DULE
Zvala se Dušica sa nadimkom Dule. Imala je reputaciju „lake“
devojke.
Dušica se ipak udade i to ne za bilo kakvog već za, lepog i
bogatog momka. Kud će šta će sa „poštenjem“... majka, tetke, ujne, strinke
zaklaše gusku. Sasiren krv ko džigerica smotaše u zavrzoljak... na ti, pa čini
tamin kad će ga razmažeš po postelju. Tako i bi. U baraku bije goč, svekrva
nosi sepetku visoko podignutu i u njuma čaršaf okrenut tako da se vidi
„poštenje“. Po majku ide mladoženja, zadovoljno širi ruke i vika: ja sam s moje
Dule zadovoljan!!!
Ete, pribegneš na prastaro lukavstvo i izbegneš ćutek i
sramotu. Tad i celog života.
U ruralnim sredinama važilo je nepisano pravilo (ne sumnjam
da još uvek važi u nekim krajevima). ŽENA SE TREBA BIJE TRI PUT DNEVNO do
četeres dana. Da se ne povampiri... vitilj da ne vati. Ako ništa nije zgrešila,
ako i poštenje donela, ona si znaje što ga je zaslužila.
Devojke koje nisu donosile „poštenje“ u brak maltretirane su
i psihički i fizički. Najgnusniji način za koji sam čula, a desio se u mom
selu: mladoženja je nevestu golu dovukao na sred avlije i naočigled gostiju je
šibao debelim mokrim konopcem. Nekad beše sad se pripoveda. Da mi, žene u
današnje vreme jedemo ćutek zbog poštenje ni jedna vala ne bi pretekla...
Nevinost nije od presudnog značaja za srećan brak. Vremena
su se promenila, biju njini, al biju i naši!
Nemaština, tranzicija, prosti sadržaji u sredstvima javnog
informisanja, alkohol, droga i slobodna prodaja „lekova za smirenje“... su
najveći krivci svakodnevnog nasilja u porodici, školama, na ulici... Do nasilja
ne dolazi nužno od partnera i nužno od muškarca, ali tema je nasilje nad ženama
pa se držimo toga. Poznajem žene koje godinama trpe nasilje i ništa ne čine da
sebe spasu, jedino im je potreban sagovornik koji će slušati njihove žalopojke.
Vremenom sagovirnici se gube a žrtve ostaju same sa sobom čekajući novu rundu.
Poznavala sam ženu, moju školsku drugaricu koja je htela da
napusti nasilnika i vrati se ocu. Otac je nije hteo. Kada se ubila bez trunke
žaljenja je govorio: Bolje mrtva nego raspuštenica! Primera ima mnogo, jedan od
njih sam i sama. Nisam doživela nasilje od muškarca jer bi mu to bilo
poslednje. U protekloj godini doživela
sam najgore moguće psihičko zlostavljanje od strane poslodavca. Pucala sam iz
moćnog oružja FB u njih, ne u sebe. Doživela sam i fizičko zlostavljanje opet
ne od muškarca, već od člana porodice.
Iako si se rodila u ovoj kući nemaš pravo da upadaš u nju i biješ svoju
sestru zbog novca koji nemam. Suvo vime se ne muze i ne traži se suza iz
ćoravog oka.
Ja sam žrtva a zakon je na mojoj strani.
Učinila sam nešto za svoju ličnu zaštitu, niko to ne bi
učinio zbog mene.
Ne očekuj ni ti pomoć ni od koga UČINI NEŠTO ZA SEBE ŽENO!
Nema komentara:
Objavi komentar