Dijana Vlainić Mudrinić

                                                                                 

CRNA HRONIKA                    2025.god

Sve je u meni umrlo
onog dana kada si mi ukrao
osmeh s lica i kada nisi
želeo da ga vratiš.
Tada...
Sve je umrlo...
I onaj tren kad si
me prvi put poljubio
i onaj čas
kada sam ti se prvi put predala
stidno s mnogo ljubavi,
gola do kože u vatrenom zanosu
do bele zore...
Umrlo je sve....
I oni minuti
u crkvi pred ikonom božjom,
pred božijim izaslanikom,
ono srećno da
sada je ne…
Sve je umrlo...
Sve je otišlo u nepovrat...
Ubijao si me lagano
postupcima svojim...
Ubijao sime iz sekunde u sekundu
glasom, vikom i nepažnjom...
Ubijao si me,
možda iz nehata,
postepeno
dok me nisi ubio...
Ubijao si me
dok me nisi pokazao golu i razvratnu,
odvojivši me od mojih malih anđela...
I ubio si me,
razlio si moju krv
po belim zidovima naše kuće,
po licima naše dece...
Ubio si me pred svetom i decom...
Dok sam ja strahovala i ćutala,
gde ste bili?
Zašto sada naričete nad
mojim odrom?
Zašto se sada utrkujete da pričate
o mom životu lešinarima?
Kako vas nije sramota?
Dok sam vas molila za pomoć,
pustili ste da budem
predmet na nečijem stolu
i čekam red...
I dođoh u pogrešan red...
Red onih koje su žrtve svoje ljubavi,
svojih pogrešnih životnih izbora,
u red onih koje su mrtve...