PRIČAM PRIČU ŽENAMA O GNUSNOM NASILJU - NE TRPITE NASILJE 2023.god
Posle 4 godine proganjanja bežala sam i sudarala se sa njim kad sam se najmanje nadala.
U mladosti kao cura, volela sam tajno drugog mladića, isto tako i on mene. Bio je bogat, a da ne bi ljubav bila iz interesa izbegavala sam ga i pravila sam se da me ne dotiče. Kasnije u životu kajala sam se što nisam imala hrabrosti da mu priznam da ga zaista volim i ne iz interesa. Moja sramežljivost obila mi se o glavu.
Moja majka je presekla i odlučila da se udam za progonitelja, tih dana bila je bolesna, smestila sam je u stacionaru Zelengora u Niškoj Banji na lečenju.
Desetak dana je bilo malo da se upozna neko s kim ćeš da provedeš život. Upade on jednog dana kao oluja i kaže: došao sam da te prosim, okrenula sam se i odgovorila, ne dolazi u obzir ja se neću nikad udati, na moje reči on se okreće i odlazi. Potrčala sam za njim i rekla mu:
- Sačekaj! Sada si došao i nikad više, nemoj da me kompromituješ još i moja majka nije tu.
On na moje reči mi odgovara:
- Ja sam sa njom sve sredio udaćeš se za mene.
Čuvala sam svoje bratančiće koje je majka ostavila zbog mog brata koji je bio alkoholičar i pazila na majku. Sutradan oko 10 sati pre podne došao je progonitelj sa svojom majkom, bratom i snajom i kaže mi:
- Idemo za Nišku Banju, spremaj se, spremi decu i povedi i njih!
Dok sam se spremala nemo su me gledali i pogled s mene nisu skidali.
U Niškoj Banji pridružila nam se i moja majka. Kako ćemo, gde ćemo predložio je restoran Proleće. U restoranu već nas je čekao aranžiran sto. Auuu začudila sam se, on je sve to planski osmislio i isplanirao. Kada smo došli do deserta ustade i reče:
- Gospođo Mladenović, da li mi dozvoljavate da zaprosim ruku vaše Svetlane?
- Da sine, čuva nas jednog po jednog, sada čuva bratančiće, rekla mi je da se neće udavati.
Zatečena samo što nisam pala pod sto, vuče me ona za haljinu a meni se učinilo, a tako se i dokazalo, da mi je odabirom životnog saputnika ispala verovatno i nenamerno najveći neprijatelj u životu. A ja volim jednog plavog divnog dečaka kome nisam nikada priznala da mi se dopada i da sam zaljubljena u njega. Ustade moja majka koja mi je bila sve u životu i kaza:
- Nema ona šta da se pita, vreme je za udaju!
Nazdravi ona prijateljima, poljubi zeta i reče mu:
- Sine da mi je čuvaš ko oči u glavi, ona mi je sve, ona je čuvar kuće, moj domaćin. Nikada mi nije rekla neću ili ne mogu. Oči majkine.
Poljubi on moju majku u ruku, tu se raziđosmo, ja odvedoh moju majku u Zelengoru a suze se usput ne zaustavljaju. Ona mi tada reče:
- Čedo moje ne plači, ne huli na Boga, lijep momak.
- Plašim ga se majko, proganjao me, osećam da nešto nije s njim u redu, neće mi ga duša.
25. avgusta 1968. godine u restoranu Central bila je moja, mogu slobodno reći „crna svadba“. Krenusmo nemom šetnjom kroz glavnu ulicu a grad prazan, sve sposobno je mobilisano, samo po koji stariji čovek sedi na klupi i čita novine. Ispred bivše beogradske kuće jedan kiosk, a na njemu naslonjen stoji čovek kojeg volim svim srcem. Eh sudbino prekretnice, osećam da stojim na raskršću dobra i zla, šta si odlučila umesto mene. Srce i oči ostadoše mi ispred robne kuće.
Ulazimo u restoran Central lepo dekorisan za ovakve prilike. Skupilo se društvo, familija, prijatelji samo mi najmilijeg gosta nema. Stiže telegram od najvoljenijeg brata s pesmom „Sestra mi je poručila da se udaje“, i porukom: Svi svirači i pevači danas za moju sestru i moju dušu pevajte. Dragim gostima prijatan ručak. Pala sam preko stola plakajući u glas da bar na ovaj način poručim svima da sam danas najnesrećnija bez mog brata glave moje porodice, i što se udajem za ovog čoveka kojeg nisam volela, niti mi je dao priliku da ga zavolim.
Kad su me malo protresli rukama moja majka i moj mlađi brat zagnjuriše glave u tanjirima sa čorbama, a ja još jače zaplakah da su me i gosti čuli:
- Jao meni tužni dane zgubidane šta sam kriva!
Moj brat, inženjerac, danas je s vojskom sve do granice, čuva mostove jer su u Čehoslovačkoj velike demonstracje pa su zbog toga i svi bili mobilisani zato su i prazne gradske ulice. Pevač završi pesmu i više mi nije bilo važno ništa, samo sam pazila na majku i brata.
Ručak se služio. Jedna žena koja je sedela preko puta nas, verovatno sa njegove strane, osetila sam da je nosila zlo u sebi, naglas reče da su je svi gosti čuli:
- Ovde će svi da pomru dok se ručak završi. Kao i svemu i ovom činu dođe kraj. Razmišljam i jako mi je teško kako će moja majka prvu noć da noći bez mene. Bila je već srčani bolesnik, a kako ću i ja. Ko će bratovljevu decu da namiri, drugog brata da sredi? Svaku muku druga muka pretiče, moj suprug odvede me u iznajmljeni stan, groznica me tresla u avgustu mesecu, bila sam sva slomljena.
Ovakav strah nisam do sada osećala, samo znam da će me noćas ko malog Radojicu mučiti.
Odugovlačila sam da otkopčam venčanicu, razbesneo se i vikao na mene da je ceo stan odzvanjao. U postelji je bio rat, stidela sam se, plašila sam ga se, u isti tren nasrnuo je na mene kao monstrum, bila sam sva u grču, mislim na majkua a to što će biti večeras neka bude sutra. Od patrijarhalnog vaspitanja, kao da sam iz šume došla, majka je stalno govorila tokom mog odrastanje da čuvam kao oči svoje devičanstvo, tu svetinju što svaku devojku odlikuje, a oduze mi ga noćas čovek kog jedva poznajem i koga ne volim. Od njegovog bolesnog pogleda i ponašanja ledila mi se krv u žilama, naslonim glavu na zid da razmislim šta sam to uradila.
Udari mi on dva šamara, soba mi se okrenula oko glave i zaspao je odmah, Prebrojavala sam zvezde na nebu i molila Boga da ova noć ugleda videlo, ali ne i ja. Iznedrilo jutro divno avgustvosko sunce, skuvala sam kafu, prinela slatko i vodu, ustao je, gledao me kao gladan pas mršu i kaže:
- Za gde se to spremaš ?
- Moram da odem da obiđem majku, video si kako je juče imala težak dan.
Doduše prihvatio je da odemo i spremio se odmah. Obukla crvenuhaljinu. Znam da mi bi više pristajala crna, ali bi majka odmah shvatila da sam u žalosti.
Ulicom smo išli udaljeni jedan od drugoga da je mogao kamion sa prikolicom da prođe izmeđiu nas. Srećom moja majka je tu blizu u obližnjem kraju. Prilazeći kući noge su mi se tresle, prikupljajući snagu da odglumim, da ne primeti da ja već nisam srećna. Ulazeći u dvoriše moja majka sa cigaretom i kafom sedi na stepenicama suze roni, kao da oseća da me ispratila u pakao. Cigaretu do tada nikada nije zapalila, rasplačem se iskoristim situaciju, da se bar isplačem za grozno provedenu prvu bračnu noć. Majka je već doručak spremila i sto postavila.
On se nervozno vrpolji, jedva je čekao da izađe, primetila je to i moja mudrica.
- Hajdete vi deco, ajte polako.
Okrećem se, saplićem gledajući moju tužnu i umornu majku, žao joj je što nismo doručkovali a toliko se trudila. Pomislila sam:
- E moja majko! Žali ti mene, put me već vodi u pakao.
Kako malo zamakosmo on će meni:
- Idi ti kući brzo ću ja da dođem.
Znala sam da ide u kafanu, već miriše na piće. Požurim u stan operem sve što se moglo oprati, venčanicu i njegovo odelo pripremi za hemijsko čišćenje.
Spremim ručak, dekorišem sto, dobro vino i dve čaše postavim. Došao je u 12 sati tokom noći, dočekala sam ga sa osmehom, ponudila da sedne za sto.
Udario me! Preletela sam preko stola i sela na krevet. Opet je zaspao za tren.
Uzalud sam jecala a iz svog sećanja izdvojila sam jedini zlatom obojen dan, dan kada se rodio moj mlađi brat.
Nisam nikada volela nasilje niti moć poput Kleopatre, da vodim osvajačke ratove, da volim poput Julije, a da umrem zbog ljubavi često sam maštala.
Dan se novi rađao, rane su krvarile, jače modrice na licu, vratu i usnama oslikavale se. Svanulo je. On u krevetu, a ja na fotelji cele noći plakala sam i stavljala led na moje modrice da majka ne vidi. Ustade on. Navratila je i moja svekrva, koja je trenutno živela kod njegovog brata. Gledala je moje lice i licemerno se smejala. Odem da skuvam kafu za nas troje, pripremila sam slatko i flašu s rakijom. Volela je da pije. Tek ona će:
- Eee moj sinko, ove sadašnje mlade školuvane neće ti donesu sreću, da si uzeja onu iz Matejevac, davaše ni 5 ari vinograd i limuzinu.
- Jeste majke, pa da na limuzinu stavim zavese kad je vozim, ova je gola ko pištolj ali je došla poštena.
- Pa kad si je takoj sinko, kakvo si joj napravio ovej modrice.
- Prekini !
Ućuta se ona. Krenem ja, ruke se zatresoše od njegovog dranja, ispade mi poslužabnik i sve se razbi u paramparčad. Ulete on u kuhinju, uhvati me za vrat i udarao mi glavu o zid sve dok se nisam onesvestila. Njih dvoje su izašli iz kuće ,a komšinica je pozvala hitnu pomoć. Prosvestila sam se u bolnicu, oko mene lekari, sestre, ušivali su mi razbijenu glavu i između sebe govorili:
- Koji li je ludak ovo uradio?
Preživela sam i ovaj horor, a šta je sledeće pitam se?
Moju majku je već neko obavestio, došla je kukajući, čupajući kosu.
- Šta se to dešava, rano moja! Živote moj! Govorila si mi da te je strah od njega i da se čudno ponaša a ja mislila da je početak novog života pa dok se prilagodite.
Odgovorih joj:
- Ako majko ovo preživim ostaviću ga. Idem u sud da podnesem zahtev za razvod braka da navedem da je nasilnik i alkoholičar, ne prokukala ja, šta će narod reći.
Izlete moja majka kao metak iz kuće, pronašla ga je u nekoj kafani, šta mu je rekla ne znam, on dođe kući. Skamenila sam se od straha kada sam ga videla, legao je i zaspao. Cela kući je bazdela na vino. Ujutru je bio miran popio kafu, uzeo slatko a doručak je odbio. Izađe doteran, al se brzo vratio. Reče mi:
- Znam da voliš pozorište, viđao sam te tamo, kupio sam karte za večeras.
Samo sam klimnula glavom. Nije više izlazio, sedeo je na fotelji i čitao od Dostjevskog „Idiota“. Kao svaka žena u kući a na tamo a na ovamo, obiđem ga i kažem:
- Hoćemo li ti i ja popiti kafu?
- Može.
Donesem kafu, sednem pored njega, dodam mu šolju. Kad je počeo da pije, vidim ruke mu se izperutale, a pomalo i lice. Sve sam shvatila, pa on je već u podmakloj fazi alkoholizma. Došlo veče da se spremamo za pozorište, meni se ne ide, osećam opasnost, ali pokušavam da stišavam pomahnitale strasti straha.
Obukla sam elegantnu crnu usku haljinu, stavila bele bisere, štiklice i predivnu tašnicu diskretno protkanu biserima. Za frizera nisam smela ni da pitam, napravila sam divnu punđu kao Katrin Danev. Pogled nije skidao s mene, a najradije bi me rastrgao. Primetim između ostalog da je patološki ljubomoran. Seli smo u prvi red. Dođe jedna persona u smoking odelu. Pozdravi ga i predstavi mene kao svoju suprugu. Ode čovek a ja se zagledala put pozornice, tek se taj čovek vraća i pravo ide ka meni govoreći:
- Svetlana je rusko ime, voleo sam jednu Svetlanu, ličite na nju.
Moj suprug me je oštro pogledao.Ukočila sam se od straha i pitala se šta li sad smera. Poče predstava „Gospoda Glembajevi“, počele su i batine usred pozorišta, udarao me, štipao, šutirao ispod stolice da su mi noge kasnije bile sve u modricama, a kada bi se ljudi iz publike okrenuli on bi kao brižan suprug rekao:
- Izdrži dušo sad će prvi čin da se završi pa te vodim kući.
Stigli smo kući, noge izubijane, čarape pocepane bubrezi bole od udaracaa on naređuje da se svučem ko od majke rođena i da legnem. Uštirkana bela posteljina okolo ukrašena venecijanskom čipkom za tren oka posta mokra i krvlju umazana, palio je cigaretu za cigaretom i gasio po mom telu. Kad urlauknem od bolova zatvori mi rukom usta.Ta noć i te boli ostale su zauvek zapečaćene u mom srcu.
Da sam bila u logoru smrti mogla bih i da razumem ovaj životinjski poriv, on drsko i bestidno pita:
- Ko je onaj čovek iz poorišta?
- A kako bih mogla znati, pa zar me nisi ti upoznao sa njim?
Udari mi on šamarčinu i dan danas kada me zaboli ta strana znam da je to od njegovog žestokog udarca. Došlo to opet do moje majke, svet kao svet voleo je da prenosi. Ulazi moja majka u spavaću sobu, vatru bljuje a ja gola ispečena od pikavaca koje je svu noć gasio tek venčani suprug. Napolju opekla avgustvovska vrućina od koje me još dodatno bole žive rane. Molila sam Boga da mi dušu uzme dok sam još u komadu. Bolovi nesnosni, ode moja majka u apoteku i donese Šaljićevu kremu, kako me prstima dodirne kao da mi otvori ponovo živu ranu.
- Majko, ako ovo preživim ja se razvodim.
- Ne dijete moje, ti u sud, a ja pod voz, doakaće i njemu neka sila, sramota je a tvoja muka je prevelika, što kamen nisam rodila.
Tako je dan za danom prolazio, svaki još gori dolazio. Pištolj kalibra 6,35 često je bio uperivan u moje slepoočnice, rekla bih mu:
- Pucaj! I posle moje smrti, živeće jedna Svetlana da ispriča priču ženama o gnusnom nasilju.
Pamtim podrum u koji sam zaključavana. Jednom prilikom dok sam bila zaključana doneo je jednog ogromno,g baš velikog pacova. Znao je da se plašim i malog miša. Skočila sam od straha na jedan sto, gledali smo se dugo, pacov kao da je znao da sam nedužna i odjednom je nestao među stvarima. Ludu sam sreću imala što je od besa zaboravi svetlo u podrum da ugasi, inače bih od straha precrkla.
Rodila sam dve predivne ćerke na koje sam prenosila i iskazivala svu svoju ljubav koju sam imala i koju imam u sebi. Preživele su i one strave u užase od rođenog oca i svoju majku – mene 100 (sto) puta sahranile. One dve su bile moj jedini motiv da preživim ovaj pakao na zemlji. Upadao je u delirijume tremense, lečila sam ga na psihijatrijskoj klinici u Topoonici, apsitinaro je samo za vreme bolničkog lečenja, a kad bi ga otpustili tog istog dana bi se napio. Trajalo je to njegovo iživljavanje nada mnom punih 35 (trideset pet) godina. Umrla je moja majka. Kada sam joj ostavila 40 dana odmah sutradan na zahtev moje dece podnela sam zahtev za razvod braka. Godinama me je uznemiravao, obraćala sam se policiji uglavnom nisu hteli da se mešaju u bračne odnose sve dok se nije pojavio Zakon o zaštiti žena koje trpe nasilje. Njega sam se nekako otarasila, ali ne i strahova i košmara koje imam i sada, a koji mi ne daju mira. Razdire me i progoni prošlost i danas zbog koje nisam mogla da ostvarim bilo kakvu drugu emotivnu vezu. Poverenje u muškarce sam zauvek nepovratno izgubila, pa mi se zbog toga često u glavi nameće i vrzma moja misao:
„Zadocnela sloboda, a u duši ostao je zauvek zatvor“.
Moja poruka ženama:
Ne trpite nasilje, ne ispunjavajte hirove prikrivenim psihopatama koji su u stanju da vam čak i cigarete gase po telu bez imalo empatije. Ne dajte se nasilnicima koje ne dodiruje vaša patnja i bol. Blagovremeno odlučite šta želite od života, da li želite ljubav ili večito zlostavljanje, suze i bol. Gde je u braku prisutno nasilje, znajte da tu prave, iskrene i duboke ljubavi nema kakvu bi trebalo supružnici da je imaju, da je gaje i neguju između sebe. Budite razumne i ne dajte nikome da vam lomi kosti i peče vas na žaru nezasluženo, ili da od vas načini emotivnog invalida po pitanju ličnog emotivnog života kakva sam nažalost postala i ostala ja. Bila sam žrtva strašnog nasilja punih 35 godina danas više nisam. Toliko sam bila očajna da sam se ponekada pitala još koliko godina moram da živim i da trpim takvo strašno zlostavljanje i tako strašne batine. Bila mi je draga misao da je bolje da što pre nestanem da me nema s lica zemlje, nego da nadalje živim. Živela sam s nasilnikom i izdržala zbog moje dece, sve dok me moje divne ćerke same nisu otrgle i spasile od nasilnika. Hvala im! Danas su mi i nadalje jedino moja deca, moje ćerke i moja divna unučad moja jedina i najveća ljubav zbog kojih i živim. Hvala vam što ste saslušali ili pročitali samo jedan sasvim mali segment iz mog ličnog života, iz života žene koja je bila zlostavljana i trpela nasilje punih 35 godina...
24.07.2023.
.jpg)
.jpg)
