Valentina Zlatanović-Marković

RANJENE ŽILE                     2023.god

Što više saznajemo jedno o drugom, sve se manje znamo.
Sve se veće daljine među nama prostiru
i sve veći i tamniji kosmički prostori
postaju zidovi koji nas dele.
Zašto smo se izgubili u daljinama
sa ispruženim rukama
detinjim licima
gladni ljubavi
i zašto smo zaboravili na reči koje smo razmenili
pri prvom poljupcu
verujući da prave ljubavi nikada ne umiru
i da je naša ljubav upravo to?

Da li ljubav umire ili samo menja oblik pretvarajući se u sunčane dragulje
i zvezdanu prašinu?
Da li smo onda ti i ja sada rasuti po kosmičkim stazama
zaglavljeni u vasionskim prozorima
vremenskim zonama
stisnuti između dve svetlosne godine
koje promiču pored naših zemljaskih trivijalnosti
pa sada ne znamo
kako da se rasporedimo u osećanjima koja se opiru budućnosti
i žele natrag u sigurnost?
Zašto ti i ja sada nismo – mi?

Pitam kao što pita onaj ko je razjedan sumnjom
i nesiguran u sve što oseća, vidi i misli.
Koliko nas je još ostalo od onog iznenadnog oktobarskog jutra
kada su se na naše glave sručile pakosti,
ili muke, nekih drugih ljudi?
Te magle u kojima su naše glave
onespokojavaju moje kretanje
i svaki je korak vrtlog koji me vuče u ad.
Nisam spremna za široke puteve na kojima mi je smisao nedohvatan.
Nisam spremna da pratim zvezdani trag mojih mladalačkih želja
koje su presahnule kada mi je pomereno tlo
Iako moj koren nije iščupan
moje su žile ranjene i potrebno im je vreme da zacele.
Možda je tvoj korak odlučniji
i uspevaš da glavu držiš visoko iznad oblaka
pa me zato ne vidiš i ne čuješ.
A možda samo ti znaš odgovor