Bojana Veličković

 

KRV MOJE KRVI                       2020.god
 
Bila si žena u crvenom kaputu
i mahala si svojoj deci,
nasmejana, uplakanog srca
čekajući njihov povratak
zaboravila si na svoj život.
 
Ispod šešira vijorile su se tvoje  lokne
guste, crne, vrcave kao i ti
Ah, kako je bio dovoljan pogled na tebe
i da prostor obasja čudna svetlost
koja se prelamala u tvojim veselim očima.
 
Polako i sigurno svim silama, potrudio se neko
da ti išćupa srce, ošiša te vesele uvojke i ugasi ti svetlo u očima.
Ti si i dalje stajala i mahala, ovog puta svima nama
 koji ti nismo pomogli, koji smo bili tvoje Jude,
 i nemamo opravdanja za to!
 
 Nema te više.
 Nema mnogo toga.
 Odnela si sa sobom i ono malo što je valjalo
 na temelju, izgrađenom mržnjom.
       
Molim se da si na boljem mestu,
molim se da si zaboravila
molim se da nikome tamo nisi rekla.
 
Molim te oprosti meni,
mojoj krvi, krvi moje!