SUTON TIŠINE 2025.god
Opet je suton pao ko teški zastor sivi,
prozor duše strah joj steže ko omča.
U kući hladnoj, u kutku sobe bez svetla
sene po zidovima se kreću,
od jake reči što kao nož na nju padnu
svako veče.
Pod nogom škripi stari drveni pod,
ona ćuti, svet za nju je nem.
Sklupčana u ljusku od boli,
traži toplinu u sećanju na majku,
koja joj je pevala: „Sve dušo, prolazi...“
U straha, kroz sivu maglu,
ruke podiže da lice zakloni,
od pogleda što je goni,
od reči oštre ko staklo,
što režu joj dušu,
od udarca što suton tišine
ko crtu crnu ostavlja trag
na njenoj koži.
U očima joj strah se rađa,
gde je nestao onaj smeh vedri?
Gde je devojka što pesmu je pevala?
Čuje se šapat, al’ to nije molitva.
U tišini, koja srce parče po parče kida
pitanje ko optužba postavlja –
„Jresam li ja kriva?“
Svaka je modrica priča nema,
svaki strah u duši, otvorena rana.
Ali u sutonu, kroz suzu nada sja,
Jedna se sveća nečujno zapali.
To snaga njena iz pepela se diže
i odlučno kroz šapat, usudi se da kaže,
„Dosta je, idem ja.“
Njena nežna ruka, sada ko čelik čvrsta
briše suze i piše novi početak.
Suton tišine ne traje zauvek
Iza noći svanuće i zora bela,
svaka slomljena, ali slobodna žena
nek bude nada što novi svet otvara.
Neka se čuje i neka se pročuje
glas kroz suton sivi
svaki krik, svaki znak je važan,
neka se okovi što tišinu kuju
za sva vremena skrše,
neka ih odnese vetar na svojim leđima
jer nijedna ruka, u srdžbi ili gnevu
nema pravo da tuđi život
u tišinu uguši.
Neka se čuje istina
koju u strahu, u tmini, u srcu skrivanom
su čekali dovolnjo dugo!
Neka nebom odjekne glas
jedne hrabre žene,
sada je vreme da je ceo svet čuje,
Kad svaka žena progovri,
milion žena oslobađa
i najduži lanac kida.
Nijedna žena ne sme biti sama,
kad protiv nasilja diže se cela nacija.
I u zoru što svanuće sigurno
nek naše majke, žene, kćerke, devojke, bake, stine...
pevaju pesmu hrabrosti, a ne o sutonu tišine
da nasilje ne bude nikada više
njihova sudbina.
Po rubu istine strah ga njegov vodi,
kako duša vapi za njom,
za onim MI?
Kako ga stežu nemiri,
kada mu pretvara u MI
gde nema ga.
Oblak mu donosi kišu
kapi da mu nežno brišu
tragove njene
jer zna da više neće
ostati ništa od one neprikosnovene sreće.
Dah na staklu, latice ruže, smeh...
prekriće magle guste, i svaki greh puste...
U njegovom strahu nema bistrine,
tad laž lako se rodi,
da „kao muškarac“ ima pravo da vlada
nad telom i dušom njenom,
da zloupotrebi ljubav
dok nedostojno pognuta pod pesnicom
srce joj se pod nogama njegovim grči.
Niko nije video njene suze,
nikome nije otkrila boli muku...
osim kiši i vetru što svira
ispod vlažnog, starog trema.
U pelcerima straha
nepovratno gubeći sebe utone u magle,
lutajući po mraku života,
sapliće se o ljubavi mrtve,
odgurnute njene raširene ruke.
Sada ga prate zombiji ljubavi gladni,
lovci na duše, nezasitni
i usne ljubavnih vampira.
U strahu velike su oči,
vidi da strah ga koči,
sve mu (pro)pada u maglu,
pogled čežnje visoko priklješten,
duša mu ozebla, stisnuta,
nebu stremi,
sa ruke ispružene suncu
što nazire se kroz maglu i mrak,
negde u visinama k' njihovim MI.
Sam da mu prođe neće
sa onim što ga plaši,
što pre da se suoči
dok nije postao manji od vaši,
otvori se i slabosti uoči.
Dal ' sudba njegova je kleta,
u mraku da luta,
padati, ustajati,
kroz maglu te nazirati,
večno tražiti, dozivati je?
Kad ne vidi dalje od mraka,
sve dok đavo ga vije,
zna da s' druge strane straha,
njegov pravi život se krije.
Zna da je žena, ali i ČOVEK,
našla u sebi tragove samopoštovanja,
ide dalje, korača putem i ne osvrće se
stranputicama pogrešne ljubavi.
ČEKALA JE (Stop nasilju nad ženama) 2023.god
Jedna golubica bela s' grančicom masline,
koja samo ljubav je sve što poznaje
ni sa kim ista, ni sa kim slična
čekala je u svitaj zore bestidnik, kukakavac jedan,
da i donese cveće što raste u snovima.
da njenu tugu dugu i nežni čežnjivi pogled
izgubljen daleko u beskraj
uteši i vrati joj blistavi sjaj u očima koje su se
Donesi joj cveće naših nebesa,
donesi joj nebo vašeg cveća,
da kruži u tebi ko zvezde
što u noći smešno i smeteno kruže,
da ti je krvotok života.
I na kraju istinu svu reci
i priznaj olakšaj joj srce
da je jača od oštrice mača,
da je rođena da bude ljubav, ponos
i majka kraljica, a ne patnica,
koja korača hrabro i veruje u život
koja kaže glasno da je svi čuju –
ne dozvoli više da nasilje vlada.
jer od toga goreg nema jada.
Jedna golubica bela s' grančicom masline,
koja samo ljubav je sve što poznaje
ni sa kim ista, ni sa kim slična
čekala je u svitaj zore bestidnik, kukakavac jedan,
da i donese cveće što raste u snovima.
da njenu tugu dugu i nežni čežnjivi pogled
izgubljen daleko u beskraj
uteši i vrati joj blistavi sjaj u očima koje su se
na svakom sastanku s njim radovale.
Doneo je joj cveće usamljenika što raste u pustinjama,
da se sruče pakosti i muke,
snove onih kojima ljubav nije odgovorila,
cveće od koga se nikad izlečiti neće.
Njegove ruke za milovanje ne znaju,
tuga u kući im uđe da s đavolom sviraju,
na peronima života dio po dio da ostavlja sebe
dok nebesko sunce sija k'o majkina duša mila
kao ljetna topla kiša.
Čekala je da donese mirise svih mora i planina,
svih reka i livada, sve radosti jake k'o začini istoka.
Doneo je mirise pića što mu razum uze,
a rakija i vino u njemu neistine prolili,
mirise od kojih bi htela nikad da se ne probudi,
maske da je slome, da nevidljiva bude
i da bude tiha kao reka ponornica
i beskraj da se nikad više natrag ne povrati,
da strada u trenutku nemoći.
Čekala je da donese vatru
što bukti i što se ne gasi,
vatru od čije groznice se ne umire,
a sada ne zna što je više boli: srce, glava ili oko
jer je zaboravio na reči
koje su razmenili pri prvom poljupcu
verujući da prave ljubavi nikada ne umiru
i na to što je prvo čuo – srce svoje žene.
Ko je rodio takvog „junaka“
koji dušu nema i drugim spletke sprema,
razjedan sumnjom i pomračenog vida
nesiguran u sve što oseća, vidi i misli
što ubi Božju snagu u sebe
što podiže ton, galami i govori glasno,
vrti se oko vlastite sene,
ljutnom i besom,
pretnjom i uterivanjem straha
i pokazuje snagu pesnicom i šakom,
ženu tuče i za kose vuče kamen da plače
i kao metla za vratima skamenjena tretirana,
uništavanjem snova i suze na oči,
da joj duša plače, steže dah
njene suze koje su niz obraza padale
lede se zbog bednika toga, da ne vrede,
da drhti ko sveća koju pali za spas
od stisnute osvetničke dlanove grube
što nepravedno optužuje druge -
kukali mu i otac i majka.
Ne treba mudrost i nauk
kad misliš da je to života, bauk,
njegove čudljive zamke,
nevinije od dečje uspavanke:
zagrizaj usnu, progutaj knedlu,
savi kičmu, klekni pred njom –
muzom muškog roda
manji od makova zrna kao pokorni sluga
uli svojem suncu snagu poljupcima, zagrljajem i osmehom,
pričom i šetnjom, razumevanjem i pažnjom, a ne šamarom,
reci joj da je voliš od sebe više
i da joj daješ ljubav neizmernu
i obećaj da nećeš nikada više
na svoga najboljeg druga dignuti
neobuzdane ruke svoje -
da se više ne čuje –
NE, NE, NEMOJ! MOLIM TEEE, NEMOOOJ!
Doneo je joj cveće usamljenika što raste u pustinjama,
da se sruče pakosti i muke,
snove onih kojima ljubav nije odgovorila,
cveće od koga se nikad izlečiti neće.
Njegove ruke za milovanje ne znaju,
tuga u kući im uđe da s đavolom sviraju,
na peronima života dio po dio da ostavlja sebe
dok nebesko sunce sija k'o majkina duša mila
kao ljetna topla kiša.
Čekala je da donese mirise svih mora i planina,
svih reka i livada, sve radosti jake k'o začini istoka.
Doneo je mirise pića što mu razum uze,
a rakija i vino u njemu neistine prolili,
mirise od kojih bi htela nikad da se ne probudi,
maske da je slome, da nevidljiva bude
i da bude tiha kao reka ponornica
i beskraj da se nikad više natrag ne povrati,
da strada u trenutku nemoći.
Čekala je da donese vatru
što bukti i što se ne gasi,
vatru od čije groznice se ne umire,
a sada ne zna što je više boli: srce, glava ili oko
jer je zaboravio na reči
koje su razmenili pri prvom poljupcu
verujući da prave ljubavi nikada ne umiru
i na to što je prvo čuo – srce svoje žene.
Ko je rodio takvog „junaka“
koji dušu nema i drugim spletke sprema,
razjedan sumnjom i pomračenog vida
nesiguran u sve što oseća, vidi i misli
što ubi Božju snagu u sebe
što podiže ton, galami i govori glasno,
vrti se oko vlastite sene,
ljutnom i besom,
pretnjom i uterivanjem straha
i pokazuje snagu pesnicom i šakom,
ženu tuče i za kose vuče kamen da plače
i kao metla za vratima skamenjena tretirana,
uništavanjem snova i suze na oči,
da joj duša plače, steže dah
njene suze koje su niz obraza padale
lede se zbog bednika toga, da ne vrede,
da drhti ko sveća koju pali za spas
od stisnute osvetničke dlanove grube
što nepravedno optužuje druge -
kukali mu i otac i majka.
Ne treba mudrost i nauk
kad misliš da je to života, bauk,
njegove čudljive zamke,
nevinije od dečje uspavanke:
zagrizaj usnu, progutaj knedlu,
savi kičmu, klekni pred njom –
muzom muškog roda
manji od makova zrna kao pokorni sluga
uli svojem suncu snagu poljupcima, zagrljajem i osmehom,
pričom i šetnjom, razumevanjem i pažnjom, a ne šamarom,
reci joj da je voliš od sebe više
i da joj daješ ljubav neizmernu
i obećaj da nećeš nikada više
na svoga najboljeg druga dignuti
neobuzdane ruke svoje -
da se više ne čuje –
NE, NE, NEMOJ! MOLIM TEEE, NEMOOOJ!
Donesi joj cveće naših nebesa,
donesi joj nebo vašeg cveća,
da kruži u tebi ko zvezde
što u noći smešno i smeteno kruže,
da ti je krvotok života.
I na kraju istinu svu reci
i priznaj olakšaj joj srce
da je jača od oštrice mača,
da je rođena da bude ljubav, ponos
i majka kraljica, a ne patnica,
koja korača hrabro i veruje u život
koja kaže glasno da je svi čuju –
ne dozvoli više da nasilje vlada.
jer od toga goreg nema jada.
Nema komentara:
Objavi komentar