Devojčicu majka u krilu njiše,
srce joj poklanja za nju diše.
Otac čuva njene korake i snove,
daruje sreću za dane nove.
Malena je kao cvet mirisni,
od oluje, štiti je otac ponosni.
Majka joj osmehom sunce daruje,
nesanicom pokriva, dok ona boluje.
Devojčica raste kao breza tanana,
zanosna kao princeza bajna.
Upoznaje princa kog je sanjala,
srce, dušu, svenjemu predala.
Volela jako, iskreno,
čisto kao dete nevino.
Ubrzo je ostala u zagrljaju tuge,
dane sreće oplakuje noći duge.
On je posta ostranac, tuđin
grub s’detetom, ko da mu nije sin.
A ona, srcem ga volela i čekala
i ostala ranjena i prevarena.
Njeno je dostojanstvo nestalo
u bolu ljubavi propalo.
Odrekla se oca i majke,
žrtvovala sebe u vrtlogu bajke.
Sa modricama iz lavirinta laži,
u Sigurnoj kući bol blaži.
Dok se silnik od droge leči,
žena sa detetom od tuge ječi!
Nema komentara:
Objavi komentar