ZRNEVLjE BOSILjKA
Ona mu je sve praštala…
I onu suzu prolivenu u prvo
jutro
kada je ošamario tek isprošenu,
jer nije posolila hleb.
Od tada su svi hlebovi slani.
I kad joj nije dopustio da priđe
uplakanom čedu dok je zmija plesala
nad ljuljkom okačenom o šljive.
I svoje poderane opanke,
kraj njegovih izglancanih cipela,
svoja izgrebana kolena,
i snagu što se lomila
pod naviljkom sena.
Praštala je zadnja vedra mleka,
što ih je nosio putenoj udovici iz sela,
dok su mu deca proju i luk jela.
I to što je umrloj majci
tek drugi dan odnela sveću,
jer, zaboga, bilo je vreme žetve.
Kad joj je umirao jedini brat,
on je u krčmi kitio svirce,
trošeći njene pokojne majke
dukat po dukat.
Te su ga noći raspevanog
s pleća spustili na prag.
Usud je zategao omčom vrat,
više nije moglo da se oprosti.
Sa strukom bosiljka
skinutog sa grede pod ambarom
i boščom bednih godina,
krenula je tragom usahle mladosti.
Odškrinula je rasušena vrata
svoje trošne rodne kuće.
Oko kuće prosula zrnevlje bosiljka.
Kresnula žižak u kandilu na zidu,
i molila se pred ikonom sveca do
zore,
a onda širom otvorila prozore.
Iz bašte je zamirisala duša,
bratovljeva duša.
Nema komentara:
Objavi komentar