Bila je tako lepa,
uvek se setim nje...
kad čujem reči pesme ove,
uvek se setim Milene...
kosa crna kao gar,
puna uvojaka nežnih,
lice belo, prozirnije od porcelana,
usne crvene poput zrelih višanja.
Skrivala se u ćutanja.
Bila je tako lepa i tužna
bez osmeha,
moja tiha Milena.
Uvek se setim nje
kad čujem jezike zle,
skoro svakog dana
bila je tema nečijeg ogovaranja.
Ljubomora,oh,kakvo je to zlo
medj’ ljudima?
Govorili su da se važna pravi,
da je zla,da provodi sate
pred ogledalima,
da je loša žena i majka,
da ima ljubavnika.
A ona,skrivala se
u svoja ćutanja.
Niko nikad nije rekao
da ima muža nasilnika,
a znali su svi,
odavalo je njeno tužno lice
bez osmeha,oči tamne ,bez sjaja
i po koja suza što joj je
ponekad skliznula niz trepavice,
krišom obrisana.
A on,pevao joj je pred nama
"Milena,ljubavi moja..."
pratio ju je gde god krene...
znao je da nema gde,
da nema kome.
Na kraju Milena je sebi isekla vene.
Nije čula reči pesme
"Nedaj se moja Milena...''
skrivala je,patila je,ćutala je,
stidela se da prizna prijateljima
da ima muža nasilnika.
Da li je trebalo,
da li je vredelo,
nije.
Može li drugačije,
možemo li svi
nasilju reći,ne.
Neću da me neko pamti
po rečima pesme
"Bila je tako lepa,"
hoću da živim,
hoću da pevam,
hoću da se smejem,
jer se uvek setim moje Milene,
tužne i prelepe
koja nije imala snagu
poput mene,
moje tihe Milene.
Nema komentara:
Objavi komentar