Bilo je kišno proleće. Skoro svakog dana su padale kiše, a sunce se kao dragocena zlatna lopta retko pojavljivalo iza oblaka. Duvali su i hladni vetrovi za to doba, pa su prolaznici bili retki. Po koji bi promicao u brzom hodu kao da beži pred naletom povremenih pljuskova sa sitnim kapima kiše koji zamagljuje pogled. Smenjivali su se oblaci i naleti vetra satima. U jednom času se razvedrilo, kao da ste rukom pomerili oblake. Delovalo je kao slika sunčanog dana sa koje je slikar potezom četkice izbrisao sve oblake, sve kiše i sumorni dan pretvorio u sunčani maj.
Iza ugla jedne zgrade, čija je fasada bila oslikana muralom i pomamo nejasnim natpisom sa strane, pojavila se ona.
Hodala je sitnim ubrzanim koracima dodirujući tlo trotoara vrhovima stopala sa savijenim nogama u kolenima. Pravila je pauzu u hodu, zastajući na trenutak, a onda nastavljala sitnijim koracima koji su se pretvarali u spoticanje o sopstvena stopala koja su se ukrštala i ponovo odvajala jedno od drugog nespretno, nad betonskom stazom. Odjednom je stala i iz platnene kese koja je nemarno visila u njenoj ruci izvadila sklopljeni metalni štap. Spretno je pritiskala dugme na ručici štapa i on se u trenu otvorio. Pošla je dalje oslanjajući se na njega. Sada joj je korak bio sigurniji. Dodirivala je tlo celim stopalom.
Pogledom je lutala pred sobom. Možda je očekivala nekog ili je priželjkivala da sretne dragu osobu ili bi bila srećna da vidi bilo čije lice koje bi je pogledalo. Prolazili su pored nje kao pored odbačene, stare, izbledele odeće koja uporno visi na istrošenom telu.
Nastavila je da ide oslanjajući se na metalni štap. Gledala je visoko iznad glava prolaznika. Na trenutak joj se pojavio kratki, iznenadni osmeh na licu koje je nekada senilo lepotom. Prkosila je osmehom, vremenu, ljudima oko sebe i svojoj nemoći. Možda je osmehom pozdravljala sunce koje je nju pronašlo na vlažnom trotoaru.
Znala je, bila je sigurna, da je samo sunce gleda pogledom bez prezira.
KADA LJUBAV ODE 2023.god
Još hodamo ivicom kruga
nevidljivim za sve i mene
to ga svetlosti sen spusti
kao usud da boji noći i dane.
U istoj sobi snovi izbledeli
čujem otkucaje i dah tvoj,
kada ljubav bez reči ode
prigrlimo život, a ne nespokoj.
Na raskšću stojimo ko stranca dva
svaka rana je ožiljak,
urezan, uklesan za vremena,
rane našeg kamenoloma,
rane našeg srca i uma.
Odaberimo puteve nove
bez srdžbe, bez žuči i kajanja,
život poklonimo životu, ne nasilju,
životu su potrebna nova svitanja.
U jesen svetlost leta zamire,
lišće nerado umire, pada,
životna vrteška ne staje
a srce kuca kao nekada i sada.
Čuvajte svoje ranjivo srce
koje je plašljivo kao srna,
treperi ko list na vetru
al jako kao odron i planina.
I kad mislite da ste na kraju
da je neprolaz samo pred vama,
ponovo zakuca snažno i jako
iz pepela se rađa nova putanja.
Ljubite zoru i jutro koje dođe
dan obojite ljubavlju za sebe,
svoj život ne dajte nikom da ruši,
snove čuvajte skrivene u duši
jutro je svetlije ako vam srce ne zebe.
Sreća je tekla njenim venama
radost je podizala do nebeskih visina,
kad je u rano jutro, zorom,
iznedrila dugo čekanog sina.
Prve korake mu posipala cvećem,
čelo rosila mekim poljupcima,
pod jastukom skrivala strahove svoje
borila se sa avetima i duhovima.
Njegovu mladost Bogu poveravala,
bio joj je zvezda i jutra sjaj,
a ona njegova nevidljiva stena
sunce, kiša i mesečine odsjaj.
A sada, nabrekle ruke klonule u krilu,
ispražnjen pogled odbego joj daleko,
njegov stid sa srca i uvelog obraza
krije i priziva srećno jutro neko.
I ožiljak na duši i obrazu njenom
postaje sve dublji ko ponor bez dna,
nemo je molila posrnulog sina,
krila njegov jad na obrazu svom
i praštala, praštala, praštala.
Nema komentara:
Objavi komentar