Natali Šarić
| Cvita autorici „Knjige o samopomoći“ - 2016.god.
Sad se Cvita misli je l' luda il'
nesretna. U suhoj ruci grči još jednu Knjigu o samopomoći. Malo prolista pa
ostavi. Onda joj opet vrag ne da mira pa krene za korice. Rekla je sebi da joj
je òna zadnja. Nakon nje mjesec i pol nije došla k sebi. I eto ti ga na. Sve bi
rado pročitala da joj dođe 'u pamet' da stvarno postoji život toliko drukčiji
od ovog. Zna Cvita da je to mazanje očiju. Pokaži joj ženu koja ne bi sve to
smislila da se 'pofudra', a i pop zna da najviše novaca zaradi knjiga. Kao da
je u njima sam vrag. Al' opet... lagati, pa u knjigu staviti? U svetinju?
„Onda i Bog svašta möre nalagat.
Bož'prosti, kolko god san žvakala Bibliju, i kolko god su u njeno ime fratri uz
oltar balali, sve mi se čini da ima rupa.“
U ovoj Knjizi o samopomoći, opet isto:
Morate vjerovati u sebe. Napustite stanje žrtve. Suprotstavite se zlostavljaču.
Zauzmite stav i pokažite neposluh. Potražite pomoć. SOS telefon za žene i djecu
žrtve nasilja 0800 655 222... Ne gubite vjeru.
„Aha, je, je. Lako je tebi prdit,
autorice draga. Ne čuj ti jednom mog Macana iz prve, pa š vidit šta je vira u
sebe. Neš lišo proć. Kad te taj dovati i provuče kroz šake, viruješ samo njemu.
Ni Bogu. Samo maloj snazi u njegovoj šaki. Moliš joj se, klečiš, obližeš joj
oltar – jedan, drugi, treći – rada bi
odanit, potkupit, al više te ne voli pa nemaš š čin. Sve! Tad bi sve dala da si
umukla na vrime. Nema ti, mala, toga kod mog Macana.
A kad se sitin... Najlipši. U gradu.
Ma u Krajni. Niko ko moj. Visok. Crn. Gorile oči ko konjske sapi u litnje
pridvečerje. Osta samo konj. Ja mislila, lip, pa ga zato zovu Macan. Ka, lip ka
macan. Među najlipšima, najlipši. Nije ga bilo teško volit. Letila san ka vila.
Bolje reć ka guska, ali ko je zna da duša tako brzo more splasnit.
Znala je ta njegova muškadija. Mi –
kokoši, nismo. Šaka mu teška ko mäca. A ti, gospoja iz te Knjige o samopomoći,
siguro nisi ni čula za mäcu. Bez nje ništa, blaga vridi, a teška ko noć. I
tako, on, uvik u nekoj tuči, karanju, križa rogove sa svakin mulcen. Nit miri
kile, nit bira vrime. Ajme. Tako ti je neko, ko je ton macon dobio po ćiverici,
okrunio mog Andriju, moju beštiju, dičjin imenon. Čovik bi reka - nikad uj'st
neće. A on – tare li me, tare.
Šta sad? Opet ću popit batine kad me
uvati s ton tvojon Knjigom o samopomoći. Kako to Bog namisti da je ova moja
stoka luđa kad je knjiga deblja. Ko da se ruga. Možda bi tio da ne čitam ništa
osim Biblije. Nikad Nju nije kindario. Možda se boji? Pravo da ti rečen, ne
boji se on ni Njega, draga samopomoćnice.
Znaš šta, Bogo moj?! Neman ti ja puno
za izgubit. Da me možda neće izlemat? Ha, eto ti čuda. Možda me sveže za
kočetu. Pročitat ću ja i ovu do korice. Samo ne bi volila da umisto mene
odgonja kravu u polje. Onako jadan, umoran i nasekiran, jer je šef govno. Il
guba? Kako kad, al uvik nešto od to dvoje.
Kravica moja. Utjeha moja. Meka,
topla, i sluša. Al tužna, brate. Tužna i bog. Minjala bi se ja s njon pa da u
miru priživljen, vrime priživin. Skupa bi nas dvi brojile zvizde, disale mirno,
sporo. Neprimlaćeno. Neubiveno.
A moj Macan,
kad nju potira u polje, štap mu brži od pameti, a moja Roza od pameti sporija.
Pa ko i ja – cilo tilo na friži i pulije. Eto ti, moja autorice, tvoje Knjige o
samopomoći.
Ma volila bi ja tebe pitat, eto, na
primjer, šta bi ti rekla za moju Rozu. Je li i ona žrtva i bi li se i ona
tribala uzjogunit? Kad vidi štap, da se ritne? Da prolije mliko kad čuje
beštimju? A ženo drága, nasmija ti mene i moju nevolju. Al vidim da i Roska
maše repon. Neka onda.
A deder...
sad za ozbiljno, šta bi moja Roska da Macan repetira? Mi smo ponosni ljudi.
Svaka kuća ima štogod oružja. Bi li ona pripoznala? Išta?
Ništa! Ništa ti, ženo, ne znaš, a
tolko knjižurina napisala. Daće Bog da cijev pripozna, a metak - nikad, pa da
se ne ritne. Samo stane, ne mrda, drži dah i sluša srce. Svoje. Sve dok čuje,
dobro je.
Eto ti
samopomoći, gospojo moja, samopomoći iz Svita punog Cvita, Macana i Rozih.
Svrni malo pa š vidit. Možda pripoznaš život. Jer... ništa bitnije od
pripoznat. Doklen će on ić, kolko će
zajunit, kad će puštat i oće li stat. Stat, gospojo drága. Stat!
Reću ja tebi našu tajnu za samopomoć,
a cila tvoja filozofija more u ariju. Po naški: PRIPOZNAJ! NE RONJAJ! NE ČIČI!
Sve ostalo je... ostalo. Inako neš nigdi.
Ajmo vidit
šta si još pametna napisala.“
_________________________________
arija – zrak
balat –
plesati
beštimja –
psovka
(ne) čiči –
(ne) zapomagaj, (ne) plači
ćiverica –
glava (suknena kapa)
friž –
ožiljak
karanje –
tuča
kočeta –
starinska postelja
(proći) lišo
– (proći) bez posljedica
mäca –
veliki čekić
macan –
snažan čovjek
möre – može
mulac –
izvanbračni dječak, nevaljalac
pulija –
maleni kolutić (prišiva se na odjevni predmet kao ukras)
svrnit –
svratiti, navratiti
uj'st –
ujesti
uzjogunit
(se) – zainatiti (se)
KREĆEM
Okrećem
obraz
tvom
jutarnjem bijesu,
ko stigmu
ugašene
žene.
Omče,
u kožu
srasle,
nose se
tiho.
Sramno.
Tu ne zalazi
dan
nit zagazi
riječ.
Goste se tek
sumor i umor
mrvama nada.
Gulim
okoštale tabane,
okoštavam
ruke.
Možda se
novim jutrom
podignem
hrabro,
zakoračim
djetinjom stopom.
Neka krvari
trag,
neka ga
zametne snijeg.
Tu se i
onako ne vraća.
DOŠLO JE
VRIJEME DA ZBROJIŠ SUZE!
Došlo je
vrijeme da zbrojiš suze
između dvije
desnice.
Ti budi prva
koja će moći
ponovno
stisnuti pesnice.
Zagrli
djecu!
Povrati sebe
njihovim nadama.
Otplači
strepnju i hrabro kreni
prema
gromadama.
Vjeruj. U
tebi još uvijek ima
snage za
nova svitanja.
Zacijeli
lice, na njega vrati
osmijeh bez
pitanja.
Došlo je
vrijeme!
Što dalje
baci udarce, zatvor i stid,
i reci sebi
da svaki korak
ne mora biti
zid.
Nema komentara:
Objavi komentar