Jasmina Kocić

UMIRANJE LJUBAVI              2024.god

Ulice puste.
Usnuli grad.

Na kraju grada, kraj svetiljke
jedna žena naslonjena stoji,
pomera prste kao da nešto broji.

Kiša rominja, ona se ne boji
i opet pomera prste
kao da opet broji.

Izgubljen pogled i jecaj tih
prekinu na tren jezivu tišinu.

Ništa njoj kiša ne smeta,
nekako s naporom pomera noge
kao da želi da po kiši šeta.

Kapi kiše sve jače tope lice
izgubljene, prelepe devojčice,
lepo lice ali iz očiju viri
zlokobna tuga neka . . .
A volela je tog čoveka.

I noćas joj na tren
na ustima zatitra osmeh.
Zatvori oči i pojavi se lik –
muškarac iz snova prelep i tih.
Misli joj opet brzo lete
od mirno janje u vuka se
pretvori muškarac tih.
Poljupci onako meki, baršunasti
u nepovrat odoše,
pesnice teške kao malj
drobe lice prelepe žene, devojčice.

Na tren se zaustavi
htela bi ona da korača
da ide dalje,
u neki lepši sud.

Pusti korak i pade kao klada
kraj svetiljke na kraj grada.

Zaspa ona čarobna i nežna,
kao srna u gori,
kraj svetiljke što na kraju grada stoji.

Jednom je volela,
jednom se srcem potpuno predala,
jednom... i život preda Bogu.

Zver od čoveka je u njoj
ugasio srca plam, veru
i život preda Bogu.
Jedno nežno biće,
život mlade, prelepe devojčice.

MAJCI SE LOŠE PIŠE                     2023.god

Sumrak se spušta
Iznad planinskog sela
Vetar njiše grane
Prosipajući žuto lišće
Praveći najlepši tepih zlatne boje.

Iz raštrkanih kuća na padini
Pruža se dim iz odžaka,
A miris vrućeg hleba
Oseća se u vazduhu.

Na kraju sela
Izdvaja se mali kućerak
Trošan i beo
Ograđen prućem.

Iz njega vesela pesma se čuje
Mlada žena pevuši
Oko šporeta dok posluje
Kraj nje mali dečak
Igra se na drvenom konjiću.
Seoska idila koju prekinu
Tresak trošnih vrata
Pesma utihnu...

Na vratima ulazi čovek
Lelujavim korakom
Gleda u ženu mladu
Kao orao koji grabi plen
Ni reč izustila nije,
A on počeo da je bije.

Pogača vrela
Na sve strane leti,
A dete uplašeno grabi pod sto
Da ogromna šaka na njega ne poleti.

Navikla valjda na takve ćuške
Žena bez glasa muklo gleda,
Krvavo lice rukama krije
I udarce spremno dočekuje.

Kad završi sa udarcima
Monstrum na krevet leže
I zaspa ko klada,
A na pod osta da leži
Zgrčena žena mlada.

Dete ispod stola ne sme ni da diše,
Zna ako monstruma probudi
Da se majci loše piše.

VUČICA                                 2022.god

Za dobra dela
Dodeljuje se orden časti.
U stvari...
Znate li kome treba pripasti?
Ženi...
To dobro biće svet krasi,
Kroz život kao
Vučica se bori.
Živi i ne pokazuje
Svoje jadi i boli.

Na zemlji stoji čvrsto
Porodicu čuva vešto
I nikome ne odaje
Da joj je ponekad mnogo teško.

Suze vešto krije,
Bitke same bije,
Ljubav nesebično daje
Dragim ljudima.
Nežnosti u njoj
Za svakoga ima
Ali ne zna svako da je prima
Često i mnoge tajne krije
Ćuti i kad je nasilnik bije.

Jaka kao vučica
Nežna kao cvet
u njoj ljubavi ima
Za ceo svet
Žena...

Lepota je krasi,
Ne dajte da se žar ljubavi
u njoj ugasi.

RASKOŠNA KUĆA                   2021.god

Raskošna kuća
na kraju grada,
dvorište čisto a
kuća kao iz bajke.

Slučajni prolaznik prolazeći
tuda zapita se tada:
„U takvoj lepoti harmonija
sigurno vlada“

Čak i mala zavist javi se u njemu,
želeo je i on da svojoj deci pruži tu lepotu,
oduži se svojoJ ženi
za svu njenu dobrotu.

Misli njegove prekine vika,
krik I jauk žene:
„Nemoj dete
bolje ubi mene!“

Čuju se udarci sve jače i jače... i malo dete kako plače.

Nemoj majku, udari mene
možeš i jače, ne dam da majka plače.
Nije ona kriva za sve, nemoj molim te!

Kroz otvoren prozor prolaznik gleda
kako gromada na sićušnu ženu
pesnice spušta.
Krici i plač pomešaše se tada
a mislio je on u tom bogatstvu harmonija vlada.

I tada mu kroz glavu prođe slika njegovog kućerka
gde osmeh na licu njegove žene blista,
gde se duboko u noć čuje srećna dečja vriska.

Sreća nije u bogatstvu
ni u dvorištu što blista,
moj kućerak je zlato,
moja dobra žena i
moja duša čista.

UZDIGNI  GLAVU                    2020.god
 
Sanjala je ona                                                                                               
Topli dom i sreću,
Ta žena stamena i prava.
Želela je ona da ljubav najveću
Pretvori u sreću.
 
Al snove puste prekri java
Umesto poljubaca što
Sanjala je ona,
Pesnice njegove kao maljevi
Na njene obraze spuštaše se.
 
Džaba njene molbe da prestane
Ni dečje suze, ni njeni krici
Pomogli nisu.
Zver u njemu probudila se,
Tela povijenog spremno čekala je
Da njegove ruke kao grom
Pogode.
 
Primaše ona spremno udarce sve
Usadio  je mišljenje u njoj
Da za sve Ona je kriva.
Ali jednog dana proradi
Ponos i reče sebi:
„Život je samo moj,
Ne dam nikom da snove mi ruši
I pravi pakao u mojoj duši“
 
Pobeže ona od monstruma tog
Da gradi život svoj
Gde druge vrednosti
Osim nasilja mnogo znače,
Gde sunce uvek sija jače,
Gde svakog dana se ne plače.
 
Sada šalje poruku ženama svim
Na vreme završite sa tim
Ne dozvolite da neko grozno biće
Život i snove vam ruši
Olakšajte život sebi
I svojoj duši!
 
 
Ženo... Uzdigni glavu
I ponosno hodi
Nek u tebi ponos se rodi,
Ne kleči pred njima,
Budi jaka, jer život je jedan
On je samo tvoj, on ti je vredan!