ŽENI
SLOMLJENOG SRCA
Probudi se!
Neka se tvoj
razum
buni protiv
zabluda
i protiv
nasilničkog govora.
Mnogo je
očajanja u duši,
velika
zebnja,
nezadovoljstvo,
veliko
razočarenje u nutrini
koje ti ne
da
da napišeš
nekoliko
istinitih stihova.
Nisu stihovi
za svakoga.
Nasilnici ih
čitaju ali ih ne razumeju,
uzvišeni
ljudi mogu da ih čitaju
i vide ponor
dostojanstva tvoga
oni mogu da
shvate reči
i da ti
pomognu
da se
odbraniš od nasilja
i da mirno
spavaš u tišini.
Ustani!
Neka se
pobune ruke
protiv
teških udaraca
koje i
životinje preziru.
Ako se to
usamljeno
i ranjeno
srce ne buni protiv
zabluda,
razočarenja, boli i tuge,
znaj da
povratka nema.
Onda to ono
više nema snage
jer u dnu
duše ranjive,
vreba kandža
nasilnika
koja
ostavlja bolne rane
i tragove
mržnje.
Pitaš se,
koga sam ja
to volela?
Pitaš
se......
Šta nastaje
od praštanja ili mržnje?
U zabludi si
da li da
opravdaš ponos,
koji je već
davno navikao
na
stradanja?
Ili da i
dalje trpiš nasilje?
Al’ ako se
odlučiš
da trpiš
nasilje,
srce tvoje
neće se buniti.
Nasilje će
se probiti
kroz
slomljena rebra,
da ostavi
otvor u telu
koji nećeš
moći da zaštitiš
ni udvojenim
dlanovima,
jer nećeš
imati razloga
da čuvaš krv
što otiče u vreme...
A onda će na
dnu usta
da vreba
vapaj za samoćom,
da možeš
glasno da čuješ
TIŠINU.
ISKRENOST
Nestala je iskrenost koju smo
nosili
kao svoje obeležje,
pa uplašeni,
želimo da se promeni i ono
što je prirodno.
I dok očekujemo
da savršenstva
dobiju konačne oblike
smišljamo reči posle kojih
niču krvavi žuljevi uvreda,
a govorimo o mestu gde je sve
bezazleno kô mesečina...
Ništa više nije onako
kako smo još juče zapamtili,
jer ne razumemo postojanje
ičega što nama ne pripada,
i ne verujemo više ni u
ćutanje,
ni u park u kome smo bili
zadovoljni
dodeljenim nebom,
pa se lažima branimo
od predvidljivih koraka,
kad smo zašli tamo gde nismo
osigurani od uvreda...
Neprepoznati,
svesni da nismo uspeli da
se oslobodimo sebičnosti –
ne sačuvasmo
potrebno dostojanstvo
da, do večnosti, volimo ženu....
Nema komentara:
Objavi komentar