Uzalud grč
na mome licu, uzalud krik
iz moga grla kada ga
nitko vidio nije kada ga
nitko nije čuo. Plačući
hodam ulicama znanim okrećem
glavu da me ne vide, a iza leđa
šapuću tiho i pitam se
,kako se ne stide? A onda večer
opet je ista, noć
probdjevena,jutra ništa bolja. Od sramote
ne možeš da živiš i za sve
ovo,samo sebe kriviš. I život svoj
si žrtvovala za to, za djecu i
za neznam koga ! I sebe
žrtvovala ti si u ime vjere
i u ime Boga. A on i dalje
hoda po svijetu ne zapali
svijeću za svoje grijehe niti za
tvoju slomljenu dušu. I zato
vikni,da te se čuje ! Dosta je
bilo nasilja toga ! Ne možeš
više gaziti me tako i satirati
dušu do samoga groba !
Nema komentara:
Objavi komentar