Lebdeo sam noću kroz oblasti znane,
čekao je, zvao, primao u snove,
a ona je smeškom vedrila kroz dane,
čekao sam žudan da se odazove.
Bila je k`o žubor egzotičnih reka,
izazovno lepa, kao tajna neka.
Kao da je rasla u kapljici rose,
što na majskoj ruži ćuti poput suze,
kad pre prvog sunca pusti bujne kose,
već opijen razum sam mi se oduze.
Šaputah joj pesme, pored naše reke,
u bajku smo zvali predele daleke.
I da nije htela, ona bi mi bila
i voda, i hrana i udisaj prvi,
nežna kao prašak leptirovih krila,
u duši mi snila, kružila u krvi.
A bila je vesnik neslućenih sreća,
kao prva lasta najlepšeg proleća.
Kako dići ruku na tog divnog stvora,
kako dati prekor toj prekrasnoj vili
kad je žena ukras anđeoskih zora,
iz daljina zrači njezin pogled mili.
Čuvam je od drugih i od svoje snage,
vezuju me za nju uspomene drage!
U DANIMA PUNIM SREĆE
Prisećam se sreće, iz naših života,
večeri i noći, i plavetnih zora,
kroz misli mi svu noć žuborka lepota
i poljupci strasni sa obale mora.
U danima sreće, pitati bi hteo:
Šta bi život bio da je nisam sreo?
Satkana je bila, od čežnje i snova,
kapka čistog soka u prezrelom naru,
putovala sa mnom kroz vremena nova,
k`o zarobljen polen u svom ćilibaru.
Ono naše doba kriju spomenari,
život nam je bio pun dražesnih čari.
U telima našim gorele su strasti,
u ljubavi čednoj živela je nada,
omamljena čežnjom puna nežnih slasti,
treptala k`o breza u sred rajskog hlada.
Putovala slutnja kroz prostranstva plava,
k`o ljubavna žudnja iznad zaborava.
I tako je bilo od onda do danas,
nikad oštre reči, ni pogleda gruba,
anđeli sa neba gledali su na nas,
zračio je osmeh iz svakog poljuba.
Oboje smo znali i to u po noći,
da nasilje buja iz muške nemoći!
Kad god pipnem vito rebro,
nasmešim se svojoj ženi,
ona meni osmeh vrati,
u sreći se zarumeni.
Ja je gledam prepun sreće,
poljubljen joj osmeh vraćam,
presrećan sam što je imam,
njenu sreću, srećom plaćam.
Bog je ženu sačinio,
da svom mužu ljubav bude,
u zanosu jedno drugom,
što imaju da ponude.
S tog ne mogu da prihvatim,
oko mene ružne slike,
svakoj ženi nudim pažnju
i prezirem nasilnike.
Kako možeš bezdušniče,
na tu nežnost ruku dići,
kako možeš posle toga
u postelji ženi prići.
Setišli se one sreće,
kad ti prvi poljub dala;
podari joj trunku pažnje,
osmehom će reći hvala.
Kako možeš bezdušniče,
jesti meso svoga tela, znaj,
ona je mogla biti,
s nekim drugim da je htela.
Sve što ljubav zaiskala,
sve je bilo u toj ženi,
to saznadoh onog dana,
kad je sakri oblak sivi.
Sad je sa mnom u samoći,
njezin pogled zamišljeni,
dok kajanje neko gorko,
u vremenu ovom živi.
I sada mi u san dođu
davni dani uplakani,
okrenuta prema zidu
u maramu tiho jeca.
Gledao sam u beznađu,
kako teku njeni dani,
kako krije gorku tugu,
da ne vide suze deca.
Čuvaću je u kajanju i
nikom je neću dati,
u snovima punim tuge
javlja mi se nasmejana.
Što sam bliže sudnjem danu,
sve su življi naši sati,
i zvaću je s puno nade,
sve do onog sudnjeg dana.
Plakala je i kad venu
i kad cvatu jorgovani,
njeno oko kao dragulj
u snovima mojim sija.
Putovaće nebom plavim
u lepotu umotani;
dani njeni uplakani,
i sećanje što ubiija.
Ne dam nadu da mi skrije,
ovo vreme prolazeće,
zaklinjem se ispred groba,
boriću se za čast žene;
dok me bude sa nadom ću,
zalivita seme sreće,
da sve žene ovog sveta,
zaobiđu suze njene.
Božanstvena ženska čednost,
tamom zrači poput srebra,
pa mi slavuj svake noći,
s bele breze zapevuši.
Poručujem nasilniku:
Ne povređuj plod svog rebra,
ko je rukom samo takne,
neka mu je Bog osuši.
STVARANA JE
ZA DOBROTU 2020.god
Za mene je
žena ponos,
prva iskra
samilosti,
al` mi kroz
svest kruže vesti,
krvava je
slika svaka.
Muž ubio
kocem ženu,
drugi lomi
vrat i kosti,
kao da je
vratilo se,
vreme
divljih mužijaka.
Iza mene
stoji majka,
pored mene
ide žena,
a slobodno
mogu reći,
dva anđela,
sa dve strane.
Kroz snove
mi obe plove,
svaka za se,
kroz vremena
i štite me
postojanjem.
Ljubavlju mi
boje dane.
Ti si ženo
lek i hrana
i detetu i
čoveku,
bez ljubavi
i rađanja,
nestalo bi
našeg sveta.
Ti darivaš
ukus hrani,
pojačavaš
moći leku,
mirise ti
pronalazim
u pupoljku
svakog cveta.
Da l`
ukrasti iko može,
slatki zanos
sjajnog oka,
što pogledom
nebo greje,
srećom boji
sve trenutke.
Ženina je
duša čedna,
umiljata i
široka.
Samo njeno
dobro srce,
darivati
može ćutke.
Satkano joj
skladno telo,
od ružinih
nežnih lati,
al` trpeti
može ćudi,
vrelih leta,
teških zima.
Kad oseti grubost
mušku,
njena duša
bolno pati,
stvarano je
žensko biće,
da lepotu
samo prima.
Božanstvena
njena čednost,
tamom zrači
poput srebra,
pa mi slavuj
svake noći,
s bele breze
zapevuši.
Poručujem
nasilniku:
Ne povređuj
plod svog rebra,
ko je rukom
samo takne,
neka mu je
Bog osuši.
Priseti se
napasniče,
kada ti se
sva predala,
ti odvratna
muška bedo,
životinjo,
grubijane,
priseti se
prvog trena
kad te žena
pogledala,
samo jadnik
bez muškosti,
zadavati
može rane.
Pitam tebe,
nečoveče,
nasilniče,
mučitelju:
Da li vidiš
iz nedela,
u njoj
sestru ili majku,
veruj meni
šta ti kažem,
kukavice,
tlačitelju:
Kao pseto
iznemoglo,
skapavaćeš u
prikrajku.
Da l si ženo
samo moja,
ili da l` si
Bog zna čije?
Ti si dobro
vanzemaljsko,
u tebi se
čudo zbilo,
bez tebe bi
bila mrtva,
ljubav,
mašta, poezija,
sve bi stalo
što se kreće.
Ni života ne
bi bilo.
ŽENA JE MAJKA ČOVEKA
-2017.god
I reče Gospod: Svetlosti da bude
i stvori svetlost i mesečevu menu.
Potom stvori, planine biljke i ljude
i od Adamova rebra stvori ženu.
I reče Tvorac, Bog, Adamu čoveku:
Evo cveta, da ti ulepšava dane,
uz nju budi večna obala uz reku,
biće ona melem svake tvoje rane.
I budite tiho jedno drugom sena,
budi joj zaštita, budi poverenje,
dah ste istog tela, krv ste istih vena
ne daj na nju bol, nedaj poniženje.
Neguj je k`o cvetak, ona će da vrati,
raduj te se skupa svakom vašem danu
ne dozvoli nikad da zbog tebe pati,
nek` bude kap vode na toplome dlanu.
Nerazum i nemoć nejačega tlači,
pokušaj u sebi krivicu pronaći
zna se i vidi da si od nje jači,
pokušaj milošću iz svađe izaći.
Priseti se uvek mile seje svoje,
voliš li da ona bude nekom rob.
Ta nežnost kraj tebe, svo je blago tvoje,
vašu večnu ljubav neka primi grob.
I poštuj je više od zlata i srebra,
ona je majka i šćer i svih kuća stub,
ona je nežni deo tvog mekog rebra.
Daruj joj pre sunca pogled i medni ljub.
SEĆANjE NA SVICE
-2014.god
Svetlio je mesec sa nebeskog svoda,
videla se jasno i ozonska rupa
zagrljeni strasno pitasmo se skupa:
Da li naša ljubav po Veneri hoda?
Oko nas su svici palili reklame,
prstom ti pokazah na velika kola
sedela si nemo, topla, polugola.
Ćutala si tako, naslonjena na me.
Tvoja mi je kosa golicala lice,
opijen milinom zagrlih te snažno
i poljubih nežno tvoje oko vlažno.
U predahu kratkom za te lovih svice.
Iza žbuna ruže cvililo je štene,
donesoh pred tebe tu grudvu topline
zasvetliše četri oka od miline,
gledali ste skupa zahvalno u mene.
Psić je u radosti samo maho repom
letela je sreća po svoj vasioni,
kroz suze si rekla: Zvaćemo ga Džoni!
Divih se u transu tvom osmehu lepom.
Pred zoru su ptice prestale da poje,
sa istoka plavog novo jutro rudi
probuđena ruža miomiris nudi.
Prema gradu tiho pošli smo nas troje.
Kao davnog jutra setno zvono zvoni,
po istoj orbiti naše zvezde kruže
kao noći davne još mirišu ruže.
Na mene i svice podseća te Džoni.
Sada drugogog voliš, kao nekad mene,
sva lakoma srca kao svici leti.
Voli koga hoćeš, ja te neću kleti,
borim se i ranjen za slobodu žene.
NISI SAMO MOJA -2012.god
Lepa si k`o miris plavih ljubičica,
gorda kao božur u prvome cvatu,
a oči su ukras tvog prelepog lica,
ti biserje krasiš dok ti je na vratu.
Zato smelo gazi preko trotoara
nek uzdišu ljudi, nek zavide žene,
što je tebi dato jednom Gospod stvara.
Zahvalan sam Bogu, bila si uz mene.
Pamtiću te večno, lepotice bajna,
neću da te svojim, nisi samo moja,
ti si opšte dobro k`o Večera tajna.
Sad radosno ćutim usred nespokoja,
prisećam se svega i nije mi žao
ja sam sreću pio, kad je Gospod dao.
Nema komentara:
Objavi komentar