ZAKLETVA NA ŠARENOM ĆILIMU 2023.god
Slušam trotoare kako urlaju
i korake prolaznika kojima je život ukraden i nesiguran.
Čekam jutro da se pomoli ispod zavesa trave
i obriše strah iz noćnih mora.
Pitam se zašto je svet potisnut mržnjom i naoružan do zuba?
a dobro žive samo oni bolesnog uma?
Svet je izgubio lepotu a i smisao života
zatrpan u otrov i odeven olujnom prašinom.
Više se nepoštuju prirodne lepote niti zelenilo,
već gluposti od kojih se oboleva.
Dolaze dani kada će se videti strahote zemaljske,
a anđeli nebeski obratiti Gospodu Bogu da
iznova zemlju prečisti. Više neće biti ni tuge ni bolesti.
Spratovi, piramide rušiće se, ulice nebeske padaće
popločane zvezdama kuda će samo pravednici hodati.
Shvatite, zemlja je bolesna, a ljudi na njoj rade bolesnim telom
vidim, a i primetno osećam da i ptice mašu slomljenim krilima.
Utkaćemo pravdu na zemlji u šarene ćilime
gde ćemo u miru spavati i sanjati lepote srećnih vremena.
Provućiću se polako i tiho kroz redove mojih slova
i poslati svoje izatkane ćilime po Božijim anđelima
da ih Gospod Bog ovekoveči.
Na njima ću i svoju zemaljsku Zakletvu položiti
SUDBINO 2022.god
Veruješ li
Da tugu vodim sa barjakom u ruci.
Da sam kostur
Koga je duša napustila,
Pa telo posta jače od čelika,
Ali se oči ugasiše.
Kroz oblake
Strelac me u mrežu hvata.
Zašto svi mene baš,
Ratnika mira
I viteza ljubavi neobjavljene,
Žele i biti.
ŽENA IZ KAKTUSOVOG CVETA 2021.god
Napaćene žene često razvijaju zapanjujuće percepcije koje poseduju široke dubine i širine. Mada ne bih želela da nekada ni sama pogledam u dušu svoje tajne podsvesti, činjenica je ako smo preživeli totalnu represiju (oduzimanje slobode, sprečavanje slobodne volje) podsvesne ljudske dari zamenjuju ono što smo izgubili i koje nas štite.
U tom pogledu žena koja je živela mukotrpnim životom i razmišljala o tome ima neprocenjivo bogatstvo psihe. Ona je do saznanja došla kroz bol, ako se čvrsto oslanjala na svest, imaće dubok i bogat duševni život i bezgraničnu veru u sebe, bez obzira na povremene sumnje u svoju snagu.
Postoji vreme u našem životu, u srednjim godinama, kada žena treba da napravi odluku - možda, najvažniju psihičku odluku o svom budućem životu, da li da živi životom mržnje i razočaranja ili ne. Ženama se to dešava u pedesetim ili početkom šesdesetih godina. One su na prekretnici „Kada im je sve preko glave“, „Kada više ne mogu dalje“, „Kada je prošlost slomila leđa kamile“ i život im postaje nepodnošljiv i gorak.
Zbog braka što se raspao, ili slomljenog srca zbog obećanja, i večno praznih obećanja. Telo koje je dugo živelo puno je olupina. To se ne može poreći. Ali ako se vrati svojoj instinktivnoj prirodi, umesto da utone u mržnju, oseća se oživljena i preporođena.
Kroz bol i patnju čovek „umire“ i ponovo se „rađa“ (čitaj te Junga! Egipatski mit govori o Isiz što sastavlja raskomadane delove svoga brata Ozirisa. Celu noć od mraka do svanuća ona sastavlja delove, jer ako do jutra ne završi, Sunce se neće roditi.)
Hristos je vaskrsno Lazarusa, a Demetra (Boginja) doziva kćerku Perzefau iz Haga. (ne znajući da li je Raj ili pakao). Napaćena žena doziva beživotne i razčlanjene aspekte života. (Ne muškarce, ne ljubavnike, i muževe). Ona, kao ptica Feniks, što se iz svog pepela rađa, i postaje snažnija, odlučnija hrabrija i obogaćena iskustvom prethodnih patnji. Jednom sam o tom čak i pesmu pisala. O vili koja živi na dnu jezara. (Odnosi se na napaćenu ženu), jednog dana izmučena, bleda i premorena, sa algama, prekrivenim od morskih trava, ogrtač joj se otvori, zlatna svetlost preplavi sve, i dok srcem kuca na vratima, (Simbolična kuća proslavlja dušu njenu, kontakt sa samom sobom).
Ne treba zaboraviti: U tome nam pomaže dolazak pravog trenutka, trenutak kad smo spremni, otvorene duše i srca, za preobražaj. Tako je govorio Zaratustra: Postoji vreme za sve - vreme kad se smeje i vreme kad se plače, vreme za sejanje i vreme za žetvu, vreme kad se voli i vreme kad se mrzi. Najjače su osobe koje su kao Jungov, hiro (heroj) prošle kroz mnoge teškoće, „Dundeaus“ - opasne pećine u kojima ih nepoznate nemani (aždaje) vrebaju, sa kojima se oni bore i pobeđuju ih.
Onaj ko se u životu nije sukobljavao sa nemanima života i tragedijama ne može reći da je hrabar.
Taj proces „Intiatin“ omogućava ti da se preporodiš, da upoznaš sebe:
Uostalom žene su biološki i psihički jače od muškaraca. Mi često život započinjemo u pustinji: Život u pustinji je mesto gde je život veoma kondenzovan. Koren biljki se grčevito drže za poslednju kap vode i cvet što održava vlagu i na taj način cveta samo rano u zoru ili kasno po podne. Život u pustinji je kratkotrajan i surov, ali u isto vreme i veličanstven. Ono što se u velikoj meri dešava, dešava se ispod zemlje, skriveno od pogleda.
Ovo je slično životu žene. Mnoge od nas su živele životom pustinje: Beznačajne na površini, ali intenzivne i ogromne ispod površine. To su vrsta delenja ili psihičke distribucije! Takvom vrstom života žive sve žene koje su preživele psihičke traume u životu, i tragedije čiji izvori su raznovrsni, a zbog kojih nisu mogle da ostvare svoj puni pontecijal.
Naprotiv, ima žena koje se neće zadovoljiti životom pustinje do kraja, njih neće zablesnuti povremena lepota blistavog cveća, kaktusa već će nastaviti da hodaju u pravoj liniji, po užarenom pesku, daleko prema horizontu, preko dolina i planina, kroz kanjone, i klisure, penjući se po oštrini i kamenitim liticama do pećina, puzeći po njihovim zidovima gore prema prozorima snova.
Veruješ li
Da tugu vodim sa barjakom u ruci.
Da sam kostur
Koga je duša napustila,
Pa telo posta jače od čelika,
Ali se oči ugasiše.
Kroz oblake
Strelac me u mrežu hvata.
Zašto svi mene baš,
Ratnika mira
I viteza ljubavi neobjavljene,
Žele i biti.
ŽENA IZ KAKTUSOVOG CVETA 2021.god
Napaćene žene često razvijaju zapanjujuće percepcije koje poseduju široke dubine i širine. Mada ne bih želela da nekada ni sama pogledam u dušu svoje tajne podsvesti, činjenica je ako smo preživeli totalnu represiju (oduzimanje slobode, sprečavanje slobodne volje) podsvesne ljudske dari zamenjuju ono što smo izgubili i koje nas štite.
U tom pogledu žena koja je živela mukotrpnim životom i razmišljala o tome ima neprocenjivo bogatstvo psihe. Ona je do saznanja došla kroz bol, ako se čvrsto oslanjala na svest, imaće dubok i bogat duševni život i bezgraničnu veru u sebe, bez obzira na povremene sumnje u svoju snagu.
Postoji vreme u našem životu, u srednjim godinama, kada žena treba da napravi odluku - možda, najvažniju psihičku odluku o svom budućem životu, da li da živi životom mržnje i razočaranja ili ne. Ženama se to dešava u pedesetim ili početkom šesdesetih godina. One su na prekretnici „Kada im je sve preko glave“, „Kada više ne mogu dalje“, „Kada je prošlost slomila leđa kamile“ i život im postaje nepodnošljiv i gorak.
Zbog braka što se raspao, ili slomljenog srca zbog obećanja, i večno praznih obećanja. Telo koje je dugo živelo puno je olupina. To se ne može poreći. Ali ako se vrati svojoj instinktivnoj prirodi, umesto da utone u mržnju, oseća se oživljena i preporođena.
Kroz bol i patnju čovek „umire“ i ponovo se „rađa“ (čitaj te Junga! Egipatski mit govori o Isiz što sastavlja raskomadane delove svoga brata Ozirisa. Celu noć od mraka do svanuća ona sastavlja delove, jer ako do jutra ne završi, Sunce se neće roditi.)
Hristos je vaskrsno Lazarusa, a Demetra (Boginja) doziva kćerku Perzefau iz Haga. (ne znajući da li je Raj ili pakao). Napaćena žena doziva beživotne i razčlanjene aspekte života. (Ne muškarce, ne ljubavnike, i muževe). Ona, kao ptica Feniks, što se iz svog pepela rađa, i postaje snažnija, odlučnija hrabrija i obogaćena iskustvom prethodnih patnji. Jednom sam o tom čak i pesmu pisala. O vili koja živi na dnu jezara. (Odnosi se na napaćenu ženu), jednog dana izmučena, bleda i premorena, sa algama, prekrivenim od morskih trava, ogrtač joj se otvori, zlatna svetlost preplavi sve, i dok srcem kuca na vratima, (Simbolična kuća proslavlja dušu njenu, kontakt sa samom sobom).
Ne treba zaboraviti: U tome nam pomaže dolazak pravog trenutka, trenutak kad smo spremni, otvorene duše i srca, za preobražaj. Tako je govorio Zaratustra: Postoji vreme za sve - vreme kad se smeje i vreme kad se plače, vreme za sejanje i vreme za žetvu, vreme kad se voli i vreme kad se mrzi. Najjače su osobe koje su kao Jungov, hiro (heroj) prošle kroz mnoge teškoće, „Dundeaus“ - opasne pećine u kojima ih nepoznate nemani (aždaje) vrebaju, sa kojima se oni bore i pobeđuju ih.
Onaj ko se u životu nije sukobljavao sa nemanima života i tragedijama ne može reći da je hrabar.
Taj proces „Intiatin“ omogućava ti da se preporodiš, da upoznaš sebe:
Uostalom žene su biološki i psihički jače od muškaraca. Mi često život započinjemo u pustinji: Život u pustinji je mesto gde je život veoma kondenzovan. Koren biljki se grčevito drže za poslednju kap vode i cvet što održava vlagu i na taj način cveta samo rano u zoru ili kasno po podne. Život u pustinji je kratkotrajan i surov, ali u isto vreme i veličanstven. Ono što se u velikoj meri dešava, dešava se ispod zemlje, skriveno od pogleda.
Ovo je slično životu žene. Mnoge od nas su živele životom pustinje: Beznačajne na površini, ali intenzivne i ogromne ispod površine. To su vrsta delenja ili psihičke distribucije! Takvom vrstom života žive sve žene koje su preživele psihičke traume u životu, i tragedije čiji izvori su raznovrsni, a zbog kojih nisu mogle da ostvare svoj puni pontecijal.
Naprotiv, ima žena koje se neće zadovoljiti životom pustinje do kraja, njih neće zablesnuti povremena lepota blistavog cveća, kaktusa već će nastaviti da hodaju u pravoj liniji, po užarenom pesku, daleko prema horizontu, preko dolina i planina, kroz kanjone, i klisure, penjući se po oštrini i kamenitim liticama do pećina, puzeći po njihovim zidovima gore prema prozorima snova.
3 komentara:
Divno, istinito, iskreno. Malo koja žena pogleda u sebe u strahu šta bi učinila sa tim što bi ugledala. I jedna drugoj su najveće protivnice. Kao da su se predale, odrekle smo se i onoga što su znale i osvojole naše prethodnice. Zar moramo sve da izgledamo kao serijske lutke iz izloga? Da se razapinjemo između karijere, muža, dece, roditelja? U prirodi je sve smislenije. Ne očekujte da žena ulovi za ručak, ljuljajući decu dok joj muškarac drži daljinski upravljač.
Danas je žena u mnogo goroj situaciji no šte pre beše.Nameću nam norme kojih se moramo pridržavati,prebrojavaju ( te koliko nas ima uspešnih,te koliko u raznim parlamentima,odnos ne sme da pređe određeni cenzus, te da li smo uspešne i koliko- a ocenjuju nas oni koji sede po foteljama i upravljaju kojekakvim "daljinskim pravljačima").Za mnogo toga smo i same krive.Ne bunimo se već sve to prihvatamo,uglavnom,svojevoljno.Ako ništa ne preduzmemo ostaćemo kao taj cvet u pustinji
Istinito,dirljivo ,bolno do neizmoglosti, al ipak sa nadom....
Objavi komentar