KOD BAKE NA SELU 2021.god
Početak je decembra meseca, dan za danom sve hladniji, jutarnji mraz zabeleo travnjak, eto nagoveštaja zime i snega. Oko podne se stidljivo pojavi sunce tek da nam dan bude prijatniji. Odlučio sam da sutra posetim baka Nataliju koja je ostala sama na selu, a već je zašla u 94. godinu.
Poseta bez najave obradovala je baku, koja je ustala i već založila šporet. Ozarena lica dočekuje me i kaže:
- Dobro došao sine moj, mo'e najdraže unuče, ložim ti sinko oganj i sama si zborim, kad već dođe subota? Osićam da će dođe neki od mo'i iz varoš. Svari mleko, pijem ga i razbijam glavu šta ću da gotvim za ručak. Kad ete, pojavi se mo'e čedo koje mlogo voli babin kačamak. Baba će ga zgotvi za doručak, a za ručak kolaj rabota, ti i ja će se lako dogovorimo. Nego, idi ti donesi još malo drva i sve će bude potaman.
Odoh po drva, pripremio sam baki za dve do tri nedelje i doneso za danas. Ja u sobu, a ono blagi miris domaće masti i kačamaka sa sirom. Doručkovali smo zajedno i započesmo priču o svojima. Zaustavi me baka i zapita:
- Sedim sama, gledam ovu televiziju pa se pitam šta je s' ovaj narod. Ne zamine dan a de ne zbore kuj je ubio ženu, kuj dete, ona napala muža, onaj napao devojče, pošaknuli se bre ovi ljudi. Još kad kud men' dođe za'va i počne da vodi iste „politike“, kako gi mi vikamo „abrovi“, ja gu molim da zborimo od udaju, od ženidbu, rođendani, krštenja...
U pravu si bako u zadnje vreme ima sve više nasilja, svađe, ubistava vrovatno je toga ranije manje bilo. Nego, zapriča ti o nasilju a ja se setih onog što sam skoro čuo o nedaćama koje ste sa Bugarima u toku rata imale ti i tvoja najstarija ćerka Divna, koja je bila beba od šest meseci.
- Eh sinko mlogo su me mučili ti Bugari, a ja sam imala osamne' godine. Ratno stanje, tvoj deda Dušan je bio s našu vojsku, a ja doma s bebu. Bugari su stalno dolazili i nosili brašnjo, prase, živinu, suvo meso... Al' jedan dan samo što se smrklo naiđoše dvojica. Jedan od nji' uze dete, koje cvili, a onaj drugi, sram je da to zborim pred te', silom me grli i 'oće da me vodi u Bugarsku da mu budem žena, a moje dete prvenče da ostavim kod za'vu. Ma ne pristajem ja ni za živu glavu. Malko se primiriše , kad za nedelju dana ete gi trojica, lupaše na vrata, ja izađo s' bebu u ruke, a onaj oficir naredi da me uapsu. I tako men' s dete odvedoše u zarobljeništvo, u Sofiju. Dalje nemoj da me teraš da zborim kako je tam' bilo, to sam' moja duša zna.
Izvini bako, oprosti mi što sam te uznemirio, eto vidiš u ratno stanje nije bilo poštovanja prema ženi, i još sa malim detetom, ali i danas u ovo mirno vreme maltretiranje žena, dece ali i muškaraca je učestalije. Sve si to bako čula i videla na televiziji.
Ček sinko da te ja pitam, u moje vreme je narod bio nečkolovan pros', a zašto vi idete u čkole 'el da učite da se mrzite, bijete, pa zar niste vi malo „kasvetniji“, šta se to s' vas dešava. Tvoj deda i ja se sporečkamo, ali Dušan nikad nije ruku podigo na men'. Opsuje me po neki put i sve se tako završi, jer ruku na srce i ja sam bila kriva. Žena se poštuvala, žena je kuću i brak čuvala. Mora da se nešto i „proguta“, da se prašta. Lako je da digneš ruku na slabljeg od teb', al' šta si uradio? Neg' prekrstiš se, brojiš do deset i tako oteraš ljutinu. Nego, mlad si sinko, varkaj se, samo jedanput mož' da pogrešiš, od kajanje nema ništa. Pamti dobro ovo što ti baba kazuje, mani se od ovu televiziju i nemoj da si silan, nemaš u vamiliju takav rod.
Mudra je baka, iza nje je život, dobro i zlo. Treba doživeti devedesetu i ostati „kasvetan“ kako ona to reče.
NASILJE JE ZLO OVOG VREMENA, JER JE U EKSPANZIJI, ZAUSTAVIMO GA, BIĆE NAM LEPŠE.
Nema komentara:
Objavi komentar