Samo da budeš čovek,
lako ćeš razumeti ženu,
razdragan osmeh, brigu,
nedokučivu mističnost njenu.
I njenu tugu dugu
pa nagli blistavi sjaj,
nežni čežnjivi pogled,
izgubljen daleko u beskraj.
Ne treba mudrost i nauk,
kad misliš da je to života bauk,
njene ćudljive zamke,
nevinije od dečje uspavanke.
Ta zagonetna vila, o kojoj
toliki pevaše, a odgonetnuti ne uspeše
baš te, nedostižne, zamršene,
baš takve, osmesi, utehe njene,
jedine mogaše tebe da uteše.
I ti je stvori takvu, nesvakidašnje neobičnu,
ni sa kim istu, ni sa kim sličnu,
samo takva je mogla da te opčini, zavede,
samo takva je mogla u lepotu
života tvoga da te povede.
Nema komentara:
Objavi komentar