Ujedaju kurjaci opet,
dok zima šamara obraze.
Čujem im zavijanje,
osećam zube,
kidaju mi živo meso,
i piju ubuđalu krv.
Stežem ih, ispucalim
rukama za vratove.
Bože, daj mi snage
da zadavim zlo što
ubija moju dušu.
Bože, pokaži mi
priviđenje, da me spasi,
da izdržim još samo ovu zimu.
Ujedaju me kurjaci,
kidaju butine razgolićene
i nikom ne pokazane.
Glođu mi koske, cevanice,
da ne krenem ni metar
od vrištanja.
Zovem, zapomažem,
sve pesme da mi dozovu
i vrate razumnu reč.
Jer kako,
kako u ovom sabiranju svoga telesa
i rasparčavanju razuma i duha,
da zavapim:
OPROSTITE, NE ZNAJU ŠTA ČINE?
KURJACI NEMAJU RAZUM,
SAMO POTREBU, DA
SVOJU, ZVERSKU, ĆUD NAHRANE!
NE BIRAJUĆI MESTO, GDE UJEDAJU.
A SVAKO MESTO BOLI DRUGAČIJE...
Ujedaju me kurjaci,
dok zima šamara moje,
uplakane obraze,
ne čuje niko...
Niko... ne cuje ....
Nema komentara:
Objavi komentar