Vesna Petković Pešić

GRUDVA        2025.god

Grudva mesa šutnuta

sa vrha planine...

Kotrlja se.

Kotrlja se.

Svaki kamen trga komad kože.

Otkinuti pramenovi kose

ostaju tužno vijoreći na vetru

kad u gusto granje,

u prolazu,

zapetlja se.

A oni,

kao da se hrane

njenim jaucima.

Odjek udara grubih đonova

od tlo

kroz tišinu se prolama.

Zastanu kad ona zastane.

Kruta čizma

zarivena

u njeno meko tkivo

gura je

da nastavi kotrljanje.

Ustajanje.

Padanje.

Ustajanje.

Padanje.

Suze pomešane s krvlju

i ugašen pogled.

Teturanje.

Cinično cerekanje.

Lešinari i besmoćna žrtva.

Neravnoteža

ustajalog svemira.

Ravnodušna priroda

naizmenično

grli je i razbija.

U grlu

zaglavila se koska.

Ako zavapi,

ko će je čuti?

Oko nje

gomila stvorenja

što Bog ih stvori

po sopstvenom liku.

Ali nigde čoveka.

Nigde čoveka.

MOJE SU OČI TVOJE OGLEDALO             2024.god

Ja sam
tvoj jedini mogući izbor.
Pogrešan.
Tele spremno da utrči
u zagrljaj dželatu,
nesvesno
da tvojim napuklim vratima
vuče me mračna magija detinjstva
koje se ponavlja,
ples krivice naivne verem
u neko bolje sutra
što menja sve iz korena.
Ti si portal
kroz koji nasmejana ulazim
u obećanu zemlju,
samo da bih shvatila
da obrisan osmeh
najteže je breme.
Nedokučiv bol
na tvom skamenjenom licu
oživljava kroz moju
bolnu grimasu.
Prepoznaješ ga podsvesno
i ponovo proživljavaš kroz mene
sve blatnjave nanose
što na tvoju dušu
bacilo je vreme.
Hajde, hajde!
Udari me!
Tragovi tvog dlana
u obliku nepravilnog srca
na mom obrazu što gori.
Tamna senka
u obliku mog zgrčenog tela
na zidu našeg stana.
Podnesi žrtvu tom diljem demonu
koji tvojom suštinskom nemoći se hrani.
Reci mi, da li prestaje tvoj bol
kad sediš na tom klimavom tronu
sa pogledom na moju raskrvavljenu ranu?
Moje su oči tvoje ogledalo.
Reci mi, šta vidiš?
Reci mi, voliš li me više
kada me povrediš
i mlitavu ostaviš na podu
da ližem krv sa pukotina nekadašnje sreće?
Da li me mrziš?
Da li me se stidiš?
I sad kad smo stigli do tačke bez povratka,
hoću li prestati da negiram sebe?
Ili će me stihija prividnog života
opet dovesti
do nekog novog, a uvek istog, tebe?
Hajde, hajde, udari me!
I, gle!
Kroz odškrinut portal
zamičem u noći i otirem
isušenu krv sa iznurenog lica,
zaboravljene suze ispod trepavica.
Hej!
Tvoja senka što me juri
postaje sve bleđa,
nestaje.
Tvoj odraz u mom oku kopni,
ali, tvoj vampirski ugriz
na mom telu ostaje,
da uporno gori, da me podseća
da preživela sam zime
i dočekalannova proleća.
I tu, na mestu gde bolom me je zadojio svet
drhtavim rukama, umesto korova,
da posadim cvet.