Ženo – Sestro... !
Da li je tuga dovoljna
Za srce tvoje
Od moje ljubavi
Od mojih snova
Da ti iznova izatka
Potku tvoga dostojanstva
Molitvama...
Ženo – Sestro... !
Namučena,
Mučenice – majko,
U ova vremena
Pognutih ramena
Od poniženja.
Ženo – Sestro.. !
Silovana,
Od tudje volje
Od tudjih želja.
Objektom te stvoriše
Nečije kiše
Od sumpora,
Pa ti svilenu kožu
Naružiše
Udarcima i bičem.
Gde da te nadjem
Zalutalu, Sestro,
Onesvešćenu
I zaboravljenu
Ako te ne nadje Bog,
Boginjo,
Robinjo
Budućeg dostojanstva.
Uporodičena
Bez porodice,
Svačija i ničija,
Mnogo puta bezimena,
Sa rukama stisnutim
U pesnice,
Bez jauka,
Bez doma.
Ženo – Sestro... !
Što si krenula
Izmeštenih jajnih ćelija
Oblivenih suzama,
Sa dlanovima znojavim
Od straha,
Bez daha.
Bežiš od svog mučitelja
Od svoje dece i nerodjene,
Oca
Dok on zvoca
Da te je voleo.
Ženo – Sestro... !
Ti tražiš njega
I dižeš oči
S nadom da treba
Da postaneš
Rodna zemlja i čaša mleka,
Al’ pitaš se kako
Kad on vidi da telesna
Tvoja senka
Ima oblike bluda,
I tražiš ga svuda,
Njega izgubljenog
Da bi volela
I gorela
I bila nebeska kolevka.
Ženo – Sestro... !
Tiho se vrati Bogu
Da Bogu budeš domovina,
Sa čašom vina
I korom hleba,
Zauvek gledana i voljena,
Ko sa neba.
Nema komentara:
Objavi komentar