UDRUGA UMJETNIKA "SPARK" Velika Gorica

                                    

UDRUGA UMJETNIKA "SPARK" Velika Gori

      Pjesničkom riječju "STOP NASILJU NAD ŽENAMA"

Velika Gorica, 2025.

Poetski radovi – 2025.

(Priredila: Zdenka Mlinar)

Barica Marović

RUKE

Da ti miluju obraz,

Prenose ti nježnost.

S tobom se rukuju, prenose toplinu.

Uz smiješak ti se podignute predaju.

Raširene, u zagrljaj hrle.

Prstenuju te zavjetom za vjernost.

Sklopljene se za milost mole.

Rukom možeš primiti i dati,

Ruku možeš pružiti i povući.

Ruke se mogu u nemoći kršiti.

Prstom se djetetu priprijetiti.

Šakom o stol, u glavu udariti,

Otvorenim dlanom s licem se sudariti.

I ono što dobro najčešće nije,

Ruka ruku mije.

Pogledaj svoje ruke,

Svoj dlan, i prste, i šaku.

I pročitaj stihove prve,

O milovanju, nježnosti,

Toplini, vjernosti, ljubavi....

I tu stani!

Đurđa Parać

NENAPISANA PJESMA

I opet Kajin ubija Abela

I opet brat ubija brata

I opet krvari rana

Pod Kristovim srcem

Ljudskom mržnjom zatrovana

Kako onda da pišem pjesme

I budem mirno spokojna?

Od onih sam

Što dušu napaja

S ljubavi česme

Želim voljeti

I biti voljena

Kako onda da pjesme pišem

Dok hulja zatire Krista trag?

Od onih sam

Što gorko pati

Dok suzu brišem

Ranjenom djetetu

Što odlazi u mrak

DOK NEBO PLAČE

Vičem, vrištim, urličem

Nebesa se tresu

I u silnom bijesu

Proklinjem onog

Što hulju rodi

Zlikovče!

Zašto mi ubi utrobe sjeme?!

I zaplaka nebo

Nad silinom tuge

Što pritisla je grud

Zašto čovjek čovjeku je vuk?

Zagrmi bolni jauk

I dušu rastrga grobni muk

Ostalo je samo nebo da plače

Gordana Gerhardinger Šipek

UDARAC…

Udarac

jedan… dva… tri…

...to je samo faza… pomislila sam

…proći će….

…znam da si ne može pomoći…,

a i ja sam kriva.

Udarac…

jedan… dva…

…on ne može vladati sobom…

teško je i njemu samom…

…moja bol će proći…,

a on će opet biti pun kajanja i nesretan

što mi zadaje bol.

Udarac…

jedan…

…gledao me je u oči…

u njima nestao je strah

…ostao je samo pogled…

hladan… ukočen… bezizražajan

…dok nestajem …

TAMA…

U njemu tama … beskrajna

Njena tuga i bol su njemu nepoznanica..

Njegovo oružje mraka su riječi

Koje bole više od udarca…

Da.. i riječi ubijaju

…njenu dušu… njenu ljubav…

A ona…

šuti i sluša…

Ona odlazi…

Odlazi iz svijeta beznađa…

Njemu ostade njegova tama,

iako on dobro zna da srca slama…

…tama i dalje duboko u njemu se skriva…

Marica Odrčić

NIJE MOGAO TRPJETI

Svaki dan

Vika bez kraja,

Uvrede koje bole.

Mislio je popravit će se,

Bit će bolje.

Ali nije.

Jednoga dana uzme torbu,

Stavi par stvari u nju,

Sa suzama u oku

bez pozdrava

Izađe iz stana.

Ode s bolom u srcu.

Nije se vratio,

Našao je novi život.

Spasio se.

BETEŽEN

Kad dojde bolest,

Nemreš nikam.

Trieba ti liepa reč

Negdo da ti ruku stisne

Da te zagrli,

Da ti se nasmeje.

Sretna sem

Kad vjutro vidim dôn.

Nisem zdrava

Ni mlôda,

Al životu se veselim.

Kad me negdo uvredi,

Ja mu odma oprostim.

Da se ne zamôram s tim.

Ima dobre ludi

I to me veseli.

Na životu me to drži.

ZLO / NOSILJE

I sôma ta rieč me plôši.

To je ono čega nebi

Triebalo biti.

Lefko je slabešega

Od sebe tuči,

Dušu mu mučiti.

Se je to jednôko zlo.

Pok nigdo ne rekel

Da je to liepo za čuti,

To trieba osuditi.

Liepo bi bilo

Da toga na svetu ni.

Da se volimu

I poštivamu si.

Pôk to je sad ko pandemija,

Po cielom svetu se dogôđa.

Kak da je negdo posejal

Bolest zla med sé lude.

Daj Bože da to prestane

I da zavlôda mir

Med semi.

Marina Golemac

TIŠINA

Teška tišina

Mukla gorčina.

Upitni pogledi

Bez riječi.

Tko će prvi

Nešto reći.

Šutimo do

Sutrašnjeg dana

Kad nam ova

Bračna razmirica

Bude potpuno strana.

Nadica Kološa

BJEŽI ŽENO

Bježi ženo ti čvrsta stijeno

na put ljubavi si krenula

ni sanjati nisi mogla

da ideš u roblje okovano

Dok njegove usne su ljubile

i mazne riječi ti šaputale

ljubav je bila lažljiva

u vučjoj koži pritajena

Te ruke što su te milovale

teške su rane ti nanijele

a usne što su te ljubile

zmijskim te otrovom pojile

Zato ne tuguj zbog ljubavi

makar se nikad ne preboli

idi i glavu ne okreći

bježi i nadaj se sreći.

Nevenka Lang

NA RASPOLAGANJU

Drage pjesnikinje i pjesnici, kome s obraćate apelom protiv nasilja (nad ženama)? Obraćate li se Univerzalnoj inteligenciji, Bogu, labavim institucijama ili ljudima? Ljudima se uglavnom ne može vjerovati, previše je među njima nasilnih.

Da vjerujem da će jedna riječ ili samo jedno slovo iz naših pisama i pjesama dotaknuti nekog nasilnika, napisala bih stotinu pisama i izdala bezbroj pjesničkih zbirki. Ali ne vjerujem.

Dok raspuštene patologije unutar bilo koje zajednice i bilo kojeg sustava, budu radili za svoje privatne interese ili interese svojih prijatelja, poznanika i ljubavnica, na dobitku neće biti građani. Mi smo ratom traumatizirana zemlja. Bolujemo. Rat nam je promijenio živote, ostali smo kao okresane grane bez najmilijih.

Nasilja je puno, njemu smo poučili i ove najmlađe među nama. Podmetanja, zastrašivanja i ucjenjivanja nesavjesnih svakodnevna su pojava. Pa što bismo onda htjeli? Nitko nije siguran, povjerenja nemamo. U bilo koga, u bilo što. Je li kasno za apeliranja kad su i svjetska kola mira gurnuta niz padinu? Odgovorni su dužni stvarati društvo po mjeri čovjeka, a ne po mjeri straha.

Ako na žalopojke i prijave žrtvi nitko ne reagira, a nemoralni ljudi im kroje sudbine, žrtve „ne moraju vidjeti žicu da bi znale“ da su u logoru, često puta na raspolaganju zaštićenim zlostavljačima.

„I savjesti su kao čiste

Živi se kao u miru

Ptice su kao slobodne

I sunce je kao jasno

O srce kao pjevaj!“

(Enes Kišević)

NASILJA KAO NEMA 

I SVI SMO KAO SRETNI

Uzalud zazivaš ženo

Budi tiho, moli i šuti

Tvoj ustrašen promukli glas

Nitko ne želi čuti

Svi ti okrenu leđa

Dok čisto lice miješ

U samoći dano ti je

Da beskrajne suze liješ

I druge ti zavidne žene

Opaku mrežu ispletu

Sa svetinjama igraju se

Unište ljubav svetu

Žrtve se i ne broje

Dok krvlju se ne zapiše

Onda ih prekriju velom

I nema ih, nema ih više

URON U SVIJEST ŽIVOTA

Ne živi se dovoljno dugo

Da bi se uronilo dublje

U svijest života

Jedni drugima nanosimo bol

Ratujemo

Razbolijevamo se od trauma

Umiremo da ništa ne shvatimo

Ne znamo

Nećemo ili ne možemo

Graditi društva bez nasilja

Padamo na ispitima humanosti i dobrote

Rijetko se zagledamo u vlastito srce

Pohlepe zlobe i nasilja

Uzroci su svake ljudske nesreće

Štefica Bartolić Šantić

SKRIVENI POGLED

Uzdignute glave hrabro korača

Lepršava haljina modrice i ožiljke skriva

Dostojanstveno i ženstveno hoda

Ulicama grada koji mnoge rane ne otkriva.

Hoda Ona hrabro kroz život

Pogled ispod obrva

Pogled iza tamnih naočala

Ima li u tim očima sjaja?

Ili se sjaje od silnih suza koje je isplakala?

Mnoge nesane, neprospavane noći

Bol u duši,

A ima li netko koga još duša zanima?

Dok prijateljice ispijaju kavu

Njih samo Špica zanima

Koje se boje nose ove jeseni?

U očima njenim boje se mijenjaju

Svjetovi prolaze, nestaju

Prijatelja pravih malo je

Samo oni pravi vide

Odraz duše u očima njenim!

Zdenka Mlinar

RECIMO DOSTA, DOSTA

RECIMO, ne šutimo, riječima se borimo...

Eno, i danas je nejaku ruku jaka slomila,

Cjelove i nježnosti dok joj je pružala.

Imajući tek čisto srce na dlanu,

Molitvu na usnama i strah u očima.

Ojađena i ponižavana, danima i noćima.

DOSTA je, recimo nerazumu glasno!

Od zle naravi i oblaci su presušili,

Sunce plače i kad sjaj prosipa,

Trava, drveće i cvijeće u pomoć zovu,

Anđeoske harfe Zemlju tješe u njenom bolu.

DOSTA je suza i krvi na njenome licu,

Od miloga joj i nemiloga, o, Bože!

Svjedok si svemu, sve vidiš i sve znaš,

Tvoje dosta, Bože, nek' bude naš glas.

Ako nade još ima, u ovaj gluhi čas.

JER TI SI...

U tvoje ime, Božice i Majko svega,

U ime one koja nam svima treba,

Evo i mene, jer te i u mojem srcu ima,

Jer si, čistim dušama, spas i istina.

Evo me, izvoru života i roditeljice svijeta,

Zbog velikosti tvoje koja je sveta;

Zbog svega što pišu i govore o tebi,

Zbog želje srca, da jačam te u sebi...

O, Ljubavi, budi mi učiteljica,

Do vječne dobrote voditeljica;

Kod tebe bih rado službovala,

Za tebe gorjela, s tobom drugovala...

Ljubavi, samo kod sotone nemaš mjesta

Jer u tvojem sjaju njoj se gubi cesta;

Tvoja bjelina joj smeta i vadi oči,

U prazne čaše, čemer joj toči...

Znam, ime ti mnogi ukaljaše

Pa se u neprebolima pokajaše.

Temelje gradiše, crkava i ubožnica,

Al' ni to im, zlu čađu, ne opra s lica.

Tvoje su plodove trgali i trali,

Sa stabala nevinih, sebi sreću brali;

Ne znajuć' da velikost tvoja nema trajanja

I da prepoznaje molitvu lažnih kajanja.

Jer ti si Majka svega dobroga,

Jer ti si Ljubav, drugo ime Boga.

Edvard Grig (Darko Habazin)

PREDPONOĆNI KONCERT               2025.god

neočekivano
započinjem pesmu
da
mnogo je nasilja
i ne dešavaju se
samo ženama
najizloženijima
kao slabije

borite se
s nepoštivanjima
i lepe reči očekivane
ne dočekujete
podrazumevane su

tek
buket poneki
kao stikere dobijate
pritom pitate se
šta im je

vaši muškarci
ko da su nežni

koliko
kolena pamte
neslavskih dvorenja
muževljevog društva
kad bio nije u kafani
sebi ste govorile
bar tako je na oku

koliko
bračnih samo obaveza
izvršavali ste
recimo
da činili ste
ono i nevoljno
razmišljajući
dobro - ovako
samo moj je
pri odbijanju i prisili
znalo bi se
šta usledjuje

pomenuću:
tamne naočari
gadjenje i udaljenja
duge a mučne parnice
brakorazvodjenja

nakon stanke
i nadalje
kod nekih žena
crv rije
glas unutrašnji zbori
usudjenja
za nenasilna providjenja
mesta ponekog

u ponekoj još ima
ukoliko se
poput suncokreta
ka grejalištu okrenu
pol nežniji
strunu
i takvog i takve
prepoznaće
Darko Habazin

Paola Vukojević, 8.a Učenička zadruga Granešina, OŠ Granešina, Zagreb

STOP NASILJU NAD ŽENAMA            2025.god

Nasilje nad ženama jedan je od najtežih problema današnjeg društva, a ipak se o njemu još uvijek premalo govori. Iako živimo u vremenu koje naglašava jednakost i poštovanje, mnoge žene svakodnevno doživljavaju strah, poniženje i nepravdu. Zbog toga je važno da mi, kao mladi ljudi, poručimo: stop nasilju nad ženama.Nasilje se ne mora uvijek vidjeti. Nekad su to uvrede, prijetnje i kontroliranje, a nekada fizički napadi koji ostavljaju tragove na tijelu i u srcu. Najbolnije je što se nasilje često događa ondje gdje bi svaka osoba trebala biti sigurna, u vlastitom domu. Mnoge žene ne usude se potražiti pomoć jer se boje da će ih netko osuditi ili im neće vjerovati. Zato je važno stvarati društvo u kojem žrtve osjećaju podršku, a ne sram. Veliku ulogu imamo i mi mladi. Trebamo učiti kako da prepoznamo znakove nasilja, poticati vršnjake na poštovanje i otvoreno se boriti protiv nepravde. Ponekad upravo jedan razgovor, jedna pružena ruka ili riječ podrške može nekome promijeniti život. Iako se ne čini da jedan glas neće mnogo promijeniti, upravo ti mali koraci će nas dovesti do sigurnije i pravednije zajednice. Svaka žena ima pravo živjeti bez straha, a na nama je da pomognemo da to postane stvarnost.

Društvo koje zatvara oči pred nasiljem ne može napredovati. Zato moramo biti generacija koja će se usuditi mijenjati stvari i jasno poručiti da je svako nasilje neprihvatljivo. Tek kada naučimo jedni druge gledati kao ravnopravne ljude, moći ćemo stvarati bolji i humaniji svijet. Zato je sada pravi trenutak da kažemo: dosta je. Zaustavimo nasilje nad ženama i zajedno gradimo budućnost u kojoj svatko može živjeti sigurno i slobodno.

Momčilo Momo Tubić

STOP NASILJU NAD ŽENAMA!               2025.god

Dođe smutno vreme nama
Raste teror nad ženama.
Sve su češći nasilnici
U kućama, na ulici.

Vekovima od postanka
Žene rade od uranka.
Kao stena bile jake,
I još uz to bile majke.

Nisu laki ženi dani:
Peri, kuhaj, nejač hrani.
Žena rađa decu dragu
I na kućnom čeka pragu.

Žena sama svoj krst nosi,
Sa osmehom nogu bosi.
I po trnju i po cveću
Celoj kući nosi sreću.

Žena pada i ustaje,
Al uspeva da ustraje.
Lovorike svih bitaka
Uvek nosi žena majka.

Umesto buketa cveća,
Nek vas žene prati sreća.
Ovu rimu pišem vama,
Stop nasilju nad ženama!

Tatijana Pavlović

STOP NASILJU NAD ŽENAMA                2025.god
(akrostih)

Svaku joj suzu obojilo vreme,
Tragovi bola pronašli su staze.
Ona ne može da nosi to breme,
Plače, dozvoli da je dalje gaze.

Našla je snagu da digne glavu,
Akordu plača da na put stane.
Svoj bol neće dati zaboravu
I tiho vidati modrice i rane.
Ljubičasto-plavi podlivi govore,
Umiveni suzom i potokom bola.

Ne, noć je ne grli, jecaji se bore,
Agresija nad njom plivaće gola
Da se o njoj čuje, da se ne urola.

Život pretvoriće u borbu i spas,
Elegiji neće dati da zaživi.
Nadaleko odsada čuće se glas,
Amanet njen treba da živi.
Mora se ustati i pričati glasno
Apropo bolu i glasno i jasno.

UGAŠENI SNOVI

Niz bledo lice, krenula suza,
sliva se tiho, lagano, nema.
Pali i žari, gori kao meduza,
za ovom prvom druga se sprema.

Teku sad one jedna za drugom,
liju kao kiša, kao olakšanje.
Da li će se ikad pozdraviti s tugom,
da li će masnice ikad biti manje?

Bela put u tami, dojka se belasa,
iz nje curi tečnost, lepljiva i gusta.
Majka hrani čedo i grca bez glasa,
o, da li će proći ova noćca pusta?

Ostao bez posla, pa i bez pameti,
treću noć već ona trpi poniženja.
Ne bole toliko šamari prokleti,
više bole ona pusta snoviđenja.

Vera Tomić

TI UBOJICA                       2025.god

Da li si uopće volio ako si mi teške boli nanosio
Pitam se sada kao što sam te pitala još onako mlada
Izašla sam tek iz škole u osamnaestoj godina tada
Sjećam se bilo je Martinje, mještani su imali kolinje
Pa kako vrlo mlada ništa više naučiti nisam znala
Tako ludo baš u tebe sam se neiskusna zatreskala
Nisam znala da preljubnik si javni bez morala i srama
Brzo je skočila da te brani i zaštiti tvoja ljubljena mama
Udari zdjelom moja usta medna koja su te ljubila
Izbila moje zubiće opijena vinom, skoro me je ubila
Očekivala sam da će u krvi tvojoj volja za nasiljem prestati
Ti si tek počeo zlu sudbinu prizivati i baš mene htio ubiti
Izletjela bi brzinom munje do policijskog načelnika
Koji nije htio čuti da bi spasio ženu od takvog nasilnika
Nisam imala snage onako ranjena ući po dijete svoje
Ali sud je brzo presudio dopisom da dijete bude samo moje
Nastavio si lošim životom dok sam sebe utopio nisi
Kakva je to bolest kada život u želji za ubijanjem ovisi

Sada poručujem svima, STOP nasilju nad živim bićima

Milijana Svetlana Nikolić

OD BAJKE DO SIGURNE KUĆE              2025.god

Devojčicu majka u krilu njiše,
srce joj poklanja za nju diše.
Otac čuva njene korake i snove,
daruje sreću za dane nove.

Malena je kao cvet mirisni,
od oluje, štiti je otac ponosni.
Majka joj osmehom sunce daruje,
nesanicom pokriva, dok ona boluje.

Devojčica raste kao breza tanana,
zanosna kao princeza bajna.
Upoznaje princa kog je sanjala,
srce, dušu, svenjemu predala.

Volela jako, iskreno,
čisto kao dete nevino.
Ubrzo je ostala u zagrljaju tuge,
dane sreće oplakuje noći duge.

On je posta ostranac, tuđin
grub s’detetom, ko da mu nije sin.
A ona, srcem ga volela i čekala
i ostala ranjena i prevarena.

Njeno je dostojanstvo nestalo
u bolu ljubavi propalo.
Odrekla se oca i majke,
žrtvovala sebe u vrtlogu bajke.

Sa modricama iz lavirinta laži,
u Sigurnoj kući bol blaži.
Dok se silnik od droge leči,
žena sa detetom od tuge ječi!

Slovenka Trajković

MIRISALO JE                            2025.god

Ma, ne... Nikada, on, ruku podigao nije...!
Niti je ikada bilo nagona za tim!
U društvu smo bili savršen par.
Umeo je da mi galantno pridrži kaput...
Zagrli nežno oko struka...
Nazdravi sa pogledom ka
meni i zalije...
Da me predstavi sa poštovanjem...
I nikada me nije prekinuo u priči.
Možda vam, sve ovo, deluje impresivno?!
Možda... na život iz bajke ukazuje i liči?!

Nisu me volele žene!!!
Besramno, pogled grabile su njegov.
Tražile razloge da ga, u nekom momentu, izdvoje...
Pojma imale nisu da mi to tako prija...
Jer...tada su mogle, bez kontrole, da klize suze moje.

Ne... Nikada on, nije podigao ruku na mene.
Niti uvredio da snažno i trajno zaboli...
Bolelo je samo to, što tako jako i posesivno,
guši, čuva i voli!
Što nisam imala prava na svoje želje i htenja...
Na planove neke svoje...
Isvima MIRISALO JE na bajku
a, bila je to tek tamnica, uklještene duše moje!

Zoran Pavlović

GRANICA ŽELJA                       2025.god

U vremenu u kojem postojiš
Želiš da ostaviš neki trag
Trudiš se i nastojiš
Da ideš napred a ne unatrag

Želela si uvek više
Pomerala svojih želja granice
Ljubavi nikada previše
Nije bilo nikakve stanice

Davala si se i uzimala
Za ljubav sve si činila
Nudila sve što si imala
Ne kajući se za ono šta si učinila

Nije mogao da te razume
Iskrenost nije vrlina svima
Mislila si da te voli i da to ume
On je želeo samo da te ima

Jasmina Hanjalić

MOSTARSKO CRNO                      2025.god
( Aldini Jahić)

Zlopravda nebo zagrnula
crni se po mostu starom

zločinac se strahom žrtve
nadoji i skroji misiju smrti

drugi neće vidjeti ni čuti
vapaj za spas obeskrivnjeni

nalazači istine kasom kasne
hukom Neretva sram krije

posmrtne vijence roditeljske
sad nose životom kažnjeni.

Evita Bojkovac

ŽENSKA BORBA                           2025.god

Žena je vijekovima
bila skrivena u sjeni,
u prošlosti su često
osporavani uspjesi njeni.

Često je kroz prošlost
umanjivana snaga njena,
samo zbog njenog pola,
samo zato što je žena.

No, unatoč svemu,
žene se nisu slomile,
već su se same hrabro
za svoja prava izborile.

Sad svijet je pravedniji,
borba rezultate je dala,
ali to još uvijek ne znači
da je ženska borba stala.

Istina je da i danas
mnoge su podcijenjene,
samo zbog svoga pola,
samo zato što su žene.

Mnogo nepravdi
i danas ženu pogađa,
nasilje raznih oblika
i danas se njoj događa.

Uz to se, nažalost,
i u ratu i u miru,
prava primjenjuju,
ali samo na papiru.

Zato je, upravo danas,
više nego ikada važno
da sačuvamo stečeno
i nastavimo borbu snažno.

Sve dok mogućnosti
ne budu jednake,
za sve djevojčice,
za sve dječake.

Sve dok i zadnja nepravda
ne bude konačno srušena,
sve dok slobodna i sigurna
ne postane baš svaka žena.

Ženo, budi odvažna
i sruši predrasude,
učini svijet boljim,
boljim za sve ljude.

Ženo, ne daj nikome
da ti život određuje,
i ne dozvoli nikada
nikom da te povređuje.

Ne dozvoli nikome
da te omalovažava,
istraj u svome cilju,
bori se za svoja prava.

U ovoj velikoj borbi
znaj da sama nisi,
jer u svojoj borbi
svaka žena ti si.

Upamti da tvoj glas
glas je žena svih,
zato neka taj glas
nikad ne bude tih.

Ženino drugo ime je
Sloboda i Promjena,
zato ponosna ti budi
što rođena si kao žena.

ISPOD ZVIJEZDA

Ispod svjetlosti zvijezda
ulicama vlada tama,
jednom ulicom hoda
djevojka, bez pratnje, sama.

Zvijezde mladiću koji ulicom šeta
kao da šapuću: – Gospodar si svijeta;
Šapuću i djevojci, no ona ih ne čuje,
dok slična srni mrak motri, tamu osluškuje.

Opreznost je zaokuplja,
zvjezdano nebo ne postoji,
noć je, ona žuri kući,
srce tuče – ona se boji.

Nema užitka u noćnome zraku,
mrak nosi samo miris prijetnje;
Jer, ko joj može jamčiti povratak
iz usamljene noćne šetnje?

Ljepota noći se mrvi u prah,
ostaju samo opasnost i strah.
Nečijih brzih koraka zvuk
narušava prazni noćni muk.

Nečiji povik što para noć
i pogled što vreba iz sjene
lijepe se za njezino tijelo
– neko prati korake njene.

Ka svjetlosti svoga stana bježi
djevojka progonjena kao zvjerka,
preplašena, u smrtnome strahu,
nečija sestra, drugarica, kćerka.

Ako kući sigurno stigne,
da li će ikada više moći
bez straha pogledati ljude
il' opaziti zvijezde u noći?

U istoj noći, za neku drugu ženu,
ni u vlastitom domu sigurnosti nema,
iza zidova, daleko od pogleda,
klupko je nasilja i agonija nijema.

Nasilje je zmija pritajena,
njen česti plijen upravo je žena.
Koliko se žrtava, koliko nasilnika
krije iza nasmijanih lica poznanika?

Šta je sigurnost? Je li ljubav bajka?
– zapita se tužno žena na trenutke;
A noć je hladna, ravnodušna, nijema,
kao ljudi koji posmatraju ćutke.

Ko će je čuti, ko joj vjerovati?
Kažu: – Žena je uvijek kriva.
Bez nade, ona ćuti i sve trpi,
bol u krugu ćutanja skriva.

–Ima li kraja ovoj noći?–
puna strepnje pita se žrtva.
Hoće li jutro dočekati
živa, slomljena ili mrtva?

Novi dan i nova noć za nju su
tek novih strahova najezda.
Hoće li žena ikad bez straha
moći hodati ispod zvijezda?

Dragana Simić Milićević

 *                                       2025.god

Hodnicima tuđih ništavila hodiću
I utvarnim haustorima
Kojima izgubljene gledaće me
Izbijene neke oči.
Srce kad mi ujedu
njihovi otekli uzdasi
Koje istrajno odvodiću
Pokušajima da
Svesnost probudim,
Ljubav podsetim,
Snagu zapalim istinom –
Da sve stvar je prvog koraka!

Zalud ću ih tražiti...
Stotine njih ispratiću,
Odrpanih kolena vraćaće se
Bednom pokušaju življenja.

Nedostajaćeš mi tada,
Sa tobom suze da isplačem.

Kada mrak bar jednog okova
Spadne sa ruku nečijih,
Snaga zatitra na licu izboranom
Dečija radost zaigra igralištem
Bezbrižna i oslobođena,
I pute trnja zamene staze izrastanja
U mome oku zasijaće delo i dragost
Da dobro iz zla bar nekad iskorači.

Nestajaćeš mi tada najviše
Sa tobom radost da radujem.

Sonja Kokotović

 

SAN PRAVEDNIKA                            2025.god

Nije ni pokušala
braniti se,
prepustila se udarcima,
dopustila da iskali bijes
kao i prošli tjedan
kada je izgubio njegov klub.
Vjerojatno je opet proveo noć
sa svojim prijateljima koji mu se uvijek jave
kada jurišaju navijajući palicama
i bokserima ili kada zovu
baš na dan kada stiže plaća.
Za njih, poznat kao druželjubiv, uvijek prihvaća poziv
pa spiska do novčića, baš sve,
počasti znane i neznane, posebno
onu, ulicu niže, crvene kose
i dubokog dekoltea
koja ga ponekad tješi
zbog poraza najdražeg kluba ili gubitka u kladionici
pružajući mu siguran oslonac nakon pijanstva.
Vraća se tek drugi dan
namiren požude sa mirisima nikotina,
piva ili lošeg vina,
neispavan i dovoljno mamuran
da metastaze njegova bijesa udaraju
puno kraće, pa prođe tek sa nekoliko
šamara ili par ogrebotina, nakon kojih
on utone u san, snom pravednika,
srećom ispunjenog dana.

Zdravko Sretenović

STOP! ČOVEČE STANI!                     2025.god

Stop! Stani! Zaustavi tu ruku
što misli da nanese zlo.
To je majka, sestra, prijateljica,
ljubavnica, žena je to.

Majka te je rodila, sestra te je čuvala,
prijateljica pored tebe uvek bila.
Svi su te čuvali, pazilim mazili,
dok nisi porastao, pustio krila.

Pa zar na njih ruku da podigneš,
zar ne misliš da to je smrtni greh.
Izbaci taj bes iz sebe, taj čemer i jad,
zar ljubav najbližih nije tvoj lek.

I zato tu ruku što si podigao
vrati u jedan veliki zagrljaj pravi.
Zagrli majku, sestru, sve žene ovoga sveta,
i neka pobedi ljubav, ljubav neka slavi.

Dijana Vlainić Mudrinić

                                                                                 

CRNA HRONIKA                    2025.god

Sve je u meni umrlo
onog dana kada si mi ukrao
osmeh s lica i kada nisi
želeo da ga vratiš.
Tada...
Sve je umrlo...
I onaj tren kad si
me prvi put poljubio
i onaj čas
kada sam ti se prvi put predala
stidno s mnogo ljubavi,
gola do kože u vatrenom zanosu
do bele zore...
Umrlo je sve....
I oni minuti
u crkvi pred ikonom božjom,
pred božijim izaslanikom,
ono srećno da
sada je ne…
Sve je umrlo...
Sve je otišlo u nepovrat...
Ubijao si me lagano
postupcima svojim...
Ubijao sime iz sekunde u sekundu
glasom, vikom i nepažnjom...
Ubijao si me,
možda iz nehata,
postepeno
dok me nisi ubio...
Ubijao si me
dok me nisi pokazao golu i razvratnu,
odvojivši me od mojih malih anđela...
I ubio si me,
razlio si moju krv
po belim zidovima naše kuće,
po licima naše dece...
Ubio si me pred svetom i decom...
Dok sam ja strahovala i ćutala,
gde ste bili?
Zašto sada naričete nad
mojim odrom?
Zašto se sada utrkujete da pričate
o mom životu lešinarima?
Kako vas nije sramota?
Dok sam vas molila za pomoć,
pustili ste da budem
predmet na nečijem stolu
i čekam red...
I dođoh u pogrešan red...
Red onih koje su žrtve svoje ljubavi,
svojih pogrešnih životnih izbora,
u red onih koje su mrtve...

Aleksandar Mijalkovać

 NISAM TI JA ČOVEK…                   2025.god

Nisam ja čovek od velikih reči.
Ni od knjiga.
Ni od pameti,
kao oni što sve znaju.
Ja sam ti, ćero, bio od kamena.
I mislio sam
da je to vrlina.
Jak kamen, stena… ne plače…
Na drugima je posle nas da plaču.

A sad taj kamen nosim između rebara,
na plećima, u bubregu, pod jezikom…
prvi put uplašen,
ne od sveta, komšija, kolega…
nego od sebe u njemu.

Kad sam tuk’o one žene…
šta da ti kažem?
Laž bi bila brža, lakša,
Rekli su: goni rulju,
rasturi ih, satri,
to su neprijatelji.

A ja sam mislio:
neprijatelj je onaj što te napadne.
A ove došle s praznim rukama,
sa glasom umesto kamena,
sa licem umesto štita.
A ja udario.

Ne znam ti ja fine razloge.
Nije bilo patriotizma,
nije bilo velike misije izadatka,
nema tu ni hrabrosti, ni dužnosti.
Bila je samo buka i dim u glavi,
drugačiji mozgovi oko mene,
komande što ti uđu pod kožu
kao trn,
pa misliš: mora tako.
Trpiš, pa počneš i da uživaš kad druge vidiš.
Ne smeš drugačije.
Nisi svoj.
Ni muško, ni čovek.

Ali znaš kad se čovek probudi?
Kad ga nešto preseče.
Kao `ladnoća pijanca.
Mene je presekao krik
koji nije bio moj.
I pogled žene
koja je mogla biti učiteljica
ili nečija majka
ili nečija ćerka,
a ja je gledao kao metu na vežbi.
Kao bačenu lutku kraj kontejnera.

To me slomilo.

Al’ ne odmah.
Kamen puca tiho,
iznutra,
kao led kad popusti.
Prsne.

Znaš, ćero…
učio sam kasno
i na teži način,
al’ učio sam:
čovek nije jak kad bije,
nego kad zna kad da spusti ruku.
I da kaže dosta.
I da se okrene od onog
što ga čini manjim od njega samog.

Pokajanje…
nemam reč pametniju.
To je kao da nosiš žeravicu
u grudima,
a ne smeš da je pustiš
jer bi zapalila sve oko tebe.
Ja sam je nosio.
Bez lica. Bez imena.
Čaki bez broja.
I sad je nosim.
Kao taj šlem i uniformu.

A želim samo jedno:
da tvoja budućnost nema mojih grešaka,
da ne gaziš po mestima gde sam ja pogazio,
da znaš da je sila laka,
a čast teška
i baš zato vredna.

I kad me jednom pitaš:
„Tata, je l’ ti žao?“
da mogu da kažem:
„Jeste, dušo.
I od tog žaljenja
pravim čoveka od sebe.“
Jedina naredba
koju ću još da slušam
dok sam živ.

Ako sam još živ.

Zlatica Aranđelović

STOP NASILJU NAD ŽENAMA            2025,god

Stop nasilju nad ženama
Ne diži ruku na nju, već reči biraj.
Njena snaga je jedino tamo
Gde ljubav vlada.
Svaka žena je svetlost što sja,
I cvet što raste kad mira ima.
Ne guši njen glas,
On traži slobodu.
Jer, žena je srce svakoga doma,
Njena hrabrost je kao svetli dan.

Zato dignimo glas visoko, zajedno
Da čuju svi, da se zna svuda:
,,Stop nasilju nad ženama,
Jer svaka žena zaslužuje ljubav,
Poštovanje i mir svog sveta!“

Dragiša Eraković

 ŽENA                      2025.god

Nežnost se
Nežnošću vraća
Ćerka i baka
Sestra i majka
Prsti su lepote
Koji dodirima miluju
I sve najlepše bude
Grubost za njih ne postoji
One uvek čekaju i vole

Ljubav se
Ljubavlju vraća
Ona se daruje
Rečima i delom
Žena je
I voda, i zemlja, i sunce
Ona je empatija
Koja te rađa,
Čuva i voli

Nasiljem nad njima
Ubijaš sebe
Odlaziš u svoj
Duhovni sunovrat

Radmila V. Stojanović

 
STOP NASILJU NAD ŽENAMA  2025.god 

Silovito nemilosno vetar bruji;
Trepti listak promrzao u oluji;
Osunčanih iluzija zračak sanja;
Preumljenje olujnoga posrtanja.

Napasnički vetri lome ruke nežne.
A olujne kućne slike dušom snežne.
Sagoreva plam nadežde zver nasilja;
I toplinom zgreva salon izobilja;
Ljute rane lekoveće stvarnost zdrava;
Uniženu isceljenu, silovito podržava.

Ranka Eisenhauer

 

NEĆU ŠUTJETI                2025.god

Neću šutjeti
kad ruka plane,
kad njen osmijeh
zamijene rane.

Neću šutjeti
kad vrata tresnu,
kad joj se
u očima svjetla ugasnu.

Čujem njen šapat
što slobodu zove,
čujem njen krik
što ruši zidove.

Neću šutjeti,
jer svaka njena rana ime ima,
jer nijedna bol
ne smije ostati među zidovima skrivena.

Neću šutjeti,
jer nijedna žena
ne smije živjeti u strahu,
slomljenog glasa i sputanog koraka.

Neću šutjeti,
jer pravda nije šapat,
pravda je korak
što mijenja svijet kada ga mnogi prate.

STOP!!! nasilju nad ženama,
nek’ gradovi u glas zagrme,
da majka, sestra, svaka kći
u miru svoje snove grle.

 

 

Cvijetin Baja Lobožinski - Laćarak

STRAH                          2025.god

Na vratu dah, u srcu strah.
Potoci suza.
U isti mah, nemoćno - ah.
Pocepana bluza.

Vrisak u noći, bez pomoći.
Ulica pusta.
Nema moći u samoći.
Zanemeše usta.

Sudbino kleta, sramoto sveta.
Istino tužna.
Čar leta u pupoljku cveta.

Ostala ružna.

Snežana Miladinović - Ćuprija

PESMA ŽENI                 2025.god

Budi ona koja iskreno voli
ali uvek voli i samu sebe.
Ona koja bezuslovno prašta
i onda kada srce zebe.
Budi ona koja spoznaje dobro
čak i kada je bezdušno ruše.
Ona koja ignoriše misli
i ako je ubijaju u noćima bez duše
Budi sjaj u tami i zvezda vodilja
za sebe i one koji ti znače.
Ona koja kad voli, voli do kraja neba
Pokušaj da spoznaš svet u očima deteta
da razumeš ali i ostaviš ako treba.
Da odeš od osoba koje mrače
i budeš sve onima koji dobrotom zrače.
Budi misao u besmislu i ruka spasa
kad je nekome teško.
Budi cvet mirišljavi
neodoljivo i uvek sve da osvojiš,
kao oblak nežnošću slobodu
da spoznaš i osetiš.
Budi oslonac sebi kao jakoj ženi.
Budi seksipil ali i dama koja pleni.
Zavodi vreme i ne daj se
vremenu i prošlosti.
Budi slatka misao i stavi je
u najlepšu rimu da se ne zaboravi.
Budi lepša od svih lepota
neodoljiva za ovu magiju od života.
Budi ono sto voliš i što u srcu snevaš.
Budi pesma o ljubavi
i uvek s' osmehom o ljubavi da pevaš.

Moravka Mladenović

DUŠE PESNIKA....!!! 2025.god

Mi danas imamo isti cilj.
Naše pero poruke nek šalje...
STOP... Nasilju nad ženama!!!
Šaljimo impulse što dalje...

Majka, žena, kraljica,
Sestra, baka, prijateljica,
Tatina ćerka najmilija...

ONA - žena, uzvišeno biće!

Jednog jutra probudila se u nekom drugom,
Tuđem životu.
Umesto osmeha - suze u očima
Umesto karmina - krv na usnama
Umesto rumenila - koje joj priroda dala,
- modrice i ožiljci.
Trauma tela i duše... Bezizlazna.
Ubija je mentalno i fizički.
Pakao od života... TRAJE...

ON - kukavica , slabić...
Ma nisu oni jači pol - jaki su samo
Kad maltretiraju i zlostavljaju one,
Koga treba da vole, da brinu o njima.
Ženu, majku, ćerku...

**********
Danas mi pesnici, zajedno kroz stihove
Poruke šaljemo... APEL... STOP NASILJU...

Probudi se ti, ŽENO, što sijaš u tami,
Ne dozvoli da ti nasilnik život ugasi.
Imaš decu - misli na njih.
Imaš svoje JA - OSNAŽI SE...

Stani na prozor života ,
Podigni ruku... DAJ ZNAK.
Dobro ljudi ti nude SPAS.
Imaš pravo da voliš Sebe.

OVOM PORUKOM TE PODRŽAVAMO,
ŠALJEMO VETAR U LEĐA...
KRENI U NOVI ŽIVOT BEZ NASILJA.
...BUDI SREĆNA... SIJAJ!!!

STOP NASILJU NAD ŽENAMA!!!

Jelena Sarić Cvetković

NEPOKORENA TIŠINA                    2025. god

Samo napred, istuci me celu,
ova bol ionako ne pripada mom telu.

Pocepaj mi usnu, počupaj kosu,
izbaci me na ulicu golu i bosu.

Slobodno me odveži,
ptica naučena da ne leti iz kaveza ne beži.

Ili ureži u kožu lanac koji steže,
okovani slon iako može, ne ume da se odveže.

Psuj me, bij, radi mi svašta,
stvori od mene ženu koja se ne usuđuje da mašta.

Tvoje nasilje niko ne može da spreči,
sav jed u duši tovarim bez ijedne iskazane reči.

Tvoj sam trofej, sujeta, taština,
i opet mi ne možeš ništa, ja sam puka praznina.

Za mene si slab muškarac, meni su tvoje batine blage,
ja nisam tek obična žena, već kaleidoskop traume i snage.

Emina Tanović

TI SI...                        2025.god

Ti si dama
i ne priliči ti
da spuštaš pogled pred tuđim sjenama.

Ti si vatra,
i ne priliči ti
da goriš manje nego što te sudbina zove.

Ti si nebo,
i ne priliči ti
da zaklanjaš svoje sunce zbog tuđe oluje.

Ti si hrabrost,
i ne priliči ti
da zaboraviš koliko puta si izdržala.

Ti si stijena,
i ne priliči ti
da te slome riječi lakše od pera.

Ti si cvijet,
i ne priliči ti
da veneš zbog ruku bez nježnosti.

Ti si mir,
i ne priliči ti
da šutiš kad ti duša govori glasno.

Ti si žena,
i ne priliči ti
da budeš manja od vlastite vrijednosti.

Đurica Edelinski

 
KORAK SPASENENJA               2025.god

Zla je kob silna muška sujeta,
vekovima dušama dominira
glumeći surovog pastira.

Ja kao apsolutna moć
patrijarhalnog gospodara...
Pater familijas bez pogovora;
prva i poslednja noćna mora.

Sluga poroka pijanih snova,
beda alkoholnih apstinencija,
buđenje kao mamurna osveta
kojoj sve u blizinii smeta.

Reči brižne krhke žene
ne razgone maglinu jarosti,
niti silnika trezni dečji plač...
Zar opet po ko zna koji put?!

Ne, ovoga puta trpljenju je kraj.
Nasilje je bolest, teško se leči,
beskonačna praštanja ne pomažu.
Težak je korak spasenja,
ali žena ne sme da bude
robinja nasilnog poniženja!

Marijana Milošević

KAD MUŠKARAC VOLI (BIJE) ŽENU            2025.god

Kad muškarac udari ženu
svom silinim svojom, da li time
dokazuje svoju muškost? Ili svom
silinom svojom udara na svoje strahove?

Kada joj preti da će je ubiti, dok je gleda
pogledom zveri, da li pokazuje svoju moć?
Ili zverskim pretećim pogledom
pokušava da ubije svoje nesigurnosti?

Kada je iznova šamara dok ne utrni od straha
i jačine udaraca koje postojano prima i podnosi,
da li želi da joj utera strah u kosti i izbaci ponos
iz njenog pogleda? Ili samo snažno šamara kukavicu u sebi?

Kad nakon toga pokušava da je ubedi
da je ona prva počela i da se samo branio,
zar zaista misli da ta priča deluje verovatno?
Ili jednostavno hoće da je proglasi ludom?

Koliko je jaka žena koja nakon svega pokušava
da razume postupke slabića, koji udara na onu
koja mu je decu rodila i koliko je slab muškarac
koji nakon svega ište od žene malo nežnosti?
Da li će muškarac i ovog puta za alibi pozvati
delirijum tremens, ne bi li opravdao svoje
sramne postupke? I da li će žena smoći snage da o tome
progovori pre nego što postane još jedna u nizu?

Objaviće u medijima koja je po redu
tekuće godine, dobiće svoj broj
kad konačno nestane, a ako bude imala sreće
poješće je rak pre nego što se to desi!

Marija Stevanović

SNAGA KOJA JE ĆUTALA            2025.god

Ćutala sam godinama, kao da sam rođena,
da nikome ne smeta, da pravim trag,
brojala korake tiho, u sebi, shrvana,
kao da je to samo moj prag.

Navikla da strah ima svoj ritam,
da dani mirišu na oprez,
da se ni za šta ne pitam,
da se motri na moj potez.

Jednog sam jutra ugledala sebe,
moje su oči tražile izlaz.
Nisam više drhtala od tebe,
podigla sam glavu - jača nego ikad!

Spakovala sam samo dušu
i dah vere u bolje sutra,
prekidam ovu duševnu sušu,
sviću za mene bolja jutra!

Ožiljke nosim kao uspomene,
svoje pravo u sebi pronalazim.
Snažna sam postala, verujte, tek,
kada sam shvatila da želim da živim!!

 

Jane Atanasov

AKO IKADA                           2025.god

Ako nekada odlučiš
reći nešta nekoj ženi
neka to budu lepe reči
koje će je usrećiti.

Ako nekada rešiš
uraditi nešto za neku ženu
neka to bude delo
kojem će se ona sa ljubavlju sećati.

Ako nekada dođeš u iskušenje
da kažeš nešto ružno o ženi
seti se odmah da je i tebe
žena rodila i odgojila.

Ako ikada pokušaš
dići ruku na ženu
neka budeš proklet
do kraja tvog postojanja.

Mirjana Zeman

ŽIVOT TE VOLI         2025.god

Stani
Brani se
Promijeni film u glavi

Nisi ti vreća za
ispušne frustracije
Nisi malo nezaštićeno dijete

Znaj
Ti si žena zmaj
sa unutrašnjom moći

Snagom većom od
mnogobrojnih udaraca
šakom i nogom

Osvijesti svoju vrijednost
i granice bez obzira na situacije
Reci stop nasilju

Makni se hrabro
Bez straha
iz te loše situacije

Znaj da Život
brine o tebi
za tvoje najviše dobro

Nikad nisi sama
Pomoć će ti doći
sa više strana

Samo budi hrabra
I napravi prvi korak
jer Život te voli

 

Saida Škapur

 

SVIM ZLOSTAVLJANIM ŽENAMA   2025.god

Izvini, opet si ljut,
Evo ponizno stojim,
Satima večeru pravim,
Opet se jako bojim.

Tvoje su ruke snažne,
Strahom se mojim hrane,
Moje sićušne, male,
Pa kako da se brane.

Nikome neću reći
Da nisam nizašto kriva,
Ćutat ću, modrice kriti,
Djeci sam potrebna živa.

Ja sam ružnoća koja te guši,
Pa ti ruka sama krene,
Kažeš mi ujutru razlog
Zašto si sinoć tukao mene.

Ti si ugledan, svima se smješiš,
Dobar otac, komšija pravi,
Ne možeš nikako da pogriješiš,
Ja sam ona koja te davi.

Kriva sam, eto, priznajem sada
I majci, bratu, rodbini cijeloj,
Moja je humka na kraju sela,
Pokrivena zelenim velom.

Nemojte plakati sada,
Moja vas tuga nije dotakla,
Jedna me ruka u crnoj noći
Iz života vašeg odmakla...

A šta ću...
Priznajem, kriva sam...

Daliborka Carević Devernay

NISAM TI JA OD OVOGA SVIJETA   2025.god

Nisam ti ja od ovoga svijeta
I ne razumijem po kojim pravilima svak od vas živi
Nisam ti ja za podsmjeh i galamu
Moja se duša s nasiljem ne miri.

Nisam ti ja od ovoga svijeta
I nije mi jasan jezik ljubavi koja boli
Nisam nit vlasništvo onog koji vladati bi nada mnom htio
Ja sam žedna ljubavi i nekoga da me voli.

Nisam ti ja od ovoga svijeta
Gdje žena pogled skreće u stranu
A u suzama se svakoga jutra budi
Gdje je netko uvjerava da je baš ona kriva
Gdje žive bezosjećajni i hladni ljudi.

Nisam ti ja od ovoga svijeta
A i Bog mi je svjedok da je to tako
Nisam nikome dužna da budem po volji
I da me netko uvjerava da je od mene hrabriji i bolji.

Ja sam glas svih onih koje glas više nemaju
Ja sam glas onih koje se u sigurnim kućama skrivaju
Ja sam glas svih onih kojima je oduzeto pravo da budu majke, kćeri, prijateljice i žene
Svih onih ranjenih koje često oslanjaju se baš na mene.

Ja znam što je bol
Jer iz nje nastaju najljepše pjesme koje ostat će i nakon mene
Ja znam što je bol

Jer jednako je jako boljelo i mene.  

Anđelko Antić Blažević

 

TKO JE TO           2025.god

Tko se to usudio
Iz očiju tvojih ukrasti sjaj...?
Tko te tako izludio
Pa te veselu bacio u očaj..?

Tko ti je s lica izbrisao dugu
Pa ti bezobzirno narisao tugu..?
Tko se to povrijediti te drznuo
Pa ti uzde sreće iz ruku trznuo...?

Tko se to s mladošću tvojom poigrao
Pa je povjerenje tvoje izigrao..?
Tko se na ljubav vječnu kleo
Pa se u mrežu laži zapleo..?

Tko je to pogazio svoje riječi
pa sada okolo bolesne komplekse liječi..?
Tko je to na te podigao ruku
A obećavao ti mirnu luku..?

Tko je to na te podigao glas
Dok si za ljubav tražila spas..?
Tko je na tebe neprestano režao
A od odgovornosti svake bježao..?

Tko si to umislio da te posjedovat može..?
Jadnik i kukavica
OPROSTI MU BOŽE!!!

(Međunarodni je dan borbe protiv nasilja nad ženama. Smatram kako mi pjesnici moramo biti i društveno angažirani kao i drugi umjetnici. Stoga sam imao potrebu stihovima progovoriti o ovoj bolnoj temi. Čuvajte svoje žene, majke, sestre, kćeri, prijateljice i susjede. Pružite im ruku nade i spasa. Ne zatvarajmo oči pred nasiljem!!!)

PATNICA                      2024.god


Na licu ti se ipak vidi,
Čita se čak i u besjajnoj kosi,
Uzdasi te tihi izdaju
Da ti srce teško breme nosi…

Hineći mirnoću
Odaje te težina koraka,
Dok sve više skrivaš blijedo lice
U kutovima polumraka…

I glas ti je nekako tiši,
Otima se jecaju,
Promukao i titrajući,
Ali nesklon vapaju…

Ramena ti nekako
Bolno spuštena
I šake sve češće
Grčevito stisnute,
Odsutno i zamišljeno
Povlačiš se glave prignute…

O, kada bi samo mogla
Svoju tugu naglas izustiti,
Skinuti sa sebe okove bola,
O, da barem možeš vrisnuti,
U zagrljaj nade svoju patnju stisnuti…

Ali vapaji tvoji ostaju nijemi
I sjenke prošlosti zatiru nadu,
Tvoj križ toliko pritišće,
Čineći te staricom tako mladu…

(Pjesma je posvećena svim zlostavljanim ženama koje trpe u tišini…)

 

Ivana Gorunović

 

JAKA                 2024.god

Sedela je u uglu sobe, gledajući u daljinu,
sva u modricam, uplakana,
uplašena, strahujući za decu.
„Šta će biti sa njima“?

Nema sa kim da popriča, da se posavetuje.
Kod majke ne može jer joj je rekla:
„Bolje kćeri da se zacrnim nego da se zacrvenim“

Ali ona ne odustaje od svog života,
uzela je život u svoje ruke,
napustila ga je, nije dozvolila
da joj drugi upravljaju životom.

Postala je jaka i samostalna žena,
uzdignute glave korača stabilno,
jaka je kao VOJNIK –
niko joj NIŠTA ne može.

Suzana Aleksić Tasić

STANI               2024.god

Udri, jedna te ovakva, za ruku vodi,
udri, baš takva ista naslednika ti rodi,
udri, junak si snažan, hrabrost si muška,
udri, na vrh si sveta, ne može ti ništa.

Udri, kad slab ti si, ona je pak jaka,
udri, zbog dece sva će da bol bude joj laka,
udri, dok sva te služi muškost si vladar,
udri, sve dok te voli pred tobom je slaba.

Udri, kad možeš dok imaš svu snagu,
udri, ali jednom ćeš da joj ubiješ nadu,
i tad će prvo da kaže ti ponosno stani,
zbog dece da shvatiš da su još nejaki, mali.

I da im ljubav ko njena i od oca treba,
život u sreći a ne u strahu do vrha neba,
i kad se slomi a opet rodi zbog njih još jača,
i ne kad kaže, obriše suze poslednjeg plača.

Možda će kratko sreća samoće da te opije,
biva za vreme al' jednom shvatiš da sreća nije,
kad snaga stane i muškost splasne,
i sve što imaše ko prednost, ugasne.

Znaćeš da nije u grubosti sva vrednost
no da je baš mudrost, ljubav i nežnost
i svako zlo da će pred njime pokleći,
kad gradiš tuću i na svojoj tad radiš sreći.

Stani, ruku ne diži nad jednom ženom,
pod srcem nošen si ljubavlju njenom,
nežnost te vodila iz njenih grudi,
da budeš stamen, stub, onaj što ne gubi.

A ti tako bahat, kao da nečast ne postoji
ne znaš da vrednuješ ono što se broji,
da sva je večnost u poštovanju žene
jer nje da nema ni bilo ne bi ni tebe, ni mene.

I zato savij glavu duboko i klekni nisko,
jer sve što nisi žena te čini ustrajnošću bliskom,
samo si pola u svetu istih ni nalik Bogu,
jer kad se slomiš, samo si prašina kod njenih nogu.

Radmila Nestorov

MОЈА MAJKA                            2025.god

Dunav je noćas pokazao svoje ćudi,
Ljuljao je čamac i počeo da ludi,
Kao i uvek do tada, kod majke sam svraćala.
Duboka jesen i ledena kiša, bila sam mokra do gole kože,
Da li je kući sve i redu.
Misli su počele da mi se množe!
Dva sata posle ponoći,
Majka skupljena pored peći
Sedi, njen muž starac sedi
Nadvio se nad njom i kao
Besan pas reži.
Kuća je njena i sve je njeno
Ušao je kao uljez i ostao,
Majke mi je bilo vrlo žao!

Izbaci tog pijanca iz kuće,
Rekoh joj vrlo tiho, ostala je
Da ćuti, iz kuće izađoh ja,
Tužna i pokisla.

Razmišljam: ako ne odabereš prvi put dobru osobu,
Uvek će biti isto, možda grešim!

 

RAZBIJENI ŽIVOT            2024.god

U sitne sate skoro pred zoru
Otključavaju se vrata
Čuju se koraci, ocrtava se senka
Na prozoru.

Ulazi nepoznat čovek
Meša se miris alkohola
I jeftinog parfema
Neke kafanske žene, pijan ide do mene.

To je nekad moj suprug bio
Razbio je ogledalo
Jer je u njemu antihrista video.

Petli su zoru najavili,
Povlačio se mrak pred danom,
Sedela sam tako do jutra,
Decu u školu otpratila i nisam srećna bila.

Skupila sam hrabrost
Nečoveka policiji prijavila,
Kukavica je i tamo bio
Ali se primirio, nije čovek postao!

Hiljadu svetlosnih godina
Od njega sam udaljena
Ne trpite kukavice i nasilnike
Vi ostajete a deca odlaze!