Andjelija N. Petrović

POSLEDICE TUŽNOG ODRASTANJA

Još i danas u mom srcu, lampa zatreperi

i svici u letnjoj noći ispod kuturajke,

kad ne beše mesečine a ja ih brojala

do povratka iz planine, moje drage majke.

Kažu prošlost zaboravi, unapred se živi

kažu ali tako nešto nije izvodljivo,

tamo gde mi osta kućni prag, avlija, škola,

i sve prvo što ponela, u sećanju živo.

Tamo gde me svako leto, srce povuče,

da se nađem na dan dva kad lipe cvetaju,

tamo čini mi se kao da malo oživim

uz ćaskanje sa ljudima, koji me poznaju.

Mada je to samo varka, kratkoročnog veka

ipak godi kad ti neko zagrljaj uputi,

tamo gde me brižna majka za ruku vodila

gde sve živo u avliji, zanemelo ćuti!

Za sve ono što je vredno, od samog rođenja

dugujem zahvalnost majki, sa dušom anđela,

svome ocu i da želim, za često nasilje

adekvatne reči nemam, a već osedela!

Deca prate pa i pamte, mnoga dešavanja

nespremna da kažu stop, osim da zaneme,

ko to nije osetio, pod srećnom se zvezdom rodio

a ko jeste boleće ga, kad god se spomene!