledaj me u oci

i konačno se izjasni

da posle toliko godina

zaista potvrdiš ko si!

Vidiš kofere u ruci -

neću se pozdravljati

ni s tobom

niti sa bilo kime

i neće mi na pamet pasti

nostalgije za srušenim domom...

Želiš li mi sreću?

Nekada davno sklapasmo prste

dok se ne zarobismo okovima

obećanja, uslova i zakletve.

Pričasmo bajke,

maštasmo o najboljem sutra

sto ikad postojalo je...

Ko nas iz stvarnosti trze

dok mi na licu ureza

otiske prstiju tvojih?

Želiš li mi sreću?

Još uvek lebdim

neprobuđena iz kome,

ali ne plašim se

sto različiti smo pred svetom,

al' ne na nebu

kome vrištim

i molbe i kletve,

pobune protiv svega,

neme kao opomene

pred davno učinjene greške...

Ne bole fleke po telu -

nisi ti ubio mene,

ubio si onoga princa

kojeg sanjah davno,

čoveka u sebi

a da ni trepnuo nisi!!!

Nije dovoljno "izvini",

niti plačna zavijanja

da nećeš više,

da vodićemo decu za ruke

i da poklonićeš mi

dvorac na obali mora...

Meni je dosta svega -

i gorkog i slatkog,

i besa i pomilovanja!

Želiš li mi sreću?

I u beznađu je bolje

nego ovde,

gde crvi se uvlače pod kožu,

na telu beleže otisci

u cilju prestiža,

vidljivi i pod šminkom,
a bajke imaju tragičan kraj...