Aleksandra Bubulj

PROTKANA BOLOM

Gasi se zvezda, majka je gleda,
protkana bolnom sudbinom svoga čeda.
Pruža ruku, guta odraz,
nepomičan ćuti, grebe mu obraz.
Beži, neće te stići!
ja ne osećam bol, ne moraš prići.
Kida, nosi sve sa sobom,
oponaša vreme, proglašava me svojim robom.
Nek promakne svetlost, svani dane,
obgrlite me zraci, izličite mi rane.
Osećam slabost jedne žene, jad,
Biću li kao ptica? Da poletim za slobodom sad?
Postaću li ikad vladar svog života, svoje duše?
Ili sam osuđena da mi je mrak i tama ruše...