OD ZRNA NADE
Osećam i sad
nemile ruke
koje najpre
miluju,
pa zatim
skidaju kože deo.
Često me
zmijski otrovi na usni
podsete...,
na cirkuski
prizor
kroćenja
plahe duše.
U meni
dvadeset Planina i Okeana;
bezdani u
lavini života,
u meni
krajolici
posle Uragana...;
Biseri beli,
bez sjaja
na pustinji
žala...
Moj život ,
a dat lošem Usvojitelju.
Kao po
groblju skupljam otpale cvetove
porečkih
djerdana,
nedohvatna
radosti i oprostu.
Trpeći jezu
pod kožom
s ježevima
kročim mrkloj noći.
Jer dani
odoše u nepovrat...
Grozote me
često posećuju
u nesmirenoj
luci...,
i duša ne
nalazi dom...
Vučji zubi i
nokti
rasparaju
tihovnicu snage.
Jer rodjeni
ponovo
nisu feniks
ptice,
ni mitološka
bića...
Već s
operacije, hodaju kao pod sačmom
primljenih
metaka.
Ko da s
njima oradosti molitvu
i blagom
rukom upokoji strah...
Ko da ih
pričesti,
kad od ruke
koju celivaš
vadiš
bodeže...,
i svaki dan
moliš za sreću dece...
Jer iz pakla
ne treba im ništa osim ljubavi,
da puste
krila mladosti svoje
i budu
Srećni.
Nema komentara:
Objavi komentar