Ljiljana Terentić

DOBRA VILA                            2023.god

Šta joj nosi jutro nije mogla znati,
devojački davni propali su snovi
i njegovo ime prestala je zvati,
morima drugim lađa neka plovi.

Sve što sa njim beše sada je daleko,
svoje jade od svih do skoro je krila
da joj ljubav pruži naći će se neko,
za radost je novu spremna dobra vila.

Možda srećom novom biće zatečena,
izmučeno srce za sada joj spava,
u životu novom biće srećna žena,
a mučitelj trunka njenog zaborava.


NIJE TU

Nije tu,
ali još odzvanjaju njegovi koraci,
čuje odjek glasa od koga se ježi,
opet bi da beži, ali nema kuda.
Nije tu,
a otkucaji sata razbijaju tišinu
od koje su živela njena maštanja
da će sa novim danom biti bolje,
sada nema volje ponovo da voli.
Nije tu,
ali su želje malaksale,
bol još uvek suze toči,
a njene oči kad sunce tone
skrivaju se u tami zaborava
dok magla razum steže i guši.
Nije tu,
samo usne tiho šapuću molitvu
za smirenje duše i srca.

MESTO U SRCU                    2021.god

Preživela duša mnoge teške bitke,
svaka borba trag ostavlja na ženi,
udarce i reči kao munje britke,
trpele su duše što su slične meni.
Nemoćna sam bila kad me tuga skoli,
istinu sam tešku i od sebe krila,
pijan nije mog'o ni sebe da voli,
oduvek sam sa njim ja nesrećna bila.
Skupila sam snage da mu kažem „Stani!“,
začuo je glase posle duge ćutnje,
niko više neće ništa da mi brani,
napustiće dušu sve brige i slutnje.
Svi protekli dani jedan drugim sliče,
ostavljam mu sada sve jalove snove,
Pepeljuga neće biti deo priče,
imenom se drugim moja bajka zove.
Sad nastupam smelo s mnogo više vere,
nikad više duše neće nam se splesti,
u životu novom sad su druge mere,
u snovima svojim ne želim ga sresti.
U srcu muškarca ženi treba presto,
da je uvek nežno privija na grudi,
u njenom će srcu zauzeti mesto
dok je u svom štiti od tuge i studi.

OKRENI SE, IDI!                      2020.god
 
Zalutala žena na životnom putu,
u pogrešnom smeru sudba je odvede,
srećna samo beše u majčinom skutu,
srce rajske ptice kazuar zavede.
 
Reč mu je k'o munja nebesa kad seče,
umesto poljupca deli reči grube,
sve pesme o sreći tužnoj ptici ječe,                 
vapaji za milost u noći se gube.
 
Samo put je jedan izlaz iz bespuća,
okreni se, idi ženo pre svanuća
jer tuga sve više pokazuje zube.
 
Ne dozvoli bolu da raste, da buja,
okreni se, idi slušaj poj slavuja
trebaju ti usne što iskreno ljube.
 
 
LAKO  LOMLJIVO
 
Njene  gorke suze kapljice su rose,
samo Mesec znade šta se u njoj zbiva,
rasplela je vila svoje duge kose
da joj talas crni bol sa lica skriva.
 
Ni dan beli ne zna, samo mož' da sluti
zašto se ne čuju otkucaji srca,
dobra vila plače i k'o kamen ćuti
ranjena joj duša sva u bolu grca.
 
Pokid'o se lanac ispleten od snova
jer ne vide dragi što bi čit'o svako,
pisano je srcem pa ne blede slova:
„Budi uvek nežan jer lomi se lako!“
 
 
 
SUZE, DUŠA  I  KRV
 
Suze su tvoje k'o biser na srmi
obraze često kapljice orose,
kad duša počne da boli i trni
same se čežnje u zaborav nose.
 
Kao da krv u venama ti nije
u živom telu led'no mrtav je dah,
veliku patnju svaka suza krije
od velike sreće ostao je prah.
 
Kakva li je boja te tvoje krvi
kada srce više razum ne sluša,
u životnoj trci bol stiže prvi
da l' je krv crna kao što je duša?
 
Snaga je polako venula, svela
ostade u tebi samo tužni muk,
veoma malo radosti si htela,
al' pitomo jagnje pojede zli vuk.
 
Sve je više suza, tuga sve veća,
u bolni krik će zajedno se sliti
i dok se pitaš šta to beše sreća
suze će tvoje k'o krv crne biti.
 
                              
 ŽRTVA NASILJA                            2019.god

Osluškuje žena jesenju kišu

dok drhtava ruka pesmu piše,

sećanja tužna molitve brišu

sa njima živeti ne želi više.

Mnoge boli kroz misli prohuje

množeći se brzo u ovoj tmini,

još rana svaka od njega tu je,

sada je niko, bio je jedini.

Sećanja na njega ništa ne znače

samo je prate kao kobne seni,

zbog njega joj se više ne plače

svi sledeći dani sada su njeni.

Stare modrice još uvek bole

al' jaka žena hrabro ide dalje,

nasilnici ne znaju da vole

njihovo srce ljubav ne šalje.

Neka kapi kiše što duže šume

da speru prošlost koje se stidi,

nju svaka žrtva sada razume

što ne želi više nikad' da ga vidi.

DOSTA JE BILO!                          2019.god

Ne diži ruku, nisam kriva,

više ne ćutim, dižem glas smelo!

Stani! Šta se to sad' zbiva?

Ubijaš mi dušu, ranjavaš telo!

Na srcu su bolnom rane ostale,

ni čedo ne može više da te gane,

velike nade postaše sad' male,

suza sestru juri, ne može da stane!

Tvoje usne ne ljube, ne hvale,

sve lepo što je ti meni braniš,

krvave usne ljubit' su znale,

s' novim danom više me raniš.

Odlazima sada, ostaješ sam,

ne razumem više tvoja htenja,

sve sam dala, nemam šta da dam

vuku što ćud ne želi da menja.

Ne diži ruku, mani se zla vuče,

nasilje neću, lepši dan nek' svane,

ne sme niko da viče, gazi me i tuče,

suza od sreće samo sme da kane!

Rekao nisi: „Volim te, izvini!“

prljavih reči tvojih se stidim,

bio si davno mio, drag, jedini

od sada više neću da te vidim!

Dosta je bilo nasilja i laži,

boriti se sama oduvek umem,

podržavam ženu što spas traži

jer žrtvu nasilja svaku razumem!