MODRA NIJANSA BOLA 2023.god
Čamim u mračnoj odori pokajanja.
U sobi bez svetla, hladnoj i pustoj
i nižem bisere čednosti, naivne.
Družim se sa apokalipsom sveta,
a on se nadvija ko šejtan smrti.
Traži mi dušu na sečivo hladno,
ište je tupim odjekom glasa.
Otima mi izigranu sreću!
Kazni me modrom nijansom bola,
da skrije lepotu moju, jer mrzi!
A volela sam ga...
Tako jako!
Čemu udarci, pitah ga jednom?
Zar te ne bole oči što vole?
Gutaš li psovke kojim me crniš?
Šejtane pakla mog...
I svaku vrisku iz grla,
kako je trpiš?!
Plačem ko dete, čuješ li, skote?
Sklapam oči od krvave mrene...
Mrzim...
Čoveka nekada zvanog mog.
Drhtim u sveći koju palim,
za spas.
Da odem bih, daleko...
čujem...
Šejtan na vratima stoji,
ja prezirem mu duboki glas.
Bariton truo, grozan i jadan.
U grlo mu se saspi cvilba moja,
dok kunem.
Jer nema postojanja, nas.
Prodao si posedovanje žene
i od senke mene, prah.
Prštalo je na sve strane,
ko razbijeno staklo kristalne,
teške čaše i prosu se,
ko tamno vino, krv.
Ispio si me na iskap.
Nema komentara:
Objavi komentar