Translate

utorak, 8. studenoga 2016.

Blaženka Jukić

BOJIM SE

Jutro je …. sunce  sramežljivo proviruje kroz prozor moje kuhinje. 
Stavila sam kuhati kavu da se razbudim i krenem sa svojim dnevnim obavezama.  
Imala sam nemirnu noć i  nisam dobro spavala.
Kasno u noći čulo se otvaranje vrata sobe, brontulanje, lijeganje u postelju, a uskoro i hrkanje.
Pravila sam se da spavam.  Bojala sam se…
Jutro je…. Ustao je...grintav,  buntovan. Približi mi se, uhvati me čvrsto za mišicu,
( osjetim bol, stisnem zube, ne reagiram ) još više se razljuti I vikne.
-Ništa ne radiš, ja te hranim ima da me služiš.
-Ja  želim raditi, da me ti ne hraniš -rekoh tiho.
-Tek bi se onda bahatila- opali mi šamar, zalupi vratima I ode ….
Uhvatim se za obraz, bol, tuga, suze, gnjev, prožeto kroz svaki dio tjela, 
kroz svaku pukotinu duše ne ostavljajući ništa lijepo iza sebe.
Predajem se, upadam u osjećaj potpune zgušenosti I težine života, padam u najintimnije dubine vlastite duše, dok svijet oko mene nestaje I gasne. 
Sve je to duboko skriveno u meni, skriva  se u mom umu, ne tražim spas, trpim,  bojim se…
U meni  živi strah...  Osjećam se kao zgažena žaba na putu. 
Kao maleni stvor u plahtama od lišća, u krevetu od čokolade, što topi se na suncu. 
Kako me guši taj pogled u prazno, u ništa. Zastakljene oći od suza I bola, ne mogu shvatiti? 
Zašto me progoni, kao zvijer, kupa se u znoju mojih noći, budi me u strahu  
I neda mi disati ni živjeti, jer bojim se.




Nema komentara: