Translate

utorak, 16. studenoga 2021.

Ljubinka Vranić, Buba


MAJKA                             2022.god

Kasno proleće,od onih proleća što se brzo za leto hvataju,kada sve procvetava i na život i radost miriše.Miris kestena se kroz moje prozore tiho provlači i i opijasumorne zidove duševne bolnice.

Čitam istoriju bolesti, sudska dokumenta, žene tek primljene na psihijatrisko posmatranje. Žena iz okoline Paraćina, ubila muža sekirom na spavanju.

U istoriji stoji da su bili u braku četrdest godina, da imaju deva sina, a da sada žive sami u seoskom domaćinstvu.

Ulazi u pratnji bolničara,sitna, mršava žena, u privatnom odelu, onako kako je primljena.

Odevena po običajima svoga kraja, debela suknja,šarena košulja,neki tanji đžemper i poduži pleteni, crni prsuk, sa crnom maramom, vezanom pod bradom.

Ispod marame, koju često povlači na čelo,seda kosa, tanke vlasi,sa razdeljkom na sredini,upletena u kike, savijenih pozadi.

Ispod čela dominiraju tanke obrve i sjajne crne oči, poput graorice, za koje se sada ne zna da li sjaje strahom ili ljutnjom ali svakako sa dubokom tugom u pozadini.

Lepo skrojenog lica, sa malim nosem, tankih usana, sitne konstitucije, nižeg rasata, svakako nije bila seoska lepotica, ali toplo i milo lice nije iščezlo iz njenog izmučenogt lika.Žena šezdesetih godina.

Seda tiho i pokorno,kao đače , koje treba da polaže ispit, pogleda uprta u zelenu površinu stola.

Gledam je, nametnu mi se misao,šta ja od ove žene treba da očekujem,ispitivanje i testiranje, pa to je život već obavio, ja bi tu trebalo da povučem neke dijagonale, da napravim neku skicu i sliku, koju će uvažiti ili ne ,advokati i sudije,sve dalje obeležiće tuga njene vremešne godine.

Ne žurim, ćutimo obe, ponekad nam se susretnu pogledi,pustam je da se malo opusti i navikne na sredinu, da, koliko može, savlada strah u sebi od nepoznate procedure ili od nje same.

Gledam to sitno mršavo telo, tu nejaku pojavu,malih ruku, tankih prstiju,sa izraženim naporom da budu uredne ali sa svim zapisima teškog,napornog rada.Ruke su govorile više od samih reči.

Kako su te ruke sa nejakim telom , podigle tešku sekiru tako visoko i ušicom usmrtile životnog saputnika.Koja i kakva je sila podstakla tu iscrpljujuću energiju, da iz ove nejake, vremešne ženice izbije, kao vulkan, snaga, i usmrti čoveka, sa kojim je provela životni vek.I tu počinje životna priča, ne baš retka u narodu, samo ne tako često sa ovakvim bolnim krajem.

Bile su to teške godine, za seljaka su sve godine teške, naročito za one čije se imanje delilo na veći broj muške dece.Ženska deca, „tuđa kuća“ morale su da imaju dobar miraz da se udaju, ovako, siromašni pripadaju siromašnima, imućni imućnima.I mene dadoše u drugo selo.Ne mogtu da poreknem, svideo mi se, i ja njemu.Mislila sam, sa golemom rabotom, skućiće mo se, i da živimo ljudski.

I tako i beše nekoliko godina.Dobsimo jedno, pa za tri godine, drugo, dva sina, dve zlatne jabuke

Ne znam šta da Vam kažem, on je od odmah bio ljubomoran,ali svi su muževii ljubomorni, ali od kako se rodiše deca,kao da je počeo da gubi meru,stalno mi je zamerao da se više majem oko dece nego oko njega, ali deca su deca.

Mislila sam će ga prođe, porastao bez majke, nije imao tu majčinu ljubav, proći će ga kad deca ojačaju. Ali ne prođe ga. Poče i više da pije.Kako su deca rasla, postajao je sve više „nezgodan“, ja sam se trudila da mu udovljim, treptala sam pred njim, nije bilo vajde. Stalno mi je zamerao da više gledam decu, ,on je porastao bez majke, pa šta mu fali, govorio bi.Ja ćutim, neću da mu stajem na muku.Htela sam da se deca školuju, da ne ostanu na imanju,da imaju „bolje parče hleba“.

Ali njega poče sve više da obara pijanka, ja sam morala da radim ono što on pijan ne završi. Muka poče da bude veća.Poče da se svađa i sa sinovima.Dao bog pa su vredni, jedan završi vojnu a mlađi milicijsku školu.Mi ostadosmo sami.Mislila sam, sada će bude bolji. Ali ne, sve više mi nalazio zamerke, zapodevao svađau pa i da me ponekad i udari.Šta ću, koji muž nije udario ženu.Više me bolelo što je rpičao , da se smucam po selu sa drugim muževima, da zato neću sa njim da spavam, a znate, pijanica nije ni kadar za to, ali on to ne vidi, za njega je sva muka bila do mene.

Kad bi sinovi dolazili, njemu kao da je krivo, počeo je da me udara i pred njima, a sinovi me brane, hteli bi na njega da dignu ruku.Ja između dve vatre.Naročito je ovaj mlađi sin bio ljut, zvao me da pođem sa njim i da ostavim pijanicu.Deca ko deca, ne znaju da se dom ne ostavlja, a ni njega ne mogu da ostavim, sa njim sam „skinula“ vek,takva mi je sudbina,

Za ove sada državne praznike dođe ovaj mlađi sin, stariji je oženjen, ima obaveze,i skupo im je da svi dolaze, deca pošla u školu.Ovaj mlađi se nije još oženio, okasni,ali to je njegovo.

Mi nemamo kupatilo u kući, a i toplo je,kad sin ustade ja da ga polijem vodom iz bunara, on je to voleo još kao dete. Ova moja „nesreća“ dođe iz sela pijana,tamo pred zadrugu skupe se piju.Poče da priča ono što nije red da otac priča sinu a ni meni, majci,njegovo dete, bruka za sve nas.

Tu zastade,suze joj potekoše, učinu mi se da to nisu suze,veća kapi nataloženog katrana u duši,suze tuge i kletve, bola i poniženja.

Gledala sam tu nejaku pojavu namučene žene, koja je sada više ličila na senku od života.

Ne mogu da ponovim te reči.On me „svodi“ sa sinom.Tada sin skoči,prekipe mu,uze sekiru i krenu na njega.Ja stado između njih,ne sinko, zar da završiš na robiji.On baci sekiru, kleče pred bunar i zarida,.ne dao Bog da znate kako plače odraslo dete,čovek, muž, a rida na bunaru,srce mi se kida. Ona moja „nesreća“ odgega u kuću.Dete izađe iz obora i ne znam gde ode.Ja ostadoh da se ko manita vrtim oko sebe.

Uđoh u sobu, a on, nesareća, kao da se ništa nije desilo,pijan, hrče.Meni se noge tresu.Otera mi decu iz kuće, smrači mi se nešto u glavi, vratih po onu sekiru, bolje ja da idem na robiju nego sin, ako će kuća da se zatvori, bolje zbog mene.

Drhtala je, jecela,držala se za glavu,“morala sam, morala sam“-

Prišla sam joj i zgrlila,popuput deteta, koje treba utešiti, a znaš da ga ne možeš utešiti-Njeno sitno telo, kao promrzlo pile, treperilo je u mom zagrljaju. Nisam bila više veštak ni službeno lice, osećala sam njenu bol, bila sam ćerka, koja teši majku a i sebe, koja ne može utešiti tu nemoć žensku da se od iskrivljenih muških osobina i sudbina odbrane.Ta nemoćna žena, sada je bez krivice kriva, da nosi kaznu i ukor ostavi deci.

Deca će do kraja života nositi svoju krivicu, zašto je nisu zaštitili i da li je on zaslužio da umre sam ,ubog ipak im je otac.Stotine pitanja bez odgovora ostaće u njihovoj duši a potomcima bolan trag o ubistvu u porodici.

ZLA KOB                           2022.god

Srela ga je u nepoznatom gradu,
tek što je sa novim nadama
na pločnik stala,
u njegovim očima videla,
široke zelene poljane
detinjstva ranog,
a u glasu žubor reke,
koju je malim stopalima gazila.

Zagrljeni podstanari
o budućnosti su sanjali.

Noći jedne,
probudio je opori glas,
kaži, koga si noćas sanjala,
i čije si dete, priznaj,
umesto mog želela.

Samo ga je zbunjeno gledala.

U očima, umesto zelenih livada,
bura je besnela,
talasi gneva i bola
davnog povređenog deteta.
To dete za ljubav vapi,
čežnja iza te bure je lebdela
ali je strahom od nje
bolom i grubošću proteruje.
Sve su češće te besane noći bile
i bolna, bolna, jutarnja pokajanja.
Shvatila je,
zla kob predaka iz zaumlja ga prati,
tako će, doveka, i trajati.
Pokapanu suzama,
taj pregršt snova je pokupila,
sa čedom pod grudima,
sama dalje krenula.



ŽENA                     2021.god

Ja nisam nastala od tvoga rebra,
niti je Bog mene,
tebi,
kao cvet na dar dao,
Ja sam tog Boga rodila,
a Ti ga,
u strahovima svojim
do Nebesa podigao.
Nepresušni izvor tvoga sam
i nastajnja i postojanja,
na mojoj si dojci nekaj bio,
sa moga dlana vode pio,
dok nisi ojačao
i do koplja narastao.
Sada to koplje
u moje grudi zarivaš,
snagom svojom nadamnom prkosiš
hteo bi moćan
nad Svetom da posdtaneš.
Zastani malo, okreni se,
u sebe zaroni,
samo si rob svoje nemoći.

PLAVO OKO

Sećaš li se imena i
plavog oka mog,
koje si tako nežno ljubio
i po kome mi novo ime nadenuo.
Sećaš li se greha svog
kada si drugim putem krenuo,
mene na raskrsnici ostavio
uplakanu, zbunjenu i,
ljubavi punu,
sa kojom nisam znala
šta ću.
A možda bi greh i bio veći
da si sa mnom život podelio
a da si znao da mi dušu
ne bi ispunio.

Nema komentara: