Želela sam s tobom proći ispod duge,
šetati po lišću uz jesenje kiše,
zaustaviti kosmičko vreme
i da sem nas ne postoji ništa više, ništa više...
Nisu me plašile nestašice, računi,
nedaće u vremena teška nadolazeća,
verovala sam - imamo snage mi za to,
davala se bezuslovno i maksimalno.
Rodili smo decu, ukrasili dom....
Kad odjednom - udari grom,
potekoše neke rakijske kiše
zamutiše pogled tvoj, zamagliše snove moje.
Poviše se ramena od tereta vremena,
izgubi osmeh, upoznah tugu,
Izgubih bitku tešku, mučnu, dugu...
uplašena odoh na obalu drugu-
Usamljenost ona se zvala.
I poče proces stvaranja bisera od mojih suza,
grcanja, muka,od tvoih ćutanja, pogleda, urlika...
Dok je tvoja rakijska reka
noseći moje snove, snagu i želje,
počela daviti lepe uspomene.
Sedativi uzeše mene.
Iznedri se bisera iz duše moje,
pade mi na ruke - začika dete u meni...
U inat nasilju nad dušom mojom,
ja želim, hoću i mogu da verujem
i radujem se Bogu.
Nema komentara:
Objavi komentar