Melanija Bojanović

IZGUBLJENO POVERENJE                  2019.god

pupoljak mali na vrhu očevog vrta ruža

nevin, rumen ,ćerkica u beloj bluzici

krasili su je sitni na leđima ušiveni zakopčani dugmići

ćerku je otac na put u kola "svog druga " spremio

da je ne bi autobusom vodio, dan sa posla gubio

i drug je malo starijeg sina imao

kola su putem išla

odjednom skrenuo je u atare

pohlepno devojčici dugmiće cepajući

izletela je i tčala u nepoznate prostore vičući

" UPOMOĆ !!! " , niko je nije čuo

"prijaviću te tati i policiji !!! "

"pohlepa" je splasnula

nogama ga je šutirala

fudbal je sa ocem trenirala

ušla je u kola na zadnje sedište je sela

u kuću je brzo bez pozdrava uletela

vodom je ruke, sve sa sebe dodire ljigave isprala

prećutala u noći je teško uzdisala

opet je na put otac kod druga upućivao

"NE !!! " -tata on ti nije drug ! "

"nije te valjda dirao ? "

"DA !!! ali nije uspeo da me povredi

odbranila sam se, naučio si me ! "

otac je glavu sagnuo ,

ružnu reč nkada pred njom nije izgovorio

"svinja "

suze su se kotrljale po nežnom očevom licu

ćerka mu je glavu podigla pogledom očiju lavice

idemo autobusom dragi tatice

na stanici joj je sladoled kupio

smeškali su se i do smrti voljeni su sebi bili

ona je u ženu stasala

porodiljom u naručju sina je podojila

viška mleka je imala

babice su joj bebu devojčicu doneli na podoj

majka, " od druga" snajka se od carskog reza oporavljala

ona ogromna i velika

nekadašnja devojčica je i dalje ostala kao devojčica

smireno je plačuće dete nahranila

" šta je unuče " ljigavca"krivo?

kod nje ono : " sve se vraća, sve se plaća "

ne deluje, humanost je svoju pokazala

NEMA PRAVILA---ČUDNI SU PUTEVI GOSPODNJI

VOLELI SMO SE !              2018.god

Tako sam mislila

i ljubavlju te

strasnom hranila,

podižući dom i decu.

Odjednom sva verovanja

su se kao kula od karata srušila.

Nasilje zbog pohlepe, licemerja

i kićenjem tuđeg perja

porodicu je rasturilo.

Nebo nad kućom

više srcu ne kuca.

Moram ćutati

i tugom pesme napajati,

ne želim plakati

ni nasilje prijaviti.

Oca, biološkog samo,

koji sa saučesnicima

udari, bolove nanese

misleći da je čovek pravi.

Mati decu grli, ljubavlju

i sa pomaganjem im hrli.

Svu TUGU boli

od tog saznanja,

sama u nesanici

sve više u molitvama Bogu

je grli.

IZGUBLJENO POVERENJE   2017.god

pupoljak mali na vrhu očevog vrta ruža

nevin, rumen,ćerkica u beloj bluzici

krasili su je sitni na leđima ušiveni zakopčani dugmići

ćerku je otac na put u kola "svog druga" spremio

da je ne bi autobusom vodio, dan sa posla gubio

i drug je malo starijeg sina imao

kola su putem išla,

odjednom skrenuo je u atare

pohlepno devojčici dugmiće cepajući

izletela je i trčala u nepoznate prostore vičući

" UPOMOĆ!!! ", niko je nije čuo

"prijaviću te tati i policiji !!! "

"pohlepa" je splasnula

nogama ga je šutirala,

fudbal je sa ocem trenirala

ušla je u kola na zadnje sedište je sela

u kuću je brzo bez pozdrava uletela

vodom je ruke, sve sa sebe dodire ljigave isprala

prećutala u noći je teško uzdisala

opet je na put otac kod druga upućivao

"NE!!! " - tata on ti nije drug! "

"nije te valjda dirao ? "

"DA!!! ali nije uspeo da me povredi

odbranila sam se, naučio si me! "

otac je glavu sagnuo,

ružnu reč nikada pred njom nije izgovorio

"svinja"

suze su se kotrljale po nežnom očevom licu

ćerka mu je glavu podigla pogledom očiju lavice

idemo autobusom dragi tatice

na stanici joj je sladoled kupio

smeškali su se i do smrti voljeni su sebi bili

ona je u ženu stasala

porodiljom u naručju sina je podojila

viška mleka je imala

babice su joj bebu devojčicu doneli na podoj

majka, "od druga" snajka se od carskog reza oporavljala

ona ogromna i velika

nekadašnja devojčica je i dalje ostala kao devojčica

smireno je plačuće dete nahranila

"šta je unuče " ljigavca"krivo?

kod nje ono : " sve se vraća, sve se plaća "

ne deluje, humanost je svoju pokazala

NEMA PRAVILA - ČUDNI SU PUTEVI GOSPODNJI