Da mi je neko, bilo ko, nekada, rekao,
Ma, napomenuo samo,
Da ću ispevati pesmu sa naslovom ovim,
Izrekla bih hiljadu psovki;
Nevericom bi se pitala
Kako se živ čovek sahraniti može???
Jer...
Šta smo nas dvoje bili,
Do doživotni saputnici
I u sreći, a ponajviše u bolu.
Dva naličja istog novčića,
Dva delića slagalice
Koja se savršeno uklapaju,
Zar ne?
Ili bi tako bar trebalo biti...
Dok ovo pišem, licem mi poslednji put teku suze
Koje si ti izazvao,
Obesno,
Iz ljubomore,
Bez trunke griže savesti,
Dok si me gledao kako se za dah borim,
Dok sam se gušila u napadu panike,
Dok mi je lice samrtničkom bojom plavilo,
U trenutku kada nisam uspela ni pomoć naglas zatražiti...
Stajao si na vratima;
U mene gledao očima punim mržnje, obesti, zavisti,
Na način na koga ne gledaš ni najljućeg neprijatelja...
Uzalud moje oči koje se grče u nedostaku vazduha;
Uzalud nemušte reči kojima u pomoć pozivam;
Uzalud suze u potocima teku.
Ja se borim za dah,
Svesna da dugo ovako neću moći,
Da ću se u sopstvenoj tugi i bolu ugušiti...
Osećam čitavim telom kako nedostatak vazduha uzima svoj danak.
Telo mi se grči,
Grkljan se sklapa, ne ostavlja ni milimetar prolaza kojim bih uspela
Život udahnuti.
Osećam kako tonem, u dubine,
Plavim,
Odlazim zauvek.
A ti stojiš mirno, kao da posmatraš neki dobar stand-up show.
Ne prilaziš da mi ukažeš pomoć, iako ti to i struka i savest nalaže,
Pa čak i da sam neznanka koja se na ulici guši.
Ne, ne prilaziš mi pomoći.
Čak štaviše,
Već upola u bunilu, boreći se za dah,
Čujem te kako izgovaraš:
"Umri, crkni, ti za život i nisi!!!"
Poslednjim atomima snage prisećam se prve pomoći,
I načina kako laganim udisajima povratiti samu sebe u život.
Lagano, uspevam na momente udahnuti
Taman toliko
Da se ne ugušim.
Pričati ne mogu.
Želim vikati u pomoć.
Ali reči ne izlaze.
Grkljan se stegao, i jedva propušta
Taman onoliko vazduha, koliko mi je dovoljno bilo,
Da na vreme stignem do hitne pomoći.
U polu-svesnom stanju su me položili na krevet;
Brzinom munje dali mi injekciju,
Čijeg uboda ni svesna bila nisam,
Iako se te proklete injekcije najviše na svetu plašim...
Samo sam posle nekih par sekundi
Osetila kako grč u grkljanu popušta,
I čula svoje isprekidano, neujednačeno disanje,
Koje me polako, ali sigurno, u život vraća...
Sada, posle nekoliko sati, sedim u svojoj sobi,
Pod dejstvom lekova,
Neošamućena ali kristalno svesna sebe i svega oko sebe.
Gledam svoje bledo lice u ogledalu,
Izmučeno još uvek,
Ali sa nekim čudnim žarom za životom,
Voljom da živim,
Da postojim,
Da bitišem...
A tebe više nema.
Izbrisalo si danas samog sebe,
Gledajući kako me delići sekunde od smrti dele,
A kako ne činiš ništa, ama baš ništa, da me u život vratiš.
Ne, ne zameram ti.
Ništa, apsolutno ništa.
Ti si takav, ja te menjati
Niti nameru imam, niti hoću.
Želim ti, zaista, sve najbolje u životu;
Da budeš sretan,
Ispunjen životom koji sam priželjkuješ,
Ali u tome životu za mene više nema.
Danas si stavio onu poslednju tačku na odnos
Dvoje ljudi, bio ili ne sam toga svestan.
I zato, od danas,
Ti si čovek kojeg više nemam...
Nema komentara:
Objavi komentar