Branka Vojinović Jegdić

OBIČAN DAN

 Ona se više ne obazire,

Na težinu riječi,

Ne bole je,

Ne  znače  joj ništa,

Prijetnje lovi prkosom

Lomi  ih na komadiće,

Ne boji se

Njihovih krhotina,

Nazdravlja podrugljivo,

Ironično se smije

I  gleda ravnodušno

Sasvim običan dan,

Pomalo kiši,

Zimski dan bez snijega

Baš dobro

Ne  može se uprljati

Njegova bjelina,

Ne sluša patetiku,

Ne voli drame,

Sve je izrečeno,

Sve je  postalo navika

Mržnja  se protegla vazduhom,

Udiše se duboko,

Govori lagano:

Hajde, pomjeri prst

Na  svojoj omiljenoj igrački

Završi započeto.

UKLETI

Nije Todor tuk’o Stanku malo,

No nije mico ruku š nje.

Svo selo je to znalo,

I ako bi se ko zatek’o

Obrto bi glavu u stranu,

Jer bi Todor tada još više poludio.

Kažem, nije mico ruku š nje,

Kak’u ruku,

Šib’o je bičem,

Drenovom tojagom;

Bila modra k’o čivit,

Ali nije zatvarala usta:

Sikće li, sikće.

Da je bar malo šućela,

I on bi ruku odmorio.

Ali, jok,

Ne šuti ta,

Ne zna ona

Što je zakameniti.

Mokar konop

Joj se u kožu usijec’o,

A ona jopet

Zlica i kune:

Grom te gađ’o!

Ušuti više,

Đavo ti ih začepio,

Kad ti sama nećeš

Da odmorimo

I ja i ti,

Ušuti više,

Mrkla ti svijest,

Da progledamo

I ti i ja.

Ušuti, kastiguljo,

Da se više ne kastižemo

Ni ja, ni ti.

A počelo je odma’,

Čim je dovede.

K’o mlada nevjesta neće da šuti,

Samo drobi.

I šta je on mog’o

No da bije.

Nafališe joj rad,

Ljepotu nijesu,

Suva k’o grana,

Slijepac kod oba oka

Zamače se,

Tek kad rodi uženi se,

Ali u pamet

Nikad ne dovede se,

Džaba joj ime dadoše,

Ta nije znala stati,

Zlica i kune:

Gađ’o te grom iz vedra neba!

Ušuti više

Jad te naš’o,

K’o što je mene s tobom

Da odanemo malo

I ja i ti.

Ušuti više,

Stala ti voda u usta,

Pa da počinemo

I ti i ja.

Ušuti, peksinuljo,

Da se više ne peksinamo

Ni ja, ni ti.

Kažem, nije mico ruku š nje

Dok ga ne ubi

Vrijeme iz oblaka.