Saša Mićković

SUZE ŽENE

Žensko srce jeste protkano lepotom,
I kosmičkim dahom božanske siline,
Ali često kroz bol i muškom grehotom,
Sva ženska krasota zauvek raspline!

Sa očima suznim i licem od jada,
Pod naletom jakog udarca što kida,
Nežna duša drhteć, gaseći se strada,
I te rane žena skriva puna stida!

Izmorenog duha, posustalog tela,
Tonući u bezdan životnog smrknuća,
Ponižena Žena, tek je bašta svela,
Iz koje izniče crno snoplje pruća!

Kada žena klone kuća se zatravi,
A prašina padne po stolu i hlebu,
Zato večnim žarom Žena da se slavi,
Kao odraz Boga, ko svetiljka nebu!

Njeno biće krhko o nežnosti čezne,
Izgnano i lomno satrveno bude,
Odbačeno tada u zlokobnost grezne,
Muškarci nek' vole – Sveci neka sude!


HIMNA ŽENI

I

Pred tobom se dive pogledi skriveni,
I čežnje ožive uzavrelim treskom.
Očinji ti kapci setom preliveni,
Iz kojih plaminja žar vrcavim bleskom.

Ti si nepojamna, koja bezdan slama,
Alfa i Omega sveta i boljitka.
Okružena svitom, a tek tužno - sama,
Sa lica ti curi suzna rosa žitka.

Iznutra si krhka i srž ti je meka,
A spolja granitna, ponosna i čvrsta.
U mah si mi bliska, iznova daleka.

Edenska i sušta, rodonosna vrsta.
Anđeoski draga, mudroljublju sklona,
Pred čijom lepotom trepne vasiona!

II

Iz duše se svetlost tanana rasipa,
obasjavaš, blažiš, moju polutamu.
Natopila kožu mirisima lipa,
Po noći te vidim, ozvezdanom plamu.

Za tebe se muzo nadahnuto svira,
Upliću se note, melodije vedre.
Pod prstima veštim oglasi se lira,
Pa najlepši zvuci titrajem iznedre.

Mazna i pitoma, hrabra čim zatreba,
Čuvaš svoju lozu, kao nežnu biljku.
Moje si parčence nasušnoga hleba,

Nosim te ko vatru na krvnom ožiljku.
Simbol dobročinstva, darovna vladarka,
Venerina kćeri, iskričavo - žarka!

III

Strahove si zdrala s beličastog čela,
Zadenula himnu u dolinu grudi.
Lakonoga vilo, misli mi uprela,
U spiralu strasti, što večerjem rudi.

Užitak si slasni dlanovima mojim,
Brilijantna Ženo, prolećni lastaru.
Za tebe u transu splet sonetni krojim,
Gradim presto silni, sjaju, svetlozaru.

Sazdaću ti knjigu od zlatastih reči,
Da i nakon mene, kada samrt stigne,
Glas o tvome liku besputima zveči,

Ženstvenost i čednost van etra uzdigne.
Ako li ti za mnom kapka tuge kane,
Nek` ta tečnost topla čitav kosmos gane!

IV

Mistična ostani, nedostupna, čista,
Iznad svih zemaljskih opipljivih zala.
Rubinska ti sjajka obrazima blista,
Stvoriteljko viših, večnih ideala.

Postani vodilja moga slepog vida,
Kada me mrklina nad ponorom ljuška.
Žeznem za lakoćom dodira i brida,
A kožnom glatkoćom poljupca šum šuška.

Zastani i ćuti, bez tonova, glasja,
Mesto tebe zbore ruke, nedra, usne.
Lepršaj u cvasti nepresušnog krasja,

Da u bezvremenu svaka opna prsne.
Svemoćna divoto, dažd ognjem razgrni,
I kraj mene stiskom spokojno zatrni!

ABORTUS

Ne poželi ove uzdahe da čuješ
kad iz očnih duplji suze mi poteku.
Plod utrobe, majko, svoje kad zatruješ
mrtvim te rukama obgrlim, daleku.

Mogao sam biti Čovek da me slave,
ubila mi klicu, oprostila duša.
Usiljenom smrću čedo obezglave
dok u krvi tvojoj lik mi se penuša.

Strepiš li od dana koji tek dolaze,
noći kad pomisliš, otvaram ti vrata?
Grob ti nemam, majko, anđeli me paze,
odrekla se mene, sad te jeza hvata!

Kad upališ sama sebi zadnju sveću
i misli ti navru, kajanja što more,
majko, ja i drugi put zbog tebe mreću,
samo da nebesa srca nam otvore.

Ja sam izvor svega, kosmičke lepote
svi na kraju budu u mom carstvu gosti.
Ti ne brini, ja se molim za grehote,
Bože, pogledaj je, majka je, oprosti.