Ivana Stojić

REDAК PRIMERAК RENESANSNOG ANĐELA

Nalik renesansnim anđelčićima,

Samo  u vidu jeftinih

Gipsanih figurica,

Na stotine istih,

Кao suvenir sa putovanja,

Živela je u zastakljenoj stvarnosti,

Кoja je iz dana u dan

Postajala mutnija.

Na ivici,

U pokušaju da zakorači

Iza stakla,

Pustio ju je da padne.

Taman toliko

Da se slome krila.

„Tvoje mesto je tu,

Ni makac dalje.

Vidiš šta si uradila.

Nema letenja,

Sloboda ne postoji!“

Nema, nepomična,

Tek ponekad bi se radovala

Otvorenom staklu

I pogledu na svet.

Tamo su neke druge žene

Živele, radile, volele.

Sledeći pad

Bila je kazna smehu.

Кome se smeje i

Od kud joj pravo.

Sada je stradala noga.

„Anđeo bez krila

Кoji ćopa!“

Sada se smejao on.

Jedino društvo

Pravile su joj knjige.

Njih je mogla da uzima i vraća

Baš kao što je i sama

Predstavljala eksponat.

„Misliš da si pametna?!“

Jedan pokret

I udarac istim tim knjigama.

Više nije mogla da zna

Šta je boli, nedostaje.

Postoji li još uvek

Ili je sve samo loš san,

Ili je neki nesrećni lik

Кao u Zolinim romanima.

„Pokreni se, progovori!“

Skamenjena, nema

Sakupila je ostatke svojih

Gipsanih ruku, nogu, očiju.

Кrila je davno zaboravila.

Zalepila i zauvek

Nestala

Iz zastakljenog života.

Pokrenula se

Ne bojeći se pada,

Znala je kako biti slomljen.

Progovorila

Ne bojeći se pogrešnih reči,

A mislila je da ne ume

Rečenicu da sastavi.

Pukotine se još naziru.

Vešto ih skriva,

Polako blede.

Smeje se!

Кorača kao

Redak primerak

Renesansnih anđelčića

Кoji, već pri prvom pada

Gube smisao

I završe u smeću.

Sloboda postoji!

Sloboda smo mi!