Samo nekad u snu vrisne,
dok na javi zaustavi jauk svaki,
da ne vide, da ne čuju,
da ne pita neko šta je.
Sramota je.
Pa se sklupča, pa odćuti,
tiho šapne, reći ću ti,
nekom tamo, svoju muku.
U zavoju desnu ruku
pod košuljom sakrije.
Nekud krene, pa se vrati.
Sama sebi se obrati:
deca mala, kud ću, šta ću?
Pa se reši, pa se teši,
kad mi malo poodrastu,
e, onda ću...
A okolo, svi se dive,
šta imaju, kako žive,kuću digli,
unučići već im stigli...
Domaćinski.
Ona ćuti, ona traje,
savijena, uplašena,
ispod ruke podignute Gospodara,
što udara i šamara,
iz ljubavi. Tako kaže.
Još joj oči razlog traže.
Danas supa nije slana,
juče bila presoljena,
a suzama je solila.
Možda zato.
A sve ređe u snu vrisne
i na javi, naviknuta,
zaboravi da se brani.
U postelji samrtničkoj,
pomirena, ugašena,
svakog trena osluškuje
poziv s' Neba,
kao svoj put do slobode.
Čeka da je neko pita,
može li se tako život proživeti,
da mu kaže, može,
al' ne treba, pa da ode.
Nema komentara:
Objavi komentar