Viobran Golubović

 ZAŠTO NE PIŠEM VIŠE             2021.god

Ako nekada budem pisao pesmu o tebi počeće slikom.
Ako te ikada budem slikao, počeće tonom, onako, u uvodu..
Violinski ključu i Vilinski konjicu moj, 

vilinska kosice i violo moja pretiha.
Il' nekom bojom, nekim valerom sa prvom notom D-dura...
Neću je početi sa „Izvini“...
Ne, ne, nešto moram sačuvati i za kraj,
A ne bih te ni umeo naslikati lepše, 

sa malo pepela na istrošenom asfaltu...
Ni krečom na suvoj lipi., brezom na starom kartonu, 

il' svojim dletom na divljoj krušci.
EH, kad bih srcem pisati umeo…
U toj pesmi bih te kao Dante opevao, Rafaelom snevao, 

Jesenjinom spevao… i pevao, do jutra pevao…
Zato mi ostani u svakoj pesmi.
Na početku...
I na kraju.
K'o slika neka u notnoj svesci, k'o otisak u spomenaru,
k'o dodir usnom toplom u hladnoj noći.
Ključu i otključu moj...