Jovan N Bundalo

U OSAMI MAJKE PLAČU                2024.god

Majko, kruno svih života, prvoj reči ti si gost,
ti si melem, ti si hrana, ti si borac, ti si žrtva.
Putokaz si svakom putu, svakoj reci ti si most,
ti nad svojim čedom bdiješ, kad u grobu ležiš mrtva.

Majka trpi, majka prašta, zbog tebe je tugovala,
podnosila tvoga oca, ljubomornog tiranina.
Sputavala sve prohteve, da bi tebe školovala,
sve što ima, sve bi dala da usreći svog sina.

S druge strane slušam priče, i sve jedna drugoj sliče,
deca majke zanemare, tek ponekad kod njih svrate.
Da od majki uzmu pare, a one se sa tim diče,
sve im daju što imaju, u osami posle pate.

Poručujem lošem sinu: Majka će ti oprostiti,
sa savešću vidi šta ćeš, tvoja duša Bog zna gde će?
Kada umre tvoja majka, a noću je počneš sniti,
zalud ti je da joj tada, pored groba pališ sveće.

Nećeš ni ti proći bolje, jer od tebe deca uče,
kad njihovo dođe vreme, tvoj će model poboljšati.
Mislići da tako treba, do smrti će da te muče,
ni čašu ti hladne vode, tvoja deca neće dati.

Pomozi joj da s ponosom dobra žena srećno stari,
ona je to zaslužila, jer te tople oči ljube.
Pokloni joj tren strpljenja, bar nevažno zanemari
sve je s tobom bolovala, grč stomaka, prve zube.

Nemoj na nju da se srdiš, u samoći ona plače,
zagrli je bar na praznik, nek oseti sreću žena,
i reci joj da je voliš, te joj reči posve znače,
jer je tvoja dobra majka, baš po svemu, božanstvena.

Kada majku zanemariš, pola duše vragu daćeš,
ona će ti oprostiti, al sa Bogom vidi šta ćeš!

ČUVAM JE OD SEBE                    2023.god

Lebdeo sam noću kroz oblasti znane,
čekao je, zvao, primao u snove,
a ona je smeškom vedrila kroz dane,
čekao sam žudan da se odazove.
Bila je k`o žubor egzotičnih reka,
izazovno lepa, kao tajna neka.

Kao da je rasla u kapljici rose,
što na majskoj ruži ćuti poput suze,
kad pre prvog sunca pusti bujne kose,
već opijen razum sam mi se oduze.
Šaputah joj pesme, pored naše reke,
u bajku smo zvali predele daleke.

I da nije htela, ona bi mi bila
i voda, i hrana i udisaj prvi,
nežna kao prašak leptirovih krila,
u duši mi snila, kružila u krvi.
A bila je vesnik neslućenih sreća,
kao prva lasta najlepšeg proleća.

Kako dići ruku na tog divnog stvora,
kako dati prekor toj prekrasnoj vili
kad je žena ukras anđeoskih zora,
iz daljina zrači njezin pogled mili.
Čuvam je od drugih i od svoje snage,
vezuju me za nju uspomene drage!


U DANIMA PUNIM SREĆE

Prisećam se sreće, iz naših života,
večeri i noći, i plavetnih zora,
kroz misli mi svu noć žuborka lepota
i poljupci strasni sa obale mora.
U danima sreće, pitati bi hteo:
Šta bi život bio da je nisam sreo?

Satkana je bila, od čežnje i snova,
kapka čistog soka u prezrelom naru,
putovala sa mnom kroz vremena nova,
k`o zarobljen polen u svom ćilibaru.
Ono naše doba kriju spomenari,
život nam je bio pun dražesnih čari.

U telima našim gorele su strasti,
u ljubavi čednoj živela je nada,
omamljena čežnjom puna nežnih slasti,
treptala k`o breza u sred rajskog hlada.
Putovala slutnja kroz prostranstva plava,
k`o ljubavna žudnja iznad zaborava.

I tako je bilo od onda do danas,
nikad oštre reči, ni pogleda gruba,
anđeli sa neba gledali su na nas,
zračio je osmeh iz svakog poljuba.
Oboje smo znali i to u po noći,
da nasilje buja iz muške nemoći!

OSMEHOM ĆE REĆI HVALA                2022.god

Kad god pipnem vito rebro,
nasmešim se svojoj ženi,
ona meni osmeh vrati,
u sreći se zarumeni.

Ja je gledam prepun sreće,
poljubljen joj osmeh vraćam,
presrećan sam što je imam,
njenu sreću, srećom plaćam.

Bog je ženu sačinio,
da svom mužu ljubav bude,
u zanosu jedno drugom,
što imaju da ponude.

S tog ne mogu da prihvatim,
oko mene ružne slike,
svakoj ženi nudim pažnju
i prezirem nasilnike.

Kako možeš bezdušniče,
na tu nežnost ruku dići,
kako možeš posle toga
u postelji ženi prići.

Setišli se one sreće,
kad ti prvi poljub dala;
podari joj trunku pažnje,
osmehom će reći hvala.

Kako možeš bezdušniče,
jesti meso svoga tela, znaj,
ona je mogla biti,
s nekim drugim da je htela.

MAJKO ŽENO NAPAĆENA                   2021.god

Sve što ljubav zaiskala,
sve je bilo u toj ženi,
to saznadoh onog dana,
kad je sakri oblak sivi.
Sad je sa mnom u samoći,
njezin pogled zamišljeni,
dok kajanje neko gorko,
u vremenu ovom živi.

I sada mi u san dođu
davni dani uplakani,
okrenuta prema zidu
u maramu tiho jeca.
Gledao sam u beznađu,
kako teku njeni dani,
kako krije gorku tugu,
da ne vide suze deca.

Čuvaću je u kajanju i
nikom je neću dati,
u snovima punim tuge
javlja mi se nasmejana.
Što sam bliže sudnjem danu,
sve su življi naši sati,
i zvaću je s puno nade,
sve do onog sudnjeg dana.

Plakala je i kad venu
i kad cvatu jorgovani,
njeno oko kao dragulj
u snovima mojim sija.
Putovaće nebom plavim
u lepotu umotani;
dani njeni uplakani,
i sećanje što ubiija.

Ne dam nadu da mi skrije,
ovo vreme prolazeće,
zaklinjem se ispred groba,
boriću se za čast žene;
dok me bude sa nadom ću,
zalivita seme sreće,
da sve žene ovog sveta,
zaobiđu suze njene.

Božanstvena ženska čednost,
tamom zrači poput srebra,
pa mi slavuj svake noći,
s bele breze zapevuši.
Poručujem nasilniku:
Ne povređuj plod svog rebra,
ko je rukom samo takne,
neka mu je Bog osuši.

STVARANA JE ZA DOBROTU         2020.god
 
Za mene je žena ponos,
prva iskra samilosti,
al` mi kroz svest kruže vesti,
krvava je slika svaka.
Muž ubio kocem ženu,
drugi lomi vrat i kosti,
kao da je vratilo se,
vreme divljih mužijaka.
 
Iza mene stoji majka,
pored mene ide žena,
a slobodno mogu reći,
dva anđela, sa dve strane.
Kroz snove mi obe plove,
svaka za se, kroz vremena
i štite me postojanjem.
Ljubavlju mi boje dane.
 
Ti si ženo lek i hrana
i detetu i čoveku,
bez ljubavi i rađanja,
nestalo bi našeg sveta.
Ti darivaš ukus hrani,
pojačavaš moći leku,
mirise ti pronalazim
u pupoljku svakog cveta.
 
Da l` ukrasti iko može,
slatki zanos sjajnog oka,
što pogledom nebo greje,
srećom boji sve trenutke.
Ženina je duša čedna,
umiljata i široka.
Samo njeno dobro srce,
darivati može ćutke.
 
Satkano joj skladno telo,
od ružinih nežnih lati,
al` trpeti može ćudi,
vrelih leta, teških zima.
Kad oseti grubost mušku,
njena duša bolno pati,
stvarano je žensko biće,
da lepotu samo prima.
 
Božanstvena njena čednost,
tamom zrači poput srebra,
pa mi slavuj svake noći,
s bele breze zapevuši.
Poručujem nasilniku:
Ne povređuj plod svog rebra,
ko je rukom samo takne,
neka mu je Bog osuši.
 
Priseti se napasniče,
kada ti se sva predala,
ti odvratna muška bedo,
životinjo, grubijane,
priseti se prvog trena
kad te žena pogledala,
samo jadnik bez muškosti,
zadavati može rane.
 
Pitam tebe, nečoveče,
nasilniče, mučitelju:
Da li vidiš iz nedela,
u njoj sestru ili majku,
veruj meni šta ti kažem,
kukavice, tlačitelju:
Kao pseto iznemoglo,
skapavaćeš u prikrajku.
 
Da l si ženo samo moja,
ili da l` si Bog zna čije?
Ti si dobro vanzemaljsko,
u tebi se čudo zbilo,
bez tebe bi bila mrtva,
ljubav, mašta, poezija,
sve bi stalo što se kreće.
Ni života ne bi bilo.

ŽENA JE MAJKA ČOVEKA         -2017.god

I reče Gospod: Svetlosti da bude

i stvori svetlost i mesečevu menu.

Potom stvori, planine biljke i ljude

i od Adamova rebra stvori ženu.

I reče Tvorac, Bog, Adamu čoveku:

Evo cveta, da ti ulepšava dane,

uz nju budi večna obala uz reku,

biće ona melem svake tvoje rane.

I budite tiho jedno drugom sena,

budi joj zaštita, budi poverenje,

dah ste istog tela, krv ste istih vena

ne daj na nju bol, nedaj poniženje.

Neguj je k`o cvetak, ona će da vrati,

raduj te se skupa svakom vašem danu

ne dozvoli nikad da zbog tebe pati,

nek` bude kap vode na toplome dlanu.

Nerazum i nemoć nejačega tlači,

pokušaj u sebi krivicu pronaći

zna se i vidi da si od nje jači,

pokušaj milošću iz svađe izaći.

Priseti se uvek mile seje svoje,

voliš li da ona bude nekom rob.

Ta nežnost kraj tebe, svo je blago tvoje,

vašu večnu ljubav neka primi grob.

I poštuj je više od zlata i srebra,

ona je majka i šćer i svih kuća stub,

ona je nežni deo tvog mekog rebra.

Daruj joj pre sunca pogled i medni ljub.

SEĆANjE NA SVICE             -2014.god

Svetlio je mesec sa nebeskog svoda,

videla se jasno i ozonska rupa

zagrljeni strasno pitasmo se skupa:

Da li naša ljubav po Veneri hoda?

Oko nas su svici palili reklame,

prstom ti pokazah na velika kola

sedela si nemo, topla, polugola.

Ćutala si tako, naslonjena na me.

Tvoja mi je kosa golicala lice,

opijen milinom zagrlih te snažno

i poljubih nežno tvoje oko vlažno.

U predahu kratkom za te lovih svice.

Iza žbuna ruže cvililo je štene,

donesoh pred tebe tu grudvu topline

zasvetliše četri oka od miline,

gledali ste skupa zahvalno u mene.

Psić je u radosti samo maho repom

letela je sreća po svoj vasioni,

kroz suze si rekla: Zvaćemo ga Džoni!

Divih se u transu tvom osmehu lepom.

Pred zoru su ptice prestale da poje,

sa istoka plavog novo jutro rudi

probuđena ruža miomiris nudi.

Prema gradu tiho pošli smo nas troje.

Kao davnog jutra setno zvono zvoni,

po istoj orbiti naše zvezde kruže

kao noći davne još mirišu ruže. 

Na mene i svice podseća te Džoni.

Sada drugogog voliš, kao nekad mene,

sva lakoma srca kao svici leti.

Voli koga hoćeš, ja te neću kleti,

borim se i ranjen za slobodu žene.

NISI SAMO MOJA       -2012.god

Lepa si k`o miris plavih ljubičica,

gorda kao božur u prvome cvatu,

a oči su ukras tvog prelepog lica,

ti biserje krasiš dok ti je na vratu.

Zato smelo gazi preko trotoara

nek uzdišu ljudi, nek zavide žene,

što je tebi dato jednom Gospod stvara.

Zahvalan sam Bogu, bila si uz mene.

Pamtiću te večno, lepotice bajna,

neću da te svojim, nisi samo moja,

ti si opšte dobro k`o Večera tajna.

Sad radosno ćutim usred nespokoja,

prisećam se svega i nije mi žao

ja sam sreću pio, kad je Gospod dao.