Goran Matić

URANAK LUTAKA           2019.god

Očaj nastaje kad bol više ne možemo da premeštamo

na mesta gde manje znači,tada nam porastu keramičke oči.

Recimo da je pošlo po zlu

kada je odabrala kraći put,

kroz tamni deo nekog beogradskog parka.

Rečimo da je osetila ruku preko lica

i čula zvuk odeće koja se cepa.

Ne seća se posle ičega

osim tih krugova boje zrelih kajsija

i oblaka od plavog neona negde u mislima.

iz njega je padala kiša koja joj je pekla usne

i ona ih je grizla kao da su komad sira.

Samo je prestala da sanja i počela da mrzi

sve te utvare medju svojim nogama.

Recimo da sam trebao biti jedna od njih

dok sam je gledao kao hoda po mostu

od papirusa iznad ponora.

Često bi klekla da dodirne svoju senku

kao da je u njoj sakriveno nešto važno.

Ja sam često zmurio u toj sobi

gde su jedini nameštaj bila naša tela.

Ponekada su joj oči ličile

na dva prljava okna vagona

zauvek zaboravljenog na slepom koloseku.

Pokušavala je da voli u tom oku uragana

tada se sve u njoj savijalo kao kišna glista

presečena na pola, u to trenu se osmehivala čudno.

Taj omeh je bila jedina stvar koju je uspela da navežba.

Gledao sam je i plakao,

misleći kako svi prvo trebamo ovladati tišinom

pre nego što nas nabiju na bajonet ovog sveta.

Jednog dana pogled joj je odlutao daleko

kao da umire tražeći neko groblje

gde će sahraniti sve što je znao, rekla je da ide.

Gledao sam je kako odlazi hodajući po vodi.

Setio sam se kako sam se kao dečak

izgubio u polju suncokreta i kako sam tražio kuću

držeći se za prazan rukav strašla za ptice.

ANA I JUL                        2018.god

Skoro će jul Ana

žamor i miris lubenica

koračaju vazduhom

sa obližnje pijace.

Ti ćeš kao lahor proći tuda

i pokupiti retke plodve.

Ostaće iza tebe trag štikli

u vrelom asvaltu

i par grama neobjašnjive praznine.

Ja ću se skloniti s puta,

načas se pretvoriti

u uličnu svetiljku.

Kao perut,

popadaće po mojim ramenima

mrtvi noćni leptiri.

Kući ćeš na ofucanom platnu

vodenim bojama,

naslikati tugu kao mimikriju leta

a onda sve to oprati.

Ne žmuri dok slikaš Ana

prečesto četkicu umačeš u crnu.

Popodne Ana sama plače

na klupi u parku

starim hlebom hrani,

umesto golubova prastare aveti.

Slomi ogledalo Ana i

krv će se vratiti u tvoje obraze

izbledele od šamara i teških reči.

Molitve odavno ne vrede,

popnu se kao pauci u zidove hrama

i izgore na limenom krovu,

dalje se ne može.

Noćas su sevale munje

u potpunoj tišini,

u snu su ti pucale kosti

Kad izbrojim do tri i pucnem prstima

ti ćeš se probuditi

opet si crnom naslikala jutro

ništa se ne vidi.

P.S. „Zbog čega mrtvi mirno pevaju

a živi ne mogu da se oslobode straha“

reče Zagajevski

PEDIGRE BESA                       2017.god
(stop nasilju)

Ja volim to dete što titra

Kao svetlo kroz lišće na vetru

Ja volim to dete što je odraslo

Igrajući se sa dva zalutala stiha

Vezanih očiju ispred korpusa tuge

Ja volim to dete što stari

izmedju nenajavljenih smrti.

Te oči što plaču duboko

ispod naslaga prostakluka.

Kažem. Vi ste glupi i truli

Jer ste ih budili čizmom u bubrege

Besom u oči

Pljuvačkom u lice

Imali ste pesnice stegnute oko ništavila

Što udaraju gde najviše boli

One nisu stizale da postanu žene

Radeči za bednu nadnicu užasa

Pretvorili ste im dane u septičke jame

Pretvorili ste im noći u posude

Za hibermaciju bola

Šakama im objašnjavali kako se tone

U zaborav u senke

Dosta je....

Jesi li probao da sa njom prespavaš

Na istoj strani barikada

Da posečeš šumu što raste iz zatrovanog tla

Sila je bedan izgovor za sopstvene slabosti

Sila je grubo mešanje u poslove boga

Ja znam da je ovaj svet jebeni cirkus

Gde klovnovi dresiraju lavove

I da reč ničim neće zaustaviti bujice

Al mogao bi da pogledaš još jednom u svoje ruke

Pre nego što ubiješ to dete u ženi....