I PAŠĆE MRAK 2023.god
Dlanova modrih, i prstiju, k meni ruke pruža
Devojka, zlatne duge kose, s vencem cvetnim
Što poput oreola joj pristaje, sva bleda u licu
S mrtvačkim sjajem u oku, a usnica blago rumenim
Dlanova modrih, i prstiju, k meni ruke pruža.
Dlanova modrih, nevešto skrivajući latice belih ruža
Nakvašenim pak nekim suzama joj krvavo crnim
Niz lice joj bledo, kliziše ujednačeno iz uvelih očiju
Oh devojka, avet je samo! “Zašto ubiste me čežnjama morbidnim?“
Dlanova modrih, nevešto skrivajući latice uvelih ruža.
Progovara, no, usnicama ne miče ni malo
Svo mi srce prožima neopisivim bolom
I svi me njeni dotiču strahovi, sve njene muke
U monologu s razumom spoznah sve, i ništavilom
Progovara, no, usnicama ne miče ni malo!
Oh, šta li tu sudbu joj podari kletu?
Devojke vapaj “Neće svetu skoriji propast, spasiti me možeš”
Pre nego li večiti dođe mrak, i ubiješ – mati svoju, sestru, ljubu...
Avaj, koliko li ćeš snage i dobrote u srcu svom da smogneš?
Oh, šta li sudbu nam podari kletu?
I pašće mrak, večito večni anđela sunovrat
Iz biblijske bitke dobra i zla, dobra i zla
Ko naslikani košmar pred očima našim
Devojke čast oteta, i nebo prljavu kišu posla
I pašće mrak, večito večni anđela sunovrat.
ČUVAJ MI SE (ZAO JE SVET) 2022.god
Iza ugla vrebaju aveti,
Svako i osmehom ti preti.
Leptiru jedini kradu let.
Čuvaj mi se – zao je svet!
Čuvaj mi se zlato; čuvaj ljudi zlih,
Biću tvoj anđeo, biću tvoj stih.
Ne dozvoli da suze pomute tvoj dragi lik,
Zaboravi nepravdu; jecaj,bol, krik...
Ti znaš koliko te volim, čuvaj mi se,
Nad ikonom noćima bdim,čuvaj mi se.
Korov svuda, zgazili su i poslednji cvet,
Čuvaj mi se – zao je svet!
Iza ugla vrebaju aveti,
Svako i osmehom ti preti.
Leptiru jedini kradu let.
Čuvaj mi se – zao je svet!
Čuvaj mi se zlato; čuvaj ljudi zlih,
Biću tvoj anđeo, biću tvoj stih.
Ne dozvoli da suze pomute tvoj dragi lik,
Zaboravi nepravdu; jecaj,bol, krik...
Ti znaš koliko te volim, čuvaj mi se,
Nad ikonom noćima bdim,čuvaj mi se.
Korov svuda, zgazili su i poslednji cvet,
Čuvaj mi se – zao je svet!
ONA VIŠE NE VERUJE U LJUBAV 2021.god
Sklupčana u dnu stepeništa proživljava bol koji joj je nanet –
Vašim prljavim, bestidnim i često krvavim rukama.
Večitom tugom raspeta je, u bednim mukama,
A iz njenih tužnih očiju, grimizni sad lije kijamet!
Polunaga, u divljački pocepanoj i kaljavoj odori,
Bačena u okove vaših misli okrutnih; beskrajno bednih.
Bludnjom, nasiljem, mržnjom gnusnom prenatrpanih,
A njeno srce drhti plamenom divljim, sva gori, gori!
Ona više ne veruje u to što vi zovete ljubav,
Njen svet, odavno, sivilom je obojen sav!
Hladna je, isuviše hladna u svetu ponornom,
Gde prognaste je Vi, bolešću i željom nekrofiličnom!
Ona više ne veruje u to što vi zovete ljubav,
Haotični strah kuša samo, i bol – svet je gubav!
Moderni varvari, prostaci, manijaci, zveri obične –
Vi, Vi ste je prognali u srce idile melanholične!
Hodate bez duše i razuma, moral ste i sve vrednosti
izgubili,
Sve ono što o ženi, iskonsko i plemenito, vi ste ubili!
Sklupčana u dnu stepeništa proživljava bol koji joj je
nanet,
A iz njenih tužnih očiju, grimizni sad lije kijamet!
U tamnici njene duše agonične senke plešu satima,
Izmučenu dojku, laticama blago skriva crna ruža.
Modre joj usne drhte, cvokoće zubima,
Jezivu smrt hladnoća joj mučno pruža.
Sklupčana u dnu stepeništa proživljava bol koji joj je nanet –
Vašim prljavim, bestidnim i često krvavim rukama.
Večitom tugom raspeta je, u bednim mukama,
A iz njenih tužnih očiju, grimizni sad lije kijamet!
Polunaga, u divljački pocepanoj i kaljavoj odori,
Bačena u okove vaših misli okrutnih; beskrajno bednih.
Bludnjom, nasiljem, mržnjom gnusnom prenatrpanih,
A njeno srce drhti plamenom divljim, sva gori, gori!
Ona više ne veruje u to što vi zovete ljubav,
Njen svet, odavno, sivilom je obojen sav!
Hladna je, isuviše hladna u svetu ponornom,
Gde prognaste je Vi, bolešću i željom nekrofiličnom!
Ona više ne veruje u to što vi zovete ljubav,
Haotični strah kuša samo, i bol – svet je gubav!
Moderni varvari, prostaci, manijaci, zveri obične –
Vi, Vi ste je prognali u srce idile melanholične!
Hodate bez duše i razuma, moral ste i sve vrednosti
izgubili,
Sve ono što o ženi, iskonsko i plemenito, vi ste ubili!
Sklupčana u dnu stepeništa proživljava bol koji joj je
nanet,
A iz njenih tužnih očiju, grimizni sad lije kijamet!
U tamnici njene duše agonične senke plešu satima,
Izmučenu dojku, laticama blago skriva crna ruža.
Modre joj usne drhte, cvokoće zubima,
Jezivu smrt hladnoća joj mučno pruža.
Nema komentara:
Objavi komentar