SUH ZRAK
Pod čizmom punoj kilometrima
je suva trava, spržena dahom
sunca avgusta, memento mom
nemiru na tišinu jednog kolodvora.
Kameni svod obavijen bojama
sumraka
prima moj uzdah, ali ćuti.
Taj portal bi me odveo u druge
dimenzije,
kad bi samo umio pričati.
Drva, kuće mojim sestrama selicama
trunu u ovom zaboravu, odbačena
od majke prirode. Grane pucaju,
ali
ne jecaju, dok mene probada ta
frigidnost.
U daljinama zalaska sunca prostire
more svoj valcer od šumova,
zavodeći
rubove čamaca da pristignu što
prije
u njegovu tamnu dvoranu tišine.
Suhim zrakom zaustavljam suze
koje nadolaze iz prošlosti.
Dal' mi pada teže čežnja za tobom
ili
kajanje što smo se uopšte sreli?
Nema komentara:
Objavi komentar